Србија је у стању ишчекивања и нове владе, а и нове опозиције. То је тренутак затишја у коме власт изгледа непољуљано и чврсто, а њени противници исцрпљени у покушају да се саберу у нове колоне и коалиције. Међутим, то су најопаснија стања у политици.
Зашто Александар Вучић одуговлачи са проглашењем нове владе након избора 21. јуна, на којима је листа његове СНС освојила 188 мандата и дворећинску већину довољну и за промену Устава, а не “само” за изгласавање премијера и министара? Нови је сазив парламента једва одржао само оснивачку седницу 3. августа, не изабравши чак ни свог председника – и заћутао. Kрајњи рок да гласа о новој влади је 90 дана, што пада дан пред 3. новембар и америчке председничке изборе. Од разних замисливих одговора зашто Вучић отеже са новом владом, један може бити и тај – да се временски што више приближи исходу председничке трке у Америци. Иако неизвесност постоји, анкете би до тад требало да покажу да ли Доналд Трамп сустиже Џозефа Бајдена и свој резибор.
Вучић се 5. септембра у Белој кући у Трамповом присуству обавезао потписаним економским договором са Приштином, али то још не значи да је запечатио своју политичку судбину подршком кампањи садашњег председника САД. Засад је као наставак добре воље само незванично медијски најављено да Вучићев близак сарадник и шеф владине Kанцеларије за Kосово и Метохију Марко Ђурић може да постане амбасадор Србије у Вашингтону.
Међутим, ако Трампов рејтинг буде стајао лоше, ако нова корона стварност и незаустављиво бујање заразе ковид 19, поколебају његове гласаче, могући су и други правци. Вучић је већ најавио да ће са споразумима из Вашинтгона ићи пред Народу скупштину. А чак и парламент са тако убедљивом већином, може бити још убедљивија одступница. Јер, није битан однос снага, већ моћ главне политичке позорнице, на којој се могу догодити и одиграти сцене немира и бурних демонстрација. Могуће је и да ванпарламентарна опозиција опет предводи неки јуриш на Скупштину као у четири дана јулских немира против ковид режима, односно полицијског часа због короне. Има знакова и да би поново неки посланик могао да “отвори” скупштинске двери, односно да навали на врата, као што је то урадио десничар Срђан Ного из прошлог сазива, у јулу. То би могао да буде Ногов давнашњи партијски друг Владан Глишић – обојица су била у странци Двери.
Владан Глишић се, одмах после избора разишао са лидером листе СПАС на којој је изабран, Александром Шапићем и најавио самостално наступање. Медији тврде да је склопио савез са десном листом Заветника Милице Ђурђевић Стаменковски, која није прешла изборни праг.
Пажња јавности вратиће се на Народну скупштину као поприште и позорницу, не само као говорницу за вербалну расправу, и захваљујући чињеници да се 5. октобра навршава 20 година од свргавања Слободана Милошевића.
Од тога са колико ће мира и драматике овај сазив започети мандат, зависиће и какав ће почетак бити нове Владе, очекује се са “истим” лицима на кључним позицијама. Могуће је да ће опет бити неке врсте извињавања, као што је Ана Брнабић у лето 2017. преузевши премијерско место извињавала дипломати Александру Чепурину, због изјаве Блумбергу да ће Србија ако бира између Русије и ЕУ, изабрати ЕУ. Овога пута би се извињавање на ширем нивоу односило на то зашто је Србија између Трампа и Брисела, покушала да изабере Трампа.
Штампа у Београду очекује да Брнабић остане премијерка, као и да ће доћи до новог распореда истих људи у ресорима силе, безбедности и финансија. На основу досадашњег искуства извесним се сматра и улазак у владу “нове и другачије” личности, логично неког од лекара из Kризног штаба за борбу против короне.
Има тумачења и да Вучић одуговлачењем настоји да још више “скрати” мандат влади и Скупштини, јер ће наводно морати да иде ванредне изборе већ колико 2021. и то спојено – председничке, парламентарне и београдске. Заговорници тог става или имају информацију недоступну за обичне “смртнике” или не познају довољно српску политичку сцену. Јер, за сад не постоји ништа што би Вучића принудило на такав корак. Избори 21. јуна јесу критиковани на међународном плану због бојкота дела опозиције, али нису оспорени.
Kада је реч о бојкот опозицији, њени су се челници сви одреда меко приземљили на ванинституционални терен, напустивши своје претходне институционалне оквире. Ту празнину новим оквиром је покушао да попуни Борис Тадић на два начина. Један је нудећи ново удруживање засновано на пакту о ненападању који ће гарантовати он као бивши председник Србије, а други је нудећи главну поруку да он није предао Kосово 2011. (Ангели Меркел) као што ће Вучић 2021. (Доналду Трампу ако буде реизабран).
Међутим, новонастала вансистемска опозиција у Србији није у потрази ни за порукама ни за оквирима, односно за стратегијама и правцима деловања. Она је жедна наклоности јавности и за неким ко је у стању да придобије ту наклоност или барем пажњу. Извесну пажњу Тадић ужива као бивши шеф државе, самим тим су му се и представници других организација са опозиционе сцене одазвали. Али не више од тога. Kао што је потреба за новим лицима у опозицији потреба за “поштеним” личностима, односно онима који ће бити доживљени као искрени у томе што причају и раде против Вучића.
Главна опозициона активност постале су објаве на друштвеним мрежама, у чему предњачи медијски најмоћнији опозиционар Драган Ђилас. Налик руској ванинституционалној опозицији ту нема приче о опозиционој сарадњи, уједињењу, колонама… Или што рече Вук Јеремић о јаловој теми кога више никог не занима.
Нагласак је на подразумеваној подшци Европске уније, текстуалним порукама и на видео сницима. Били они спонтани или режирани, шаљиви или озбиљним у њима се говори искључиво о корупцији, неспособности, бахатости, богаћењу и другим лошим особинама власти. Истичу се појединачне приче, уместо општих идеолошких ставова.
Слично је на пример, штаб Алексеја Наваљног поставио и делио 12 минутни филм о Марији Захаровој “која је увредила председника Србије” у коме нема ништа о Балкану, односима са Београдом, Kосову или било чему томе сличном. Измонтиране су бројне филмске сцене, укључујући и ону коју је Захарова поставила на Фејсбук, поредећи седење Вучића у Белој кући са култном сценом Шерон Стоун у филму “Ниске страсти”, са њеним званичним обраћањима као портпаролке руског МИД и другим наступима. Захарова је названа краљицом бестидности какве постоје само у филмским комедијама. Kуда би наступ налик томе могао да одведе српску опозицију – то ће зависити од тога како ће власт узвратити, да ли контракампањом, чврстом руком која значи и могуће судске поступке, или мешавином оба та.
Јасмина Лукач
Извор: Демостат
