Чачак – Дозволе за откуп турских воденица, или подизање нових, дуго је издавао кнез Милош Обреновић лично. Доносиле су добар приход од ујма и чиниле богатство ономе ко их има. Тако је Јован Обреновић, брат владарев, 1834. године дао Турчину Салих-бегу – Лозници са Јелице 400 гроша, или 60 дуката, за поточару у Атеници. Из другог сачуваног документа види се да је поточара среског начелника Недељковића у Доњој Краварици у Драгачеву продата око 1870. године за 200 дуката, док је воденица и ваљарица коју је у Овчар Бањи Морава однела 1896. године вредела 100 златника.
Са овим подацима срео се архитекта др Милош Радовановић, описујући чачанске млинове и воденице од памтивека до наших дана.
– Из турског пописа начињеног 1516. године сазнајемо да је у овом крају тада радила 41 воденица, од тога чак 28 на Атеничкој реци. Неке су се гасиле али и непрестано градиле нове, па је тридесетих година прошлог века на чачанском подручју било чак 150 поточара и 15 воденица постављених на чунове или скеле на Западној Морави, такозваних моравки – каже за „Политику” др Радовановић, иначе редовни професор на Факултету техничких наука у Чачку.
Он наводи да су, поред великог економског значаја, воденице имале важно место у сеоском животу, „због окупљања, преношења вести, размене искустава и знања, а човек је ту могао да преноћи, склони се од невремена и сакрије у опасном добу”. За воденице су везане и многе приче, легенде и догађаји о привиђењима, вампирима, хајдуцима и одметницима.
– „Моравке” су се на Западној Морави појавиле седамдесетих 19. века, а прву је саградио Велимир Нектаријевић из Катрге. Била је постављена на три тополова или врбова трупца, повезана гредама. На горњем делу био је намештен жрвањ и један крај такозване вауне, или вретена, на којој се налазио водени точак. Постављане су на местима где су добри и матица и прилаз реци, грађу је штитио премаз од катрана. Неке су биле смештене и на два чамца, повезана гредама преватрњачама – вели др Радовановић.
Поменути, народни назив за греде само је један од низа заборављених, без којих некад није било могуће замислити разговор воденичара и помељара. Радовановић подсећа на те речи:
– Венерка је ваљак са коленикама испод скеле на „моравци”, бадањ или буква дрвена цев којом се вода из зајаженог потока спроводи на коло. Вретено се за воденички камен веже преслицом и паприцом, чекетало је дрвени штап чији један крај трља по камену а други трескањем гура жито, кобилица служи за подизање и спуштање камена ради крупноће млива, а уставом се воденица искључује из рада. Сандук за брашно сви су звали мучњак.
Воденице из којих још овим крајем одјекује чекетало изгубиле су бој са електричним млиновима и прехрамбеном индустријом која данас меси хлебове, пите и колаче, па се данас могу побројати брзо и лако. Једна је на Каменици у Пријевору, припада сестринству манастира Никоље кабларско и подигнута је 20. априла 1820. године. Дародавац је био кнез Милош Обреновић који је тако захвалио манастиру што му је, у тој богомољи, током Другог српског устанка, сачувана породица. Свој првотни лик променила је тек 1968. године јер се бејаше накривила, и тад је президан подрум и направљен базен. Помељари долазе из тог и околних села а у воденици су, кад смо је последњи пут посетили, радиле три калуђерице и послужитељ.
Поред ове, постоје и две воденице на Атеничкој реци, која се спушта низ обронке Јелице. Једну, са својим братом, држи инжењер Радислав Ћирковић, некадашњи директор рудника магнезита „Шумадија”. Ујам је 10 одсто, или седам динара по килограму.
– Поред ове две на Атеничкој реци, и оне манастирске на Каменици, не знам да ли данас у нашем крају постоји још нека воденица која ради свакодневно. Јер, код нас овде мељу и људи из Липнице рецимо, и удаљених села, и не би долазили да имају своје. Како иде посао? Зависи од воде: ако мало надође онда килограм кукуруза самељем за два или три минута, али на суши ми је потребно и шест – прича Радислав Ћирковић за наш лист.
Било је и појединачних покушаја да се бар неке старе воденице заштите, сачувају од уништења и заборава, и употребе за нове намене. Неке поточаре, ако се обнове, могу постати гостопримница туристима и тако наставити да трају и кроз ново време, иако је њихово прошло. Радовановић је 2011. године сачинио пројекат обнове и заштите старе Јовановића воденице у Горњој Трепчи, да би отворила врата гостима Атомске бање у том селу. С тим пројектом он је, заједно са Народним музејом у Чачку и етнологом из те куће Снежаном Ашанин конкурисао за средства Министарства културе Републике Србије, али разумевања није било.
Гвозден Оташевић, Политика
Фото М. Радовановић
