Иако се Аца и Ивица из петних жила труде да нам објасне како смо у Бриселу профитирали, поцењујући просечну националну интелигенцију и настојећи да црни петак осликају ружичастим тоновима, већина Срба мисли као Куста: “Није народ бирао власт да преда, већ да не да Косово!”

И док се свима по глави мотају комбинације предложених решења за Заједницу општина које нас воде ка фактичком признавању Косова, иза кога стоји косовски правосудни систем, косовска полиција и тако редом, Бим и Бум српске политике окрећу своју покварену политичку плочу како се “није могло више”, промовишући ових дана нове поделе, расколе и забрињавајућа политичка размимоилажења, која нас лако могу одвести на крваву странпутицу и још даље од решења која нам тако славодобитно најављују из српских политичких кабинета. Србија се опасно дели и то је последица Бриселског споразума једнако горка колико и оно што његовом применом следи Србима, било да су на северу или југу Космета.

Домет онога што је узрок српске политичке капитулације најбоље се цени по одјеку који ових дана доживљава у различитим структурама у српском националном корпусу. На једноставно питање – ко је у Србији против Бриселског споразума одговор је врло прецизан и директан. Власт у овој ствари нису подржали: прво, Срби са југа и севера Космета; друго, Српска православна црква; треће, српска дијаспора; четврто, патриотске и националне снаге у Србији окупљене око неколицине политичких партија, покрета, удружења… Нормалном човеку намеће се следеће: па, ко их је онда подржао?!

Поштен политички и људски однос према Србима са Космета подразумевао би у најмању руку приоритет њихових интереса кад се ударају парафи, не зарад често присутне демагогије у тим односима, већ због чињенице да је у сваком од решења за Космет најважније како ће се оно рефлектовати на свакодневни живот тамошњих Срба и другог неалбанског живља. Ако су они у старту против, каква је сврха парафираног споразума.
Има ли за судбину Космета важније националне институције од Српске православне цркве. Узгред, када се својевремено и кусо и репато подигло и збрисало са Космета, укључујући и државу, коју су и тада представљале и оличавале партије Бима и Бума српске политике, монаси СПЦ остали су, поред угрожених и оскрнављених српских светиња, једини траг и гарант опстанка Србије на тим просторима.

Подижући зидове око Пећке патријаршије или Високих Дечана црква је рекла шта мисли о онима од којих мора да се бедемима заштити, а сада им политички великаши сугеришу нешто сасвим супротно. Као да црква нема хиљадугодишње искуство у борби да преживи и опстане, а при том сачува душу и образ.

Премијер Србије не либи се ни свађе са српском дијаспором, која осим искреног патриотског односа, нема других мотива да богоради због Ивициног парафа код Ештонке. Уз то, осим што припада истом народу и има једнако право на љубав према држави Србији, српска дијаспора могла би да инсистира и на праву да суди лошим политичким одлукама и на основу свог несебичног финансијског ангажмана у спасавању те исте Србије. Какав би биланс могли да прикажу Бим и Бум када би годишње изостало 4-5 милијарди евра од дознака наших људи из иностранства. Значи паре могу, али критика јок!

И никако не на крају овог инвентарисања унутар српског покрета отпора следи национални патриотски блок политичких странака, удружења, невладиних организација и осталих који већ годинама воде битку за равноправну националну позицију Срба, прво у СФРЈ, па СРЈ, па Србији и Црној Гори, да би им данас било најтеже да се за то изборе у Србији.

Чему онда референдум? Могу ли они који искрено воле Србију да се саберу и окупе у једну политичку и националну реку, не би ли смо спасили Космет, Србију, али пре свега сопствену душу од учинка Бима и Бума.

др Радивоје Петровић

Вести