Цена самовоље једне марионете: колико ће Србију коштати уговор са арапском компанијом “Етихад”?

Уговор између Етихада и Владе Републике Србије још није доступан јавности, али се појавио нацрт тог уговора из 2013. који показује сву погубност овог пословног аранжмана.

Једно од предизборних обећања Александра Вучића било је да ће Влада одмах по конституисању објавити уговор са „Етихадом” о заједничком оснивању „Аир Сербие”. Као и обично, Вучић је слагао, јер уговор до данас није објављен. После се у Скупштини Србије правдао како су се уговорне стране договориле да се уговор не објављује без заједничке сагласности.

„Балканска мрежа истраживацког новинарства” (БИРН) недавно је на својој интернет презентацији објавила нацрте неколико уговора између Владе Републике Србије и “Етихада” у вези преузимања некадашњег “Јат Аирwаyс-а”. По тачки 16.1.1 ту приказаног нацрта уговора од 26. јула 2013. тајност уговора није обавезна, ако тако предвиђа закон, што је овде случај, јер су јавна улагања немогућа по тајним уговорима.

Када је рађена процена вредности ЈАТ-а за потребе куповине тог предузећа од стране арапске авио-компаније, утврђено је да дугови домаћег авио-превозника износе 233,7 милиона долара. У финансијском извештају за 2013. “Аир Сербиа” наводи како су укупни дугови 7.914.209.000 динара, односно око 73 милиона евра, или око 100 милиона долара. Разлика је, очигледно, послужила како би се оборила вредност ЈАТ-а и, самим тим, смањио износ капитала који “Етихад” треба да унесе у заједничко предузеће.

Коначно, арапски партнер се обавезао да у 2013. уплати 40 милиона долара зајма за “Аир Сербиа”, док се истовремено Влада обавезала да у истој тој години уплати преко 90 милиона долара и то: 16 милиона долара за отпремнине вишка запослених, да покрије 13 милиона долара дуга ЈАТ-а према привредном друштву Аеродром „Никола Тесла”, да обезбеди 0,5 милиона долара за отпремнине у компанији „Јат Кетеринг”, да обезбеди 23,5 милиона долара за потребе реструктурирања и још 40,2 милиона за потребе премошћавања губитака.

“Стратешки план 2014. – 2015.” је документ којим су планиране заједничка улагања Владе Републике Србије и “Етихада” и из њега се види да ће српска страна обезбедити најмање 326 милиона долара у почетној фази, вероватно у три године, да би покрила трошкове, а да поред тога инвестираће додатни новац у оно што би требало да буде здраво предузеће. Са друге стране, “Етихад” ће за власништво над 49 одсто “Аир Сербиа” у истом периоду позајмити 100 милиона долара.

Форма зајма, а не инвестиције, намерно је одабрана и из разлога како би се избегла обавеза да се уговор достави Агенцији за привредне регистре који би на тај начин постао јавно доступан документ. Ипак, закон је овде прекршен, јер свака промена власништва мора да буде пријављена АПР-у заједно са документима који је потврђују, тако да је овако спроведено “увођење у посед” арапског партнера не само илегално, већ и ништаво.

Уговор се у тајности чува, јер је, очигледно, неповољан по српску страну.

Из нацрта уговора који је објавио БИРН види се како се Влада обавезала да флоти “Аир Сербиа” уступи један од два терминала на ексклузивно коришћење, да један хангар „Јат Технике” припадне „Аир Сербиа”, да обезбеди повлашћену цену керозина код НИС-а тако што ће се у потпуности одрећи акцизе чиме се цена смањује за пола и да све могуће потенцијалне повериоце намири из буџета Републике Србије.

Партнер из УАЕ обавезао се да уплати 40 милиона долара у 2013. години и да у периоду 2014-2016. године уложи до 60 милиона долара, да донесе знање управљања компанијом и да искористи своје једанаестогодишње искуство из авио саобраћа у унапређење положаја „Аир Сербиа” на глобалном нивоу. При томе се заборавило да је ЈАТ имао дужу традицију од саме државе из које долази “Етихад”, па му никакво туђе искуство није требало. ЈАТ је у “Аир Сербиа” морао да унесе и сва дотадашња права и слотове, чија вредност уопште није процењивана.

Иако мањински партнер који, званично, само позајмљује новац “Етихад” је фактички стекао управљачка права над предузећем коме не само да ће одређивати менаџмент, већ ће том менаџменту одређивати и плате које ће исплаћивати српска страна.

Коначно, у случају спора неће се примењивати српско законодавство. По нацрту уговора од 26. јула 2013. примењиваће се енглеско право. По члану 17.3 нацрта постојаће и арбитражна комисија коју ће чинити три члана: једног бира “Етихад”, другог заједнички Влада Србије и “Аир Сербиа” (која на челу има арапски менаџмент), а трећег арбитра бирају заједнички претходно изабрана два арбитра. Тако може да се догоди да сва тројица буду изабраници арапске стране.

Закон је масовно кршен у случају “Аир Сербиа” и то не само због чувања у тајности обавеза које је на себе преузела држава Србија.

По решењу Комисије за контролу државне помоћи од 21. фебруара 2014, чија је “јавна верзија” (?!) била достављена БИРН-у види се да је подносилац пријаве и институција која је одобрила државну помоћ “Аир Сербиа” био тадашњи Кабинет првог потпредседника владе, а у међувремену премијера Александра Вучића.

По Закону о контроли државне помоћи давалац, међутим, може да буде само правно лице које управља или располаже јавним средствима. Кабинети нису правна лица, па самим тим не могу сходно поменутом Закону да буду даваоци државне помоћи. Председница Комисије Инга Шупут – Ђурић није ово оспорила напоменувши да је Комисија на време упозорила подносиоца пријаве, тачније кабинет првог потпредседника Владе, како поступа противно закону.

После свега, види се да Влада Србије има веома јаке разлоге да од јавности крије садржај коначну верзију уговора која је, по изјавама малобројних упућених, још неповољнија по српску страну од нацрта од 26. јула 2013. године.

Игор Милановић, Таблоид