Цене поврћа на престоничким пијацама у односу на прошлу годину су знатно више. „Тезге пуне, али мало купаца”, реченица је којом би се могло описати стање на београдским пијацама. Килограм парадајза у просеку стаје 120 динара, док је прошле године просечна цена износила 100 динара. Ван пијаца, улични продавци продају парадајз по истој цени као на пијаци. Многи од купаца питају зашто парадајз толико кошта, али продавци само одмахују главом и одговарају: „Па толико кошта, такве су цене.”
Паприка шиља кошта 150 динара по килограму, што је за 50 динара више него прошле године. Скупљи су и парадајз, тиквице, плави патлиџан, а јефтинији само купус
Како се неке домаћице већ припремају за прављење зимнице, око тезги с паприкама бабурама, такође је гужва. Бабуре стају по килограму 150 и 130 динара, за разлику од прошле године, када је у ово време килограм овог поврћа могао да се купи за 120 динара. Паприка шиља стаје такође 150 динара по једном килограму, што је за 50 динара више него прошле године. Док бирају тиквице, којих на појединим престоничким пијацама и нема много, купци нервозно одмахују главом, јер килограм тиквица износи 100 динара, за разлику од прошле године, када је један килограм у просеку коштао 70 динара. Велико и не баш пријатно изненађење јесте и цена плавог патлиџана, који се ове године креће од 100 до 150 динара, док је прошле могао да се пазари за 100 динара по килограму. Купус је, за право чудо, на неким престоничким пијацама јефтинији него што је био прошле године – уместо прошлогодишњих 80 и 100 динара, за један килограм потребно је издвојити 60 или 70 динара. Краставци, примера ради, прошле године у јулу су коштали 70 и 80 динара по килограму, док су ове године од 70 до 100 динара. Цвекла се такође може видети на тезгама и тешко да се може наћи по цени нижој од 100 динара, док је прошлог лета могла да се пазари и за 80 динара по килограму. И док потрошачи закључују да су цене другачије, то јест више него прошле године, стручњаци кажу да поврће уопште није скупо. Пораст цена, према њиховим речима, може се објаснити разумним разлозима. На тезге, како објашњавају, долази финални производ, а све оно што је потребно да би се посадило поврће није нимало јефтино.
– За пораст цена постоји више разлога, али један од њих је и цена репроматеријала, то јест свега што се потроши да би се посадиле и однеговале саднице. У ту цену, рецимо парадајза, улази грејање и догревање, пошто су април и март били хладни. Супстрати, семенке и све друго што је неопходно за заштиту од корова, штеточина, све то кошта – каже Жарко Илин, редовни професор Пољопривредног факултета у Новом Саду. Да нам се није учинило да на тезгама има нешто мање неких намерница него иначе, што такође утиче на цене, сведочи и саговорник „Политике”. Дошло је до повећања извоза, према речима Илина, а када се то деси, опада понуда, а цене расту. Трећи и можда главни разлог, како објашњава он, јесте платежна моћ становништва. Да су плате и пензије веће, воће и поврће не би било скупо јер, према речима Илина, оно није скупо, посебно када се узме у обзир то колико је потребно енергије и материјала да би оно било посађено.
Аутор: Мина Ћурчић, Политика.рс
Фото Д. Јевремовић
