По стандарду смо међу последњима у Европи, али су нам зато цене намирница у трговинама махом – европске, или ту негде, а код неких производа чак и више. Уз европске ценовнике пазаримо код већине трговаца – како код оних мањих домаћих који још опстају, тако и код страних који послују у Србији (из Словеније, Хрватске, Белгије, Немачке).
Државни статистичари нас, пак, стално уверавају да је храна у Србији најјефтинија у региону, али ценовници то демантују. Зато већина наших грађана када посети европске престонице има осећај да су цене неких основних намирница исте, па чак и ниже него код нас, поготово ако се пазари у тамошњим великим дисконтним ланцима. А да наше цене хране не пријају џепу, потврђује и све бројнија армија која прелази државне међе и пазари у пограничним градовима Мађарске, Румуније.
Упоредна провера по трговинама у Београду, Љубљани, Загребу, Берлину, Бриселу показује да су неке намирнице које се нуде у истом рангу цена као у Србији. Посебно када је реч о трговачким робним маркама, на које последњих година одлази све већи део пазара и на развијеним европским тржиштима достижу и до 45 одсто укупне понуде трговинских ланаца. На пример, трговачке робне марке дневног млека, млечних чоколада или јаја коштају у Словенији, Немачкој колико и на српском тржишту. Пола килограма маргарина може да се купи за један евро у Словенији, а за 99 динара у Србији… Наравно било је наивно и очекивати да ће долазак страних трговаца овде донети и конкуренцију када су у питању и цене, јер они овде купују део тржишта и занима их зарада, а не колика је наша куповна моћ.
Купцима у развијеним земљама ЕУ наруку иду не само много веће плате које примају, него и другачије понашање трговаца.
КОД НАС И СКУПЉЕ ПРОИЗВОДИ познатих прехрамбених брендова попут “нутела” крема, “нес” кафе, намаза “рио маре”… често су и скупљи у српским продавницама него у европским. На пример, “милка” чоколада од 100 грама у престоницама ЕУ може да се купи већ од 89 центи до 1,10 евра, а код нас је најчешће од 112 до 152 динара.
– У земљама ЕУ много су већа снижења и то не само за празнике, већ сваког дана, за разлику од нас, где су попусти више козметичке природе – каже Саша Ђоговић, економиста. – Наравно, у овом случају пресудна је већа конкуренција, много већи избор, тржиште је отвореније, а то диктира понашање прометника и “борбу” за сваког купца. Цене су код нас високе због “плитког”, односно затвореног, тржишта, са доста монополских структура у разним секторима. Зато имамо једну “нееластичност” у ценама, у односу на постојећу опадајућу куповну моћ становништва.
На недостатак конкуренције упиру прст и удружења потрошача.
– Светска криза јесте утицала на раст цена хране, уз то код нас је сада повећан и порез на додату вредност, али добар део трговаца злоупотребљава чињеницу да нема довољно конкуренције – каже Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача. – Проблем код нас представљају и разлике у ценама истих производа, које “иду” и до 20 одсто.
Како год се окрене, прича о ценама у нашим трговинама своди се на причу о монополистима како међу произвођачима, тако и међу трговцима, било они страни, или овдашњи. А, може и на дилему – како су такав положај обезбедили?
ПЛАТЕ И ХРАНА
АКО су цене неких намирница код нас и ниже од европских, наши грађани су на дну када се “вагају” примања. Због тога за куповину прехрамбених производа становници Србије издвајају више од 43 одсто месечних примања. Истовремено, нашим суседима Хрватима за храну месечно је потребна трећина плате, односно око 30 одсто зараде, Словенцима нешто испод четвртине, а становницима у развијеним европским државама између 15 и 20 одсто месечних прихода.
Новости
