„Што је добро за Руса, за Немца је пропаст”, каже један од протагониста руског филма „Брат”. Али, данас, то је само ехо давне прошлости.
Политички центар Европе лагано клизи на исток, а протагонисти ове геополитичке промене управо су Русија и Немачка. Некадашњи љути војни ривали у околностима вишедеценијског мира претворили су се у главне економске партнере, што је последично довело и до прагматичнијег међусобног политичког разумевања.
Како је недавно указао угледни амерички часопис „Форин аферс”, до недавне кризе у Украјини, Американци и Западноевропљани су на Европску унију гледали, углавном, као на француско-немачку творевину. Таква Европа створена је после Другог светског рата како би се односи између две велике силе довели на ниво разумевања и сарадње. Како се показало, експеримент је у потпуности успео и стварање шире заједнице – Европске уније – било је даље углавном питање интереса осталих Европљана. Тиме се и центар одлучивања на континенту сместио у његовом западном делу.
Данас, када се ЕУ шири на исток, одлука какве ће бити њене будуће границе, пограничне територије, као и ко ће ући у савез, а ко не, и под којим условима, решаваће Русија и Немачка. У тој новој Европи француско-немачки механизам биће замењен руско-немачким, наводи „Форин аферс”.
Управо је све оно што се последњих недеља, па и месеци дешавало и што се још дешава дешава у Украјини слика те промене и назнака будућег распореда снага на Старом континенту. Москва свој интерес види, пре свега, у стварању Евроазијског савеза, као противтеже ЕУ. Са друге стране, сарадња са Немачком кључна је за Русију на пословном плану, пре свега у погледу најсавременијих технологија, које недостају већини руских произвођача разастртим од Калињинграда до Камчатке.
„Борба за Украјину – то је у највећем степену борба за то како ће изгледати та немачко-руска Европа”, напомиње „Форин аферс”. Русија је повукла смео и агресиван политички потез, показавши како сматра да има право да заузме територије које су јој неопходне не би ли саздала евроазијски блок. Украјина је важан детаљ у том плану, а Крим се показао као почетак. Русија ће, вероватно, задржати оно што је узела под контролу и наставити да користи своје присуство на полуострву за даље кораке.
У овом деликатном моменту искристалисала се улога Немачке као најмоћније државе у ЕУ. Аналитичари сматрају да једино Берлин може да каналише геополитичке амбиције Кремља. Немачка није журила са увођењем санкција Русији између осталог и зато што је реч о њеном највећем пословном партнеру. Напротив, више напора је уложила да друге чланице ЕУ убеди да се не залећу претерано пошто би, према реалним проценама, у случају оштријег супротстављања Москви последице по поједине земље Европске уније могле бити веће од последица које би морала да истрпи Русија. Управо стога Немачка игра опрезно. Она не жели сукоб, она жели сарадњу, али истинску и ефикасну.
Слично мишљење влада и у Москви. Тамо се према Немачкој односе као према равноправном партнеру са којим су јој нужни посебни односи. Већ и сама чињеница да је бившем ратном противнику омогућено да се руским гасом снабдева кроз гасовод „Северни ток” симболично указује на тешњу сарадњу двеју земаља. По некима, можда и претерано тесну.
Кључно питање које се поставља јесте: на шта би могла да личи Европа у којој би немачко-руски савез водио главну реч? У ситуацији у којој појединим чланицама ЕУ, посебно из јужних делова континента не иде баш добро, док новопримљене бивше социјалистичке републике Мађарска, Румунија и Бугарска муку муче са финансијама, свако гледање унапред више личи на гледање у дно шољице кафе.
Један историјски податак на својеврстан начин одсликава нову политику Немачке и Русије. Током Другог светског рата две војске су једну од највећих међусобних битака водиле управо у Украјини, у Севастопољу. Жеља да се нешто слично још једном деси није блиска ни Берлину ни Москви.
У Русији су одавно схватили да је Немачка главни преговарач у ЕУ. Друге чланице Европске уније у том погледу нашле су се у сенци, што због свог незавидног економског положаја, што због недостатка политичке убедљивости. А ту се, пре свега, мисли на Париз и Лондон, које с времена на време потресају најразличитији скандали који крње њихову озбиљност као политичких играча.
