Централноазијски регион све јасније постаје зона посебних интереса Западног свет а и Русије.
Крајем прошле године у Кригизији и око њених граница повели су се бурни спорови око даље судбине Центра за транзитни превоз Манас. Сазнало се да САД могу да га не напусте, упркос постојећим договорима, већ да му промене профил. И поново у војно-политичке сврхе. Представник Стејт Департмента САД за Јужну и Централну Азију Ричард Хогланд састајао се у фебруару у Душанбеу са председником Таџикистана Емомалијем Рахмновом. Стране су размотриле перспективе америчких инвестиција у локалну економију, ситуацију у Авганистану и перспективе развоја ове земље после повлачења НАТО снага. Сасвим је вероватно да у замену за улагања у економију Таџикистана Вашингтон може да предложи, ако већ није предложио, војну сарадњу. А конкретније – размештање својих објеката на територији ове земље.
У вези са тим нимало случајно не делује информација министра одбране Сергеја Шојгуа о томе да у оквиру маневара који су завршени 4. марта руска групација војске била је ојачана у Централној Азији. Он је подвукао да су у Киргизији биле постављене додатне ваздухопловне и десантне снаге, а руска војна база у Таџикистану је пребачена из бригадног у дивизијски састав. Очигледно је да је то везано и са опасностима које могу да потичу из Авганитана после овогодишњег повлачења западних војника. Ево шта је тим поводом за Глас Русије изјавио политиколог Сергеј Серјогичев.
Наши војно-технички планови су сарадња са Централном Азијом, са режимима у овом региону, успостављање контаката у области безбедности. То је неопходно како се не би ширила претња из Авганистана, како би се одржавала стабилност у региону. Основни видови сарадње су припрема оружаних снага, специјалних одреда, испорука савремене технике, посебно технике за радиолокационо пражење. Ту је и економска сарадња, зато што од стања економије у том земљама зависи социјална и политичка стабилност.
Кремљ допушта да после одласка међународног контигента из Авганистана нестабилност може да се пребаци на територију ЗНД, укључујући Русију. Шта више, постоји вероватноћа да на власт у Авганистану дођу религиозни радикали и политички екстремисти, који помажу терористе на руском Северном Кавказу и пружају им моралну подршку. Рекло би се, јачање војне безбедности Русије у Централној Азији један је од кључних задатака Москве. И овде много зависи од самих земаља региона. Изгледа овде Русију могу да очекују неки проблеми.
Као што се зна, Узбекистан је изашао из Организације Уговора о колективној безбедности, Трукемнија има неутралан став. А да не говоримо о унутрашњим политичким ризицима. Уз актуелно стање пограничних служби ових држава које се не може назвати идеалним, управо њихова територија може да постане транзитна за „увоз“ екстремизма из Авганистана. Јер у стуштини само таџичко-авганистанска граница, између осталог уз помоћ руских војника, више је или мање поуздана.
Узимајући у обзир ове ризике и активност САД у региону, Москви предстоји решавање вишестраних задатака.
Међу факторима ризика за изградњу дугорочне политике Русије у Центрланој Азији треба истаћи и вероватноћу смене тамошњих елита. У неким земљама руководиоци се одавно налазе на власти и ротација кадрова је неизбежна. Ко ће их заменити, велико је питање. У тим условима подршку новог руководства могуће је добити само у случају ефикасних економских пројеката са Русијом, и, наравно, активне војно-техничке сарадње. Она треба да буде усмерена не само на заштиту интереса Русије, већ и на мир у централноазијским земљама.
И са САД које изгледа имају сопствени поглед на регион, изгледа мораће да се сарађује. Тим пре што ће стручњаци из ове земље остати у Авганистану и псоле 2014. године. То не значи да ће Русија доприносити ширењу утицаја Вашингтона у Централној Азији на штету својих традиционалних интереса.
Илија Харламов
Глас Русије
