Наша анкета показује да селекција тема у редакцијама према укусу политичара, оглашивача, спонзора и маркетиншких агенција постоји у готово свим медијима. Цензуре је било одувек, али је систематско филтрирање тема, које је почело док је Тадић био на власти, под Вучићем метастазирало. Новинари или не одговарају на питања о цензури, или о њој говоре анонимно

Цензура почиње већ код избора тема којима ће се медији бавити. Мала анкета коју је Цензоловка спровела међу новинарима у Србији показала је да селекција тема према укусу политичара, оглашивача/спонзора и маркетиншких агенција постоји у готово свим медијима за које раде или су радили, да је тога било одувек, али је систематско филтрирање тема у редакцијама почело за Тадићевог вакта, да би под Вучићевим режимом метастазирало.

ЗАБРАЊЕНЕ ТЕМЕ: “Обесправљени грађани, незаконитост у раду јавних служби, трошење новца из буџета, неправилности у раду лекара, судија, запослених у просвети”

Иста питања послали смо на адресе 47 случајно изабраних новинара из различитих медија, генерација и делова земље, а до објављивања овог текста одговорило нам је њих 16. Чињеница да су сви тражили да остану анонимни, говори сама за себе.

Само је један колега, који већ 22 године ради за један познати страни медиј, тврдио да му нико никад није рекао да нека тема не може или да “не би било згодно” да буде објављена или, напротив, да баш мора да иде иако за то није било професионалног оправдања. Други, из једног овдашњег недељника, рекао нам је да се сусретао само са сугестијама маркетиншке службе листа, никад са отвореним притисцима. То су једина два изузетка од општег суморног утиска.

Које теме, иако су од интереса за читаоце, не могу “да прођу”?

Најпроблематичније су приче које могу у иоле лошем светлу да прикажу особе на власти и њихов рад или понашање.

“Сада не сме критички да се пише о Александру Вучићу, раније су заштићени били Драган Ђилас и Срђан Шапер”, преноси своја искуства новинарка једног озбиљног недељника. Новинари из чак три редакције дневних новина сведоче да им уредник у више наврата није дозволио да пишу о спорним докторатима министра полиције Небојше Стефановића и градоначелника Београда Синише Малог.

Неки сада бивши министри су заштиту од медија тражили у наводним заједничким пројектима њихових министарстава са редакцијама. Двоје учесника у анкети навело је пример бившег министра просвете Жарка Обрадовића, а јавности је познат пример Оливера Дулића и “Блица”.

“Кроз новине се развлаче само ‘ситне рибе’ и то искључиво оне за које се процени да не могу да направе било какве проблеме”, каже новинар и уредник који је радио у више дневних листова.

ЗАБРАЊЕНЕ ЛИЧНОСТИ: “Сада не сме критички да се пише о Александру Вучићу, раније су заштићени били Драган Ђилас и Срђан Шапер”

Други на листи “светих крава” јесу власници и финансијери медија, често велики и познати бизнисмени, уплетени у многе послове или политику. “У ‘Прессу’ се знало да Ђилас не сме да се дира ни под разно. Мишковић, такође. Што је и логично с обзиром на то да су били власници тог листа. Богови. Ниједна тема која би на било који начин критиковала нешто што се тиче њих двојице и њихових сарадника није могла да прође”, каже бивша новинарка ових новина које више не излазе. Сличне тврдње, са неким другим именима, чули смо из још две редакције, али би прецизно цитирање одало идентитет сведока.

Ту су и комерцијални партнери медија. “Правило је да се критички текстови о оглашивачима, ‘пријатељима’ редакција, спонзорима не смеју објављивати. А не сме се тако писати ни о онима који се не оглашавају, или нису ‘пријатељи’, а могли би то да буду, само не дају паре”, сведочи новинар који је у последњих неколико година променио више редакција. Сличне одговоре дало нам је још пет новинара, с тим што се степен цензуре разликује — од отворене забране до “препоруке”.

Занимљиво је да недодирљивост оних чије фирме контролишу продају огласног простора важи и у изразито опозиционим медијима. “За време Тадићеве власти посланик Мирослав Маркићевић за скупштинском говорницом чита податке АПР-а о увећању прихода маркетиншких фирми халф линије Ђилас-Шапер-Крстић и предлажем уреднику да радимо ту тему, а он ми одговара да не долази у обзир, уз образложење: Не пише о томе ни ‘Правда’. Значи, ни у време најжешћих напада опозиционог Вучића, његове приватне новине нису се бавиле темом контроле медија путем продаје огласног простора”, прича новинар који је тада радио у једном медију који је важио као склон Тадићу.

ЗАБРАЊЕНИ ОГЛАШИВАЧИ: “Правило је да се критички текстови о оглашивачима, ‘пријатељима’ редакција, спонзорима не смеју објављивати. А не сме се тако писати ни о онима који се не оглашавају, или нису ‘пријатељи’, а могли би то да буду, само не дају паре”

Често се диктирају теме које треба да буду објављене. “Тако све редакције у трену имају ‘пресуду’ да је брат Едија Раме управљао дроном, неколико их ексклузивно сазнаје да је Вучић у бесу поломио кваку на вратима кабинета…”, примећује једна искусна колегиница.

С обзиром на социјално и економско стање у Србији, као и на свеприсутност државе и великих компанија, схватање шта је “незгодно” проширило се на готово све области јавног и друштвеног живота.

“Обесправљени грађани, незаконитост у раду јавних служби, трошење новца из буџета, неправилности у раду лекара, судија, запослених у просвети”, набраја забрањене теме колега са једне велике телевизије. “У мојој рубрици сада је све теже наћи теме које су занимљиве а да имају прођу”, очајан је уредник економске рубрике у једном дневном листу.

Пошто новине и електронски медији ипак нечим морају да попуне простор и време, оволики степен улазне цензуре на специфичан начин је преобликовао уређивачку политику већине медија. “Теме све више претварају у штосеве, у ‘кликоловне’ допадљиве наслове, без обзира на суштински садржај. На пример, није важно да ли Србија мора и колико да исплаћује пензије косовским пензионерима (‘Наши читаоци нису на Косову’) без обзира на то што би те пензије требало да буду исплаћене из овдашњег очерупаног Фонда и што би ‘наши читаоци’ заправо били ти који плаћају. Таква би тема увек пала у запећак пред, на пример, несрећником с футошким купусом у службеном аутомобилу”, објашњава једна уредница.