Цео живот у блату и беспућу

Иако су хумани земљаци много помогли породицама Милоша Јовановића, Дарка и Светлане Јелић и Стојане и Велибора Николића, њихов живот и даље је тежак, јер су далеко од путева.

Мада су уз помоћ читалаца “Вести” саградили нову кућу, која им је из корена променила живот, храбри и дуго година од свих заборављени ратник са Кошара Милош Јовановић (39), његова тешко болесна мајка Роса (65) и незапослена сестра Марина (36) још живе тешко.

Главни разлог је то што је њихово село Троштице у беспућу, далеко од Новог Пазара, без уређеног пута, па после сваке веће кише буде у блату, а зими често одсечено од света.

– Добри људи су нам помогли да живимо боље. Саградили смо нову кућу и добили пристојан намештај, купатило и апарате за домаћинство, што се не може рећи за општину Нови Пазар која нам, упркос бројним обећањима, још није насула пут до села. Чим почну обилне јесење кише ми ћемо бити “у блату до колена”, а до наше куће моћи ће само трактором или на коњу – прича Милош.

Наглашава да о асфалту и не размишља и да би се задовољио и пристојним макадамом.

– Насипање и ваљање бар километар-два сеоског пута до Троштица не би био велики трошак за локалну самоуправу, а нама би донело другачији и знатно бољи живот. Овде се више ради о небризи и незаинтересованости од народа отуђених општинара и државних службеника за нас који смо остали у забитим селима. Нема наговештаја да ће се нешто ускоро променити набоље. Чекају нас још године и године патње – каже Милош.

Често се запита да ли је због овога крварио на Косову и свакодневно ризиковао свој живот. Са сличним и вероватно још већим мукама суочава се и породица Јелић из забитог засеока Јантурине на Пештеру. За њих је чула цела Србија, јер Дарко (50) и Светлана (39) Јелић са својих шесторо малишана још живе у мраку, са малим изгледима да ће ускоро добити струју.

– Није нама светло једина невоља која нас мучи. Мада је 21. век, осим у мраку, ми и буквално живимо и у – блату. Чим падне јача киша, а поготову кад стигне јесен, па нападају велики снегови, ми смо по шест-седам месеци без икаквог пута, одсечени од Сјенице и осталог света. Све молбе општинарима и ЕПС-у да нам напокон уведу светло и наспу бар мало шодера по нашем земљаном путу до сада су остајале без одговора. Због таквог односа према селу, Пештер остаје без становништва, а Рогозна и Голија су потпуно пусте – прича Дарко Јелић.

Његови синови: Мићо (16), Милош (15), Марко (12) и Марјан (10) и ћерке близнакиње, Маријана и Марија, до школе ће у Црвском или до лекара у Карајукића Бунарима моћи да се пребаце само на коњу.

– Тако је било и пре стотину година. Ништа се овде променило није, време као да је стало, а општинарима и овима из Београда уста пуна Европе. Да није било више прилога читалаца “Вести”, наш живот би био још тежи. Можда бисмо и гладовали. На жалост сви ти добри људи, који нам шаљу помоћ и бодре нас, не могу да нам изграде пут и уведу светло. Хвала им за све што су учинили за нас! – истиче Даркова супруга Светлана Јелић.

Тешку битку са блатом и беспућем бију и мајка и син, Стојана (88) и Велибор (48) Николић из забите Драгаљевине подно Пештера. Пута до села нема, па је Велибор принуђен да трактором, два пута недељно, своју мајку Стојану, оперисану од карцинома, води на терапије у Нови Пазар.
– Бојим се да после првих већих киша, а посебно снегова, до града више нећу моћи ни трактором. На неколико места наш сеоски пут је потпуно прекинут, па га, док је лепше време, заобилазим шумом, не знам шта ћу и како ћу кад се ни кроз шуму не буде могло – јада се Велибор Николић.

Нема гласача, нема ни пута

У већини забитих села на Пештеру, Рогозни, Голији и Копаонику остало је по неколико старачких домаћинстава. Кад и старци поумиру ова села биће избрисана са географске карте. Неки политичари тврде да се све гледа уско-страначки, па ако у селу нема гласача странке на власти, нема ни потребе да се за неколико стараца поправља пут.

– Сви причају да је неопходан повратак селу, а чине све да на селу више нико не остане или да се они који су отишли врате. Ја и моја мајка једини смо житељи Драгаљевине – објашњава Велибор Николић.

Узалудна обећања

И Велибор Николић из Драгаљевине ове године неколико пута је добио вредне донације читалаца “Вести”.

– Много нам је значила помоћ добрих људи. Нажалост, пут нисмо поправили, напротив, додатно је оштећен. Немоћни смо да сами поправимо и променимо било шта, а од општинара, упркос обећања да ће нам санирати бар највећа оштећења на путу, нема ни трага, ни гласа. Ако не стигну до краја октобра лоше нам се пише – наглашава Велибор Николић, који је остао у забитом селу да би бринуо о болесној мајци.

ПОЗИВ ДОНАТОРИМА

Ако желите да се укључите у неку од акција Хуманитарног моста, јавите се на мејл адресу: [email protected]. Добићете адресу и број телефона породице којој желите да помогнете и договорити се са њима о начину доставе донације. Информације можете да добијете и од новинара Хуманитарног моста на: +381 11 31 93 771 и +381 11 31 90 924.

Д. Н. Петровић – Вести – Фото: Д. Н. Петровић