ЧЕРЧИЛ: А чији је то извештај у којем се тврди да је Тито мој рођак?

• ЧЕРЧИЛ: Ко је у ствари тај човек? Јуче смо на овом столу имали пет верзија Титовог порекла, да није јутрос стигла и шеста? Ко је уопште он?
• ВИЛИЈАМ: Хм. Идем по реду. Пољски интелектуалац, левичар по убеђењу. Онда, син бечког индустријалца, авантуриста, бонвиван. Затим, син богатог трговца са Кавказа, исто бонвиван, па поволоцки Немац, исто левичар и авантуриста, затим…
• ВИЛИЈАМ: Има још нешто… Не знам одакле је овај извештај прослеђен. Ко га је завео, није наведено.
• ЧЕРЧИЛ: Само ви реците…
• ВИЛИЈАМ: Па... овај… пише да је он ваш рођак… који је, да би избегао робију, послат на континент… Било је то са неком служавком… смуцао се и сакривао по Европи, до рата… Док није допао код Руса. Ту нам га је лакше пратити. Имамо те документе…

        УСКОРО ће изаћи из штампе драма „Другачији Тито”.

        Факти из ње преносе други одломак – „Најбоље да нестане Руса!“.

        У њему су на сцени и даље само британски ратни премијер Внстон Черчил и мајор MI5 Вилијам Барнсли (Viliam L.Barsnley).

        Барнсли реферише шта британска војна шпијунажа зна о Титу који тек треба да уђе…

„Најбоље да нестане Руса!“

        ЧЕРЧИЛ: (…) На нашу жалост, код Руса, борба за власт изгледа овако. Замислите у том њиховом Кремљу једну велику дворану. Ту су сви претенденти, али су прекривени дебелим тепихом. Ништа не видите, само чујете режање, као десет булдога, са разних страна. То траје, траје… Не знамо шта да предузмемо. Наши су шпијуни одједном немоћни. Не знамо ни кога да потплатимо… Једноставно, присиљени смо да чекамо… У једном моменту, тој ружној игри дође крај. Испод тепиха излази неко на кога нисмо рачунали, а од наших фаворита остале само кости… Ту је игри крај. Поражени смо, дакле. Али, оно што нас највише боли, сва се та борба одиграла испод тепиха, на њу нисмо могли да утичемо.

        ВИЛИЈАМ: Лукаво. Лукаво и подло. А ми, опет на почетак.

        ЧЕРЧИЛ: Да. Сад је Стаљин, сутра ће бити неко још гори па ко то још може да трпи? Зато је најбоље да нестану ти Руси, да их нема!

        ВИЛИЈАМ: Није важно како. А можемо и на Србима да видимо како би ишао тај поступак, пошто су у причи.

        ЧЕРЧИЛ: Добро сте то рекли, већ су у причи. Додао бих – не само то, него су и у љубави са њима, ето још једног разлога.

        ВИЛИЈАМ: Све се плаћа, па и љубав!?

         (Черчил се смеје, па је засмејао и Вилијама. Ипак, прекидају смех отпијајући малко чаја)

        ЧЕРЧИЛ: Да. Видите вођа овог дела тих брдских авантуриста је отворени руски играч. Дали су му чак и коферче са телефоном, за случај да га евакуишу у Москву. Добро, имају они по тим тамо брдима још својих људи, али овај има баш њихово велико поверење. Толико, да је у то коферче ставио и француску зубну пасту, колоњску воду – чак стигне и два пута дневно да се обрије! Између свих тих тамо офанзива, он се тако – лицка!

        ВИЛИЈАМ: Морам да признам да му се ту може позавидети, а питам се како стигне све то.

        ЧЕРЧИЛ: Какав је стратег?

        ВИЛИЈАМ: Када их Немци појуре, њега пронађу другог дана.

        ЧЕРЧИЛ: Како другог дана?

        ВИЛИЈАМ: Па другог дана, или се врати пред вече.

        ЧЕРЧИЛ: Врати се са коферчетом!

        ВИЛИЈАМ: Значи, због домета попне се на брдо и зове Москву.

        ЧЕРЧИЛ: Да, јесте, а баћушка на централи каже: „Чекајте да се рат заврши”!

        ВИЛИЈАМ: Да, једва чекају да неког евакуишу. Као да су га Руси за то послали на Балкан.

        ЧЕРЧИЛ: Значи, стратегију није толико помно изучавао. А кад им прођу офанзиве, када предахну – шта онда?

        ВИЛИЈАМ: Гвоздена дисциплина. Комунистички. Оно са тим паролама, знате, уче о радничком покрету, борби против капиталиста, познате рецитације. Док, кад су борци у питању – овако – ко украде од тих бораца јабуку – стрељање.

        ЧЕРЧИЛ: Да. Да. А он надгледа, контролише.

        ВИЛИЈАМ: Кажем, строго све ради. Дугачак је то списак. А, да – често мења секретарице.

        ЧЕРЧИЛ: Не треба да ми их описујеш?

         (Даје знак руком, показује женске облине)

        ВИЛИЈАМ: Такве сви воле, али их сви немају.

        ЧЕРЧИЛ: Е, е, е, тај зна да ратује. Има ли још који извештај?

        ВИЛИЈАМ: Па, сад… Наши људи тамо раде, проверавају.

        ЧЕРЧИЛ: Проверавају? Ко је у ствари тај човек? Јуче смо на овом столу имали пет верзија његовог порекла, да није јутрос стигла и шеста? Ко је уопште он?

        ВИЛИЈАМ: Хм. Идем по реду. Пољски интелектуалац, левичар по убеђењу. Онда, син бечког индустријалца, авантуриста, бонвиван. Затим, син богатог трговца са Кавказа, исто бонвиван, па поволоцки Немац, исто левичар и авантуриста, затим…

        ЧЕРЧИЛ: Вилијаме, тако бисмо могли до сутра! Имам питање за вас – какав је ваш став?

        ВИЛИЈАМ: Моје је мишљење да је ту превише карата у шпилу да би се могла открити права. Да су рецимо две, сигурно би била нека трећа…Ма знате шта: битанга…

        ЧЕРЧИЛ: Да, али он треба да буде наша битанга.

        ВИЛИЈАМ: Свакако да ради за нас… Шта нас брига. Ионако никада нећемо живети тамо у тој његовој држави.

        ЧЕРЧИЛ: Имамо ли нешто о његовом кретању пре рата?

        ВИЛИЈАМ: У Русији се истицао – ликвидације, ту је био добар. Онда су га послали у Париз да пребацује борце против Франка у Шпанију. Имао је и буџет за то од Коминтерне. Али, често је западао у финансијске проблеме. Стално је био без пара.

        ЧЕРЧИЛ: Да се не коцка?

        ВИЛИЈАМ: Не, проводи, кафане, скупе кафане, поклони разним дамама.

        ЧЕРЧИЛ: Хм…хм.

        ВИЛИЈАМ: Ма, све у свему – битанга.

         (Вилијам петља око папира, Черчил окренут леђима)

        ЧЕРЧИЛ: Слушам вас, шта сте стали?

        ВИЛИЈАМ: Па не знам… Ово је, мислим… Не знам одакле је овај извештај прослеђен. Ко га је завео, није наведено.

        ЧЕРЧИЛ: Само ви реците…

        ВИЛИЈАМ: Па.. овај… пише да је он ваш рођак… који је, да би избегао робију, послат на континент… Било је то са неком служавком… смуцао се и сакривао по Европи, до рата… Док није допао код Руса. Ту нам га је лакше пратити. Имамо те документе.

         (Черчил, и даље окренут леђима, прави гримасу)

        ЧЕРЧИЛ: Па, ако је то тако како ту пише како ћу ја поступити сада када он стигне?

         (Вилијам прави малу паузу и гледа Черчила у леђа. Малчице је збуњен)

        ВИЛИЈАМ: Сада? Када стигне?… Па, по протоколу, у сваком случају, по протоколу…

        ЧЕРЧИЛ: Ако је тај извештај лажан? Ако је то нека провокација?

        ВИЛИЈАМ (Сада много сигурније): По протоколу, сер, молићу лепо – по протоколу!

        ЧЕРЧИЛ: (Победнички се окрене и мало рашири руке.) Ето видите, протокол је сјајна ствар! А те лажи, и дезинформације, то је све – прљави руски трик.

        ЧЕРЧИЛ: Да, прљав, али добар! Да одвуче пажњу. У праву сте, кога брига за порекло. Имају они, Вилијаме, у Москви, своју чувену школу у којој образују људе. Ни по чему не заостаје за нашим најбољим колеџима. Сви који ће да управљају њиховим сателитима и државицама – ту су. Немојмо се заваравати – ту је и наш даса. Видите, ти Руси иначе воле да бацају паре на све и свашта, може им се, знате, свега имају, али, ратовање, шпијунажа – ту код њих нема шале. Ту грешака нема. Давно је већ речено: „За управљање људима, Руси су најбољи стручњаци“.

        ВИЛИЈАМ: Познато ми је, сер. Из Дон Жуана, нашег лорда Бајрона. Сјајно дело. Дакле, за сада, питање порекла остављамо отворено.(Обележава нешто у свом рукопису, затвара фасциклу, оставља је испред себе и погледа према Черчилу)

        ЧЕРЧИЛ: Тако је. За то питање ће нам остати времена.

        ВИЛИЈАМ: До сада, то би у извештају било све о њему.

        ЧЕРЧИЛ: Има једна ствар, јако важна, која је промакла тим војним обавештајцима. Ипак су то административци. Не виде некад детаљ. Вилијаме, увек обраћајте пажњу на детаље. Детаља буде много, али нису сви једнако важни.

        ВИЛИЈАМ: На шта конкретно циљате? Питам вас и додајем у извештај, свакако. (Фасцикла се опет отвара)

        ЧЕРЧИЛ: Тај вођа бандита са тог Балкана, не понаша се, баш, како би то Стаљин и његова камарила рекла, комунистички. Мислим, што се тиче парола, ту се не издваја, али … обожава хигијену, све – потаман, пије коњаке, пуши пробране цигаре. Јури те – како сте их назвали – секретарице, те партизанке, чак игра и билијар. Све то, Вилијаме, тешко да је научио у Москви, у тој тамо њиховој школи. Уче их тамо, али да играју билијар – сигурно не! Дакле, не живи баш комунистички, али…

        ВИЛИЈАМ: Како се боји да то Стаљин не сазна?

        ЧЕРЧИЛ: Тешко да не зна, али га због нечег пушта. Зашто? Ми то тек треба да откријемо. То је мета која нама треба. Од нас скрива. Ако већ ради што му се свидело, то бонвиванство по планинама, можете да претпоставите каква ће бити Стаљинова реакција ако не зна. Шта је на ствари, видећемо ускоро, и сходно томе се поставити.

        ВИЛИЈАМ: Зна да ставља главу на пањ, таквим навикама, али он свеједно – пијуцка коњак, или виски, чега већ буде. Уопште то не крије, колико га пратимо, то знамо. Шта нас ипак чуди? Ми смо на то навикли, али у нашој кући, у неком дворцу у Енглеској, такви манири се подразумевају. Али, знате, тамо по тим шумама, мање је луксуза, а рат им је у току. Па онда, наиђу им често и Немци. Чупаво! И док ти његови штеде метке и завоје – овај се прска водом из Колоње.

         (Черчил устаје, тек толико да не седи, погледа у правцу залива, благо се насмеје, па погледа према Вилијаму)

        ЧЕРЧИЛ: Занимљиво. Јако занимљиво! Видите, то је индикативно. Ти балканикуси или партизани, како они себе називају, и они када виде клавир, третирају тај инструмент као и прости Енглези по пабовима – разбију га, или га, ако већ буде прилике, потпале преко зиме. За то га користе. Док је овај, ваљда су се некако докопали клавира у тим планинама, не знам одакле им, овај је даса на том клавиру свирао Шопена и неке тешке мазурке. То је и мој Рандолф потврдио док је боравио на тој сот… соб… слап… ма, није ни важно – док је био код њега у мисији, на том Балкану.

         (крај другог одломка)

Факти