- ЧЕРЧИЛ: Задовољство је причати с вама, духовит сте човек. Нешто сам приметио код вас, морам то да вам кажем, овако тет-а-тет, одушевљава код вас тај рафинман, одмах се примети да сте човек од укуса, посебан. Шта ће вам Стаљин? Видите како се он обрачунава, какви су то поступци, ја се не бих заваравао, шта ћете кад на вас дође ред?
- ТИТО: Не знам, стварно, шта бих вам о томе рекао. Искрено, на шта циљате?
- ЧЕРЧИЛ: Гледајте, једнога дана, ви ћете му засметати, стално буде неки разлог. Мада, будимо искрени, њему разлог и не треба. Његови су методи прилично добро познати. Па сад, ако већ инсистирате, могу ли да вам кажем један разлог који се тиче директно ваше коже, да тако кажем? Хоћете један? Ми смо и онако вашу земљу већ поделили на пола, фифти-фифти, договорићемо се, највероватније, већ на Јалти. Незгодно сте постављени између интересних сфера, па ће то бити једино решење. Договорили смо се већ да источни део припадне Стаљину, а западни би био наш. Чекамо вас раширених руку, никаквих услова за вас нема. Једино да будете са нама у савезу, али сте своји на своме
„Непристојна понуда“
УСКОРО ће изаћи из штампе драма „Другачији Тито”.
Факти из ње преносе трећи одломак – „Непристојна понуда“.
У њему су на сцени британски ратни премијер Внстон Черчил, Тито и – у другом плану – мајор MI5 Вилијам Барнсли (Viliam L.Barsnley).
ВИЛИЈАМ: Јављају ми да је стигао.
ЧЕРЧИЛ: Добро, примите га, молим вас.
(Черчил, док Вилијам на тренутак одлази, узима секач за томпус, гаси цигару и откида је, па је одлаже у мању табакеру за касније. Вилијам се враћа и уводи Тита, који је у свечаној партизанској униформи, са малим официрским пиштољем, а у левој руци држи кофер. Черчил шири руке и говори)
ЧЕРЧИЛ: Тито, вођа покрета отпора…
ТИТО: Југословенских партизана.
ЧЕРЧИЛ: Добро, партизана. Како сте? Добро изгледате?
ТИТО: Хвала. И ви сте одлично, како видим.
ЧЕРЧИЛ: Морам да вам кажем, мој Рандолф ми је много причао о вама, о вашем херојству, које је имао прилике да види на Сул, Сут, Сурес…
ТИТО: На Сутјесци, била је битка на Сутјесци!
ЧЕРЧИЛ: Да, био је сведок кроз шта сте све пролазили са Вашом војском. То је једна епопеја. Рекао бих још, ако ми допуштате, једна величанствена прича о јунаштву једног народа, о отпору који пружа много јачем непријатељу. Драго ми је да је дошао дан када сам вас коначно упознао.
ТИТО: Хвала вам на тим лепим речима. Рандолф је био сведок тих догађаја па сам тако и ја имао прилику да се уверим да је Рандолф један скроман и надасве фино васпитан млади човек па могу да потврдим да, захваљујући и осталим његовим особинама, пред њим стоји лепа каријера. Молио бих вас да га поздравите од свег срца.
ЧЕРЧИЛ: Хоћу, разуме се. Дакле, састали смо се овде из следећег разлога – да озваничимо наш договор који сте постигли са владом у Лондону, која је овластила у преговорима Субашића. То је добра вест за све нас, па су ето пристигли и новинари, држимо их тамо, који ће нас протоколарно, само онако, фотографисати заједно. Разумљиво, нема никаквих изјава, нити ће то ко од тих пискарала да тражи. То су наши државни новинари.
ТИТО: Да. Они нека држе дистанцу, а ми, кратка шетња, уз гледање залива.
ЧЕРЧИЛ: Тако вам је то, уз све обавезе које имамо, још треба и да позирамо. Морамо да издржимо и то. Јавност, штампа, новинари, уф… једино што нам је протокол због тога померен, па бих предложио да, пре ручка, пређемо преко најважнијих тачака нашег договора.
ТИТО: Само изволите, пажљиво вас слушам.
ЧЕРЧИЛ: Постигнут је договор у нашим претходним контактима да ћете по завршетку рата, у сарадњи са владом у Лондону, организовати фер и поштене изборе.
ТИТО: Свакако, то вам гарантујем.И не само то, него ће они бити организовани по највишим светским мерилима. У то будите уверени. Сви из моје владе ће у том правцу да се понашају. Са наше стране око тога не правимо питање. То је наша обавеза коју горимо да остваримо, најбоље што можемо.
ЧЕРЧИЛ: Ви знате да ће се на тим изборима одлучивати и о повратку краља?
ТИТО: Чим победимо непријатеља, прво о чему мислимо су избори. Демократски и поштено. Народ ће да бира и да одлучи. Како он буде гласао, тако ће и да буде. То је проста ствар.
ЧЕРЧИЛ: Да. Да. У праву сте. Питања око муниције, да вам кажем… Нешто мало од онога што сте тражили нећете моћи добити одмах, него за мало времена. Оно остало – сад. Санитетска проблематика, лекови и оно што сте навели око тога, били смо слободни да почнемо са испорукама још јутрос, и свакако, настављамо даље. Направићемо трајан канал, тако ће та помоћ ићи вама. Да не дужим, све тражено ћете добити, понешто и више од онога што сте тражили.
ТИТО: А авиони? Колико би било њих?
ЧЕРЧИЛ: Нажалост, једино тога немамо! Тражио јесам, инсистирао, знате каква је ситуација код нас, и ми ратујемо на више фронтова, сваки авион нам је потребан, али за сада… Ови из Министарства рата су тешки по том питању. Можда се ситуација и на том плану поправи, видећемо. И ово што сте добили ће вам нешто значити. Каква је ситуација код вас на фронту?
ТИТО: Прогресивна. Сваким даном добијамо све више бораца, огорчено се боримо против Немаца, и то је разлог због кога нам народ толико прилази.
ЧЕРЧИЛ: Хм. С тим у вези, нешто сам хтео да вас питам. Наша команда је планирала да се искрца, направи десант, једно армијско искрцавање у долини Неретве, или у Истри, па да онда заједнички кренемо према Берлину. План је отварање фронта, и ту рачунамо на вашу помоћ. То би Немце пресекло, то не би издржали.
ТИТО: Десант? Рекли сте десант на Јадрану? Одмах ћу вам рећи – против таквог поступка бисмо спровели задње мере. О томе не бих разговарао. Бранили бисмо се агресијом.
ЧЕРЧИЛ: Да ли сам вас добро чуо? Агресијом на нас? Па да ли смо ми савезници?
ТИТО: Ми јесмо савезници, боримо се против Немаца. Али, док се моји људи огорчено боре да те Немце истерају, за то време краљевска војска чека. Боре се против нас. Ако би се још и ви искрцали, може се претпоставити да би се онда још јаче борили против нас. Не верујем да би се одједном предомислили.
ЧЕРЧИЛ: Логично. Прилично логично, признајем.
ТИТО: И за све то време, тај краљ игнорише нашу борбу, не даје помирљиве изјаве, уместо да се прилагоди тренутку, схватате? То са десантом ми не можемо да прихватимо.
ЧЕРЧИЛ: То је ваш став о томе. Прилично сте га добро објаснили.
ТИТО: Видите докле иде то њихово неповерење. Ко нама гарантује, нама који једва чекамо да организујемо демократске изборе, да неће та дворска клика да се послужи неким прљавим триком, неком недопустиво ниском радњом, одвратно ми је и да спомињем – неком преваром око тих гласачких кутија, или неким тако притиском? Притиском на бираче, јер они рачунају на ту необразованост народа, много има и неписмених – да неће да манипулишу опет? Да ли ће нам то они гарантовати? А ми смо око тога већ сада мирни – кажемо, казаћемо и тада – нека народ одлучи, он најбоље зна. Па какви год буду изборни резултати, ми ћемо их прихватити. Гарантујем у своје лично име, као и у име моје владе, уосталом и потписали смо то у споразуму. Понављам, нека народ одлучи, он најбоље зна.
ЧЕРЧИЛ: Хвала вам. Види се да сте искрени. Узећемо у обзир то што сте рекли. Ето, прешли смо та питања о којима сам говорио, сада ћемо да обавимо позирање – видите, пискарала нас већ сликају, ви се нећете љутити ако вас узмем испод руке?
(Одвајају се од Вилијама, крећу у малу шетњу, гледају према заливу. Блицеви фоторепортера их прате, али са безбедне удаљености)
ТИТО: Ха, ха, па како да се љутим? Само изволите, пратим вас.
ЧЕРЧИЛ: Мислим да нећу погрешити ако вас понудим?
(Черчил из табакере вади томпус и нуди га Титу)
ТИТО: Хвала. Нисте погрешили.
(Шетају, блицеви тек сада не престају, са стране где су смештени новинари)
ЧЕРЧИЛ: Задовољство је причати с вама, духовит сте човек. Нешто сам приметио код вас, морам то да вам кажем, овако тет-а-тет, одушевљава код вас тај рафинман, одмах се примети да сте човек од укуса, посебан. Шта ће вам Стаљин? Видите како се он обрачунава, какви су то поступци, ја се не бих заваравао, шта ћете кад на вас дође ред?
ТИТО: Не знам, стварно, шта бих вам о томе рекао. Искрено, на шта циљате?
ЧЕРЧИЛ: Гледајте, једнога дана, ви ћете му засметати, стално буде неки разлог. Мада, будимо искрени, њему разлог и не треба. Његови су методи прилично добро познати. Па сад, ако већ инсистирате, могу ли да вам кажем један разлог који се тиче директно ваше коже, да тако кажем? Хоћете један? Ми смо и онако вашу земљу већ поделили на пола, фифти-фифти, договорићемо се већ, највероватније, већ на Јалти. Незгодно сте постављени између интересних сфера, па ће то бити једино решење. Договорили смо се већ, да источни део припадне Стаљину, а западни би био наш. Чекамо вас раширених руку, никаквих услова за вас нема. Једино да будете са нама у савезу, али сте своји на своме.
(Тито ћути. Држи томпус и гледа у неку тачку. Не одговара ништа на Черчилово питање, само повлачи из томпуса)
ЧЕРЧИЛ: Мада, знате шта, размислите о овоме што сам вам рекао, само то – да размислите – ха, ха, ха.
(Черчил је отресао пепео на Титов рукав, па онда домаћински чисти то руком и смеје се. Затим се смеје и Тито. Новинари шкљоцају апаратима за насловне стране новина. Черчил показује Титу правац где ће бити ручак, а затим се враћа код Вилијама, који је, док су шетали, донео још чаја)
ЧЕРЧИЛ: Одлично. Таман да уживамо у чају док не почне ручак. Дозволите, ја ћу…
(Сипа чај обојици. Примећује се да су обојица много опуштенија, једино што их интересује у датом тренутку је чај, који се пуши. Пију га и ћуте једно време. Свако гледа на своју страну)
ЧЕРЧИЛ: Интересантан лик. Бандит. Комуниста. Вилијаме, да ли имате свој став?
ВИЛИЈАМ: Чудан, али свакако није пајац, мада личи. Битанга свакако, али нека баш оригинална…
ЧЕРЧИЛ: Врло добро сте рекли. Личи на пајаца, мада није. У сваком случају, нека се он врати у своје планине, треба још да се ратује. Та прича није готова. Какав је чај?
ВИЛИЈАМ: Одличан, могу рећи да сам сигуран у то.
ЧЕРЧИЛ: И мени је чај изванредан. Видите, Вилијаме, тај бандит је против нас – чека. Онај Михаиловић, он је за нас, и он – чека. У Лондону имају и краља, и тај чека док не види ко је добио у рату. А ми бисмо требали да гинемо за њих, када дочекају. А зашто не би гинули они? Или Немци? Добро, добро, Немци ионако стално гину, то ми и није баш неко поређење. Али, имам осећај да ћемо требати неког да се решимо, толики нам пријатељи нису неопходни.
ВИЛИЈАМ: Да, има их као у некој чекаоници.
ЧЕРЧИЛ: Дозволите да направим поређење. Имате неколико пенија у џепу, шетате, разуме се Лондоном, и видите оне, како их већ зову, да, кладионице – на кога би ставили тих неколико пенија?
ВИЛИЈАМ: Да, само неколико. Таква места не посећујем, јер тамо иду лучки радници и морнари. Али, ако бих већ био тамо – прво бих тражио да ми дају листу њихових фаворита, да видим шта нуде…
ЧЕРЧИЛ: Да, разумљиво. И на тој листи би били?
ВИЛИЈАМ: Први би био Дража Михаиловић. Вођа војске у Србији, официр, школован, али нагиње Французима, преговара са Немцима. Претпостављам да и са Русима очијука. Највећа му је мана што је типичан штапски официр, без ауторитета. Његове војводе раде како се коме хоће, он је газда у својој канцеларији, нама прича неке бајке.
ЧЕРЧИЛ: Недић?
ВИЛИЈАМ: Никако. Тај нам никако не треба. Генерал из првог рата. Незгодан, непредвидив, националиста. Отписаћемо га за сарадњу.
ЧЕРЧИЛ: Краљ у Лондону?
ВИЛИЈАМ: Да игра крикет и голф када се рат заврши? Такву династију већ имамо и ми. Превише се угледао на њих.
ЧЕРЧИЛ: Да. Млак је. Држи говоре преко Радио Лондона, на крају ћу га натерати да абдицира преко тог истог радија, уз помоћ мојих независних новинара.
ВИЛИЈАМ: Остао је Тито. Али сумњам да ће он пристати да се искрцамо на његово подручје, бар по ономе што је рекао о томе. Осим тога, он је наш непријатељ, и стварно и идеолошки. Не знам, на једног од њих двојице бих сузио извор. Тако некако бих и одиграо.
ЧЕРЧИЛ: Видите, дуго сам у политици. Због тога бих ја сузио избор, још више од вас. Нажалост, овај ће имати победничку паролу. Неће дозволити десант, питаће Стаљина за то, али ће на крају некако да успе. Поред свих наших људи, Руси ће овога да нам истуре испред носа, или тако некако. Овај пут, само овај пут. Али, ако се то већ деси, морамо настојати да га отргнемо Стаљину и преведемо на нашу страну. (Направи малу паузу, и настави)… Чудан бандит… добро сте то приметили… чудан, али свакако није пајац, мада личи на пајаца.
Факти
