ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА ВОЈИСЛАВ ТАНКОСИЋ: Живот и деловање у периоду 1903—1915

АПСТРАКТ: У раду се говори о Војиславу Танкосићу, комитском војводи из Рукладе. Његов живот и деловање, у периоду 1903—1915, обележено је четовањем, борбама за национално ослобођење Срба, борбама у оба балканска рата и првим биткама Првог светског рата.

Ретке су личности наше савремене историје у којима се толико преплићу историјско и легендарно (изузимајући неумерено глорификовање појединих личности и догађаја из II светског рата у нашој послератној историографији). Релативна блискост периода и неумољивост чињеница онемогућавале су стварање искривљене слике, како о догађајима, тако и о њиховим актерима. Ипак, кратак и буран живот комитског војводе Војислава Танкосића, представља изузетак. О њему се много говорило, а мало писало; додавали су му и одузимали, неумерено величали, али и гурали у заборав.

Танкосић је живео свега 35 година. Са 23 године, колико је имао када је командовао водом који је стрељао браћу краљице Драге Машин, ушао је у политику и остао њен активни учесник, вољно или стицајем околности, све до погибије 1915. Више од половине овог периода провео је ратујући, било као комита у Старој Србији и Македонији, било као старешина регуларних јединица у Првом светском рату. Као део генерације “која је поднела најтеже жртве и која је пожњела највеће успехе”, стекао је славу одличног команданта и стратега на бојном пољу, али и реноме необузданог, често и неразборитог политичара. Ратна слава и повремени инциденти које је правио у мирнодопским условима, највише су утицали на стварање необјективне слике о њему. На овај или онај начин учествовао је у готово свим компликованим, унутрашњим политичким превирањима (формирање Народне одбране, Анексиоиа криза, одрицање од престола принца Ђорђа Карађорђевића, оснивање “Црне руке”, стални сукоби између војних и цивилних власти). Био је један од оних људи који се трудио да се ствари развијају више под његовим утицајем, а не само уз његово учешће. Сједињавајући у себи личност ратног хероја, утицајног политичара и пргавог кавгаџије, без сумње је постао интересантна тема за јавност, ондашњу штампу и политичке кругове. Његово поимање правде често се налазило на страницама штампе, поготову, када се разрачунавао са познатим личностима (принцем Ђорђем, министром Стојаном Протићем, послаником Живојином Балугџићем). Чињеница, да се његово име нашло у аустро-уграском Ултиматуму из 1914. и да је довођено у директну везу са атентаторима на Ф. Фердинанда, створиће од њега, у међуратној штампи и литератури, неустрашивог националног прегаоца.

Комитски војвода из Рукладе није доживео да види плодове своје борбе и напоре једне генерације да ослободе и уједине српски народ. Можда би се и он осетио превареним и надиграним од потоњих времена и догађаја и можда би све ово доживљавао као тежак неспоразум и трагичну заблуду читавог једног живота (што ће се, као по правилу, понављати и свакој наредној генерацији).

* * *

У покушају да се што објективније расветли животни пут кометског војводе, озбиљне проблеме представљала је природа посла којим се бавио. Највећи део његове активности одвијао се у тајности, често и без знања или сагласности званичних политичких кругова. Готово је немогуће реконструисати његово четовање у Старој Србпији и поуздано утврдити где је све боравио и у којим је све биткама учествовао. Слична ситуација је и за време ратова, када су његови четници често мењали формацијску припадност и реон деловања. Слика би била, свакакао, потпунија да је објављена грађа из бечких, пештанских или немачких архива, с обзиром да су се Аустро-Угари почели интересовати за Танкосића и пре Сарајевског атентата (од Анексионе кризе). Међутим, са овим послом се тек започело.2

Због ових ограничења рад је, највећим делом, заснован на објављеној грађи, подацима из мемоарске и друге литературе, као и на писању међуратне штампе и чланцима објављеним у стручним часописима. Прелистана је обимна литература (што је наведено у посебном попису), али су подаци до којих се дошло доста штури, фрагментарни, често непроверени, па самим тим и непоуздани. Углавном су аутори преписивали старије ауторе, без критичког преиспитивања, па се лик комитског војводе кретао од човека безграничне храбрости и косовског осветника, до прзнице и кавгаџије. Коришћени су и подаци до којих се дошло истраживањем грађе у Међуопштинском архиву Ваљево, али су они на индиректан начин само допунили време и догађаје у којима је Танкосић учествовао.

Упркос ограничењима, верујемо да је слика о овој значајној личности наше савремене историје потпунија и да ће приближити читаоцима време националног заноса и спремности да се жртвује ради остварења националних идеала. Надамо се, да ће редови који следе демантовати неписано правило да једна легенда више, значи, истовремено, и једну истину мање.

Завереник и комита

Почетком XX века Косово и Метохија, као и Стара Србија и Македонија, још увек су се налазиле под турском влашћу. Дубока свеопшта криза у којој се налазило османлијско царство, неуспела реформна акција великих сила, као и пропагандно-оружана акција Бугарске, Грчке и Србије, створили су анархију “апокалиптичних размера” на овом подручју. Томе су допринеле и аустро-угарске тајне службе које су охрабривале Арбанасе у њиховом терорисању српског становништва. Њихови конзуларни чиновници и жандармеријски официри трудили су се да што више закрве Србе и Бугаре, тако што су Бугарима обављали разне курирске и обавештајне услуге. По потреби, прикривали су бугарске четнике и њихове јатаке. Таквом политиком желели су да интернационализују сукоб, како би своју окупацију представили “као природан спас земље и народа”. Злочини, пљачке и свакојака насиља били су свакодневна појава, због чега ће се Срби све масовније исељавати. Размере безвлашћа и страдања Срба запрепашћивале су стране новинаре и путописце. Они из Дебра убијају да краду, они пак из Ђаковице убијају из лудог фанатизма, они из Пећи убијају из задовољства, они из Призрена убијају због својих рђавих нагона, а они из Тетова убијају да опробају своје карабине”, написаће један страни извештач3. Зато ће Стојан Новаковић још 1896. предлагати да се Срби наоружавају и припремају за одбрану пошто су “Арнаути зликовци, али су обилазили с поштовањем оне српске куће за које су знали да има оружје и мушке главе”.4 У почетку уздржљива, јер је страховала од аустро-угарске интервенције, српска влада ће отпочети да све снажније подржава делатност комитских организација. Акција опремања и убацивања добровољаца финансирана је из поверљивих кредита Народне скупштине и добровољних прилога. Деловање српске комитске организације било је посебно изражено у кумановској, скопској, паланачкој, кратовској, брдској и кичевској околини. Коначно устројство организација је добила 1905, када су у Београду основани Врховни и Главни одбор, као и два пододбора у Врању. Тада је у Македонији било укупно 62 четника, а у Врању 55. Међу оснивачима у Београду били су и Ваљевци др Милорад Гођевац и генерал Живојин Рафајловић, а међу најистакнутијим комитама Војислав Танкосић.

Рођен је 16. септембра 1880. у Руклади код Уба5. Мајка му се звала Миља, а отац Павле.6 Мало се зна о његовом раном детињству. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где је Војислав завршио седам разреда у Другој мушкој гимназији7. Из Војне академије је изашао 2. августа 1901. и као водник распоређен у Шести пешадијски пук “Краљ Карол”. Ту је службовао до 1. септембра 1905. (са прекидом 1904/1905, када је четовао у Македонији). Са XВ класом свршио је и Вишу школу Војне академије. Био је врло савестан ђак. Читао је доста, посебно књиге из националне историје и белетристику. Његово школовање поклопило се са периодом националног заноса и револуционарног надахнућа српске омладине. Као питомац, Танкосић се старао да задобије поверење генерала Јована Атанацковића и др. Милорада Гођевца, који су отпочели рад на прикупљању и слању добровољаца у Стару Србију и Македонију. Личном вољом, његова војничка каријера, од тог времена, биће подређена опасностима и искушењима која је са собом носио комитски позив.

Прво познато учешће Танкосића у политици било је после мартовских демонстрација 1903, када је вођама демонстрација омогућио да се из Горњег града чамцима пребаце на аустријску страну. Мајски преврат је пресудно утицао и на његову даљу каријеру. У ноћи између 28/29. маја Танкосић је командовао водом који је стрељао браћу краљице Драге, Никодија и Николу.8 О тзв. “завереничком питању” доста полемике било је и у српском Парламенту. За једног, нарочито гласног критичара, почело се шушкати по Београду да ће га убити Танкосићеви људи. У Старој Србији, Танкосић ће први пут боравити у зиму 1903/1904 (нешто иза формирања Главног одбора четничке акције, негде називан и: Српски комитет.9 Оснивању одбора претходио је велики народни збор, одржан августа 1903, испред споменика кнезу Михаилу у Београду. Збор је одржан под паролом “Слобода свим неослобођеним Србима са Србијом заједно, или смрт и самој Србији”10. О тадашњој уздржаности српске владе сведочи и документ упућен начелнику Округа ваљевског, у коме се захтева од локалних власти да спрече купљење чета и њихово слање у Турску, јер “сваки не промишљени корак, у томе погледу, могао би бити од велике штете по интересе земље”11. У сврху помагања српском становништву у Старој Србији било је формирано и Коло српских сестара, чији је први секретар била сликарка Надежда Петровић. Њихов прилог од 60 наполеона, угроженом становништву однео је управо Танкосић. Његов долазак у Македонију, С. Краков описује на следећи начин: “Мали, неугледан, велике гргураве косе, у кратком тесном капуту са пасошем и изгледом трговачког помоћника који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао само да сакрије челични бљесак из немирних очију… Необуздан, незадржан, смео, непознавајући страх и препреке, ширио је око себе пламен четништва…”12

У истом делу, овај аутор наводи и занимљив текст четничке заклетве: “Заклињем се у хлеб овај, заклињем се у крст овај, заклињем се на нож овај и револвер — да ћу тачно и савесно, безусловно испуњавати све наредбе Комитета које ми се буду дале, а које иду у корист нашег ослобођења и уједињења са мајком Србијом, а под управом Комитета. Ако би се намерно огрешио о дату заклетву, да ме Бог, крст, име, слава и хлеб казне, а нож и револвер казну изврше. Амин.”13 Одећа комита била је у духу народне ношње. Одело је било од сељачког сукна, белога или сивога, са доколеницама до опанака, уским чакширама, џемаданом, официрском пелерином и шубаром с калпаком на којој се налазила кокарда са двоглавим белим орлом.

Мада су прве српске комитске чете биле разбијене, уз интезивнију подршку српске владе, настављено је са њиховим окупљањем и слањем у Македонију. У кућу Живојина Рафајловића више пута долазио је и песник Милан Ракић, тада у улози конзула, да би обезбедио пренос оружја и муниције у Турску. У борбама на Челопеку код Куманова (16. априла 1905), у чети војводе Саватија Милошевића борио се и Танкосић, да би нешто касније, и сам командовао у борби на Великој Хочи. О жестини сукоба са Турцима (много че-шће са бугарским четама) говори и податак да је за осам месеци 1905. у Македонији било убијено 785 људи, уништене 74 куће и четири манастира14.

Тешко је установити колико је пута Танкосић, у овом периоду, прелазио границу, било сам било са четом, и у којим је све сукобима учествовао. Али, оставио је видног трага већ после првог доласка, како у организацији комитских чета, тако и у погледу стварања сопственог угледа. Треба истаћи да се Танкосићево име још увек не спомиње у поверљивим извештајима аустро-угарских обавештајаца, нити га има у документима српске дипломатије15.

По повратку у Београд добио је Орден Карађорђеве звезде (установљен 1. јануара 1904) и кратко време поново се нашао у активној војној служби. О њему ће, касније, др Ситон-Вотсон написати: “Његове пустоловине по Старој Србији и Македонији начинили су га популарним, нарочито, међу разбарушеним делом великошколске омладине у Београду”16. Поверење које је у њега стекао Драгутин Димитријевић-Апис још од 1903, сада је још више продубљено. Сликајући га као човека “сирове душе и спремног на свако зло”, др. Ситон-Вотсон закључује да је са таквим особинама био “идеалан друг и згодно средство у Аписовим рукама”17. Таква оцена, несумњиво, последица је Танкосићевог, каснијег, удела у сарајевском атентату. Могуће је да је Апис користио Танкосића за неке поверљиве послове рачунајући на његову нарав, али је сигурно и да је уз Аписа учествовао у доношењу врло значајних одлука (формирање Средишног одбора “Народне одбране” 21. октобра 1908. и “Црне руке”, маја 1911). Из овог периода потиче и његово присније дружење са регентом Ђорђем Карађорђевићем. Њихово пријатељство је помућено када је, приликом неке расправе, Танкосић, наводно, повукао принца за уво. Сукоб је дошао дотле да је “исмејан, увређен и понижен”, пргави комита намеравао да изазове принца на двобој. Како то није било могуће, напустио је војну службу. У својим мемоарима, принц Ђорђе је демантовао ову причу. У каквим су односима били види се и из њиховог пријатељског сусрета уочи Брегалничке битке. Такође, принц је често долазио у логор у Ћуприји, у којем су се обучавали четници В. Танкосића18. На овакво мишљење, највероватније, утицала је ондашња штампа која је доста писала о принчевој прекој нарави, али и сукоб који ће избити између “црнорукаца” и регента уочи његовог одрицања од престола. Принц је назвао заверенике из 1903 “џукелама” и јавно им је претио да ће их “сатрти када постане краљ”19.

Догађаји који су следили (Анексија Б и Х, Младотурска револуција) поново су га подстакли да отпочне са четовањем. Младотурска револуција затекла га је, као команданта једне комитске чете у Македонији на левој обали Вардара. У пролеће 1908. пробио се до Малеша и Струмице. Његова појава изазвала је запрепашћење, јер су ове области представљале за хришћане веома опасно подручје, док су их Бугари сматрали за своју матицу. Због тога су упутили протест великим силама. Највише је деловао из пограничног Буштрања, а редовно је одседао у кући учитеља Манојла Сентића, родом из Клиновца20. Од јула 1908. поново је у Београду, а осам српских чета је распуштено. Очекивања да ће Младотурци побољшати положај хришћана и увести законитост и ред у држави, показала су се нереалним. Већ наредне године, у овим крајевима, поново влада стање анархије, па су четничке акције опет оживеле. Међутим, ни повратак у Београд за Танкосића није значио мирнији живот. Проглашење Анексије 6. октобра 1908. изазвало је велико узбуђење у Србији. Формирање Народне одбране био је први корак ка планираном уједињењу свих националних снага ради одбране од Аустро-Угарске. Она је радила на “јачању витешког духа и физичке регенерације” оснивањем и помагањем стрељачких дружина и гимнастичких организација. Рад Танкосића се одвијао у два смера: ширењу своје мреже у Босни и Херцеговини, користећи незадовољство тамошњег становништва аустро-угарском управом и регрутовању и обучавању добровољаца за предстојећи сукоб. То је било супротно званичној српској политици која се плашила даљег заоштравања односа са Аустро-Угарском. Озбиљност ситуације огледала се и у чињеници да је, средином фебруара 1909, била образована влада тзв. четворне коалиције (ауторитет овакве владе, највероватније је утицао да чин признања Анексије у Србији прође без последица). Упркос томе, у Србији је убрзо било организовано 220 одбора са више од 5.000 добровољаца21. Танкосић је уписивао добровољце у једној кафани на Зеленом венцу (на основу доказа до којих је дошао аустро-угарски истражни судија Л. Пфефер трагајући за доказима о умешаности Србије у атентат у Сарајеву)22. Према писању Политике од 3. новембра 1919. Танкосићева кућа у Улици краља Милутина 19 “била је познатија и посећенија него Министарство трговине; долазили су из свих делова поробљене земље, ускоци из далеких крајева, бегунци испред аустријских жандара, дезертери из ћесареве армије, очајници који нису више веровали ни у Бога ни у људе и који су још једину веру налазили у ономе што су овде могли чути. Његова мајка Миља је све намернике дочекивала као своју децу. Интересантно је да се преко пута његове куће налазила зграда немачког посланства, због чега и не чуди што му се име налазило у бројним поверљивим извештајима, дипломатским нотама, судским актима, у преписци, по штампи. Страни шпијуни и уходе пратили су га свуда и свуда су “откривали његове танане нити”23. То није сметало Танкосићу да у ћупријском логору, све до признавања Анексије, марта 1909, обучава своје добровољце. Обука је била врло напорна. Вежбали су у руковању динамитом, бомбом, брзометком, као и у пливању у леденој Морави. Иако је логор распуштен у пролеће 1909. стечена знања добровољци ће применити већ у балканским ратовима.

Оскудни су подаци о активностима Танкосића у периоду 1909—1912. Поуздано се знају само неке чињенице. Међу оснивачима је тајне организације “Уједињење или смрт”. Циљ организације био је борба за уједињење српства, а настала је као одговор на неуспех “Народне одбране” да спроведе ослобођење и уједињење српских крајева. Уз Љубу Јовановића-Чупу и Богдана Раденковића Танкосић је учествовао у изради устава ове организације. Могуће је да је још 1911. размишљао и планирао атентат на Ф. Фердинанда. Карактер њихове организације, претходна и тадашња активност, довели су их у сукоб са званичном политиком и властима. Докле су ишли Танкосић и његови људи, сведочи и инцидент са министром Милованом Миловановићем. Да би извршили притисак на владу, Танкосић је ускочио у министров фијакер и оштро му запретио. После овог инцидента, министар се кретао само уз пратњу телохранитеља, али је извештавао “црнорукце” о току преговора са Бугарима. Још једна епизода осликава Танкосићев карактер. Боравећи у Француској, где је по налогу владе радио на пријему и контроли купљене пешадијске муниције, у штампи је изнео податак да је било покушаја “утрапљивања” и муниције лошег квалитета. Када га је због те афере напао бивши радикалски посланик Петар Мишић, Танкосић га је изазвао на двобој.

наставиће се…

_____________

1 Овај текст је скраћена верзија књиге која ће, у издању Историјског архива Ваљево и Ваљевске гимназије, ускоро изаћи из штампе.
2 А. Раденић, Аустро-Угарска и Србија 1903—1918, И, Београд, 1973; ИИ, 1989.
3 Косово и Метохија у српској историји, Београд, 1989, 264
4 Споменица Стојана Новаковића, Београд, 1921, 196.
05 Негде стоји 1881, Бициклоиедија Југославије, 8, ЈЛЗ, Загреб, 1971, 318; В. Казимировић, Црна рука, Крагујевац, 1997, 354.
06 Нема потврде да су, “из безбедносних разлога” крајем 19. или почетком 20. века, променили презиме из Јовановић у Танкосић, нити има доказа да су се венчали тек 1881. у Ваљеву, како то тврди Г. Николић у монографији: Војвода Танкосић, Београд. 1988, 10; МИАВ, Збирка матичних књига крштених и венчаних, 1879/1882.
07 Споменица XXXИИ класе Војне академије, Београд. 1936, 38. Негде се наводи да је завршио шест разреда (види: С. Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватска-словеначка, ИВ, Загреб 1929, 517).
08 Д. Васић, Карактер и менталитетједног покољења. Девесто трећа. Београд, 1990, 189. В. Казимировић, у наведеиом делу, каже да је браћу, “на своју руку” побио Танкосић, “један од најбезобзирнијих младих завереника”, 19
09 Интересантно је да су Лујза и Живојин Мишић интервенисали код Одбора да врате кући њиховог сина Радована, који се пријавио у добровољце слагавши за године. Добровољци у ослободилачким ратовнма Срба и Црногораца, Београд. 1996, 47.
10 В. Казимировић, нав. дело, 355
11 МИАВ, Фонд Општине града Ваљева (у даљем тексту: ОГВ), к-97, п-3, п-5.
12 С. Краков, Пламен четништва, Београд. 1986, 186
13 Исто, 132. Постоји и другачији текст који се наводи у књизи: М. Р. С. Срби и Бугари у прошлости и садашњости, Београд. 1913,92: “А ко изда онога те почне, свака му се ствар скаменила! Бог велики и његова сила у њиву му сјеме скаменио у жене му дјецу скаменно…” Јован М. Јовановић у књизи “Борба за народно уједињење 1914—1918”, без године издања, на страни 36, каже да је прва чета организована и положила заклетву у манастиру Св. Пречисте у Поречу (где је Танкосић организовао први пододбор за овај крај јануара 1904). Вођа је био Мицко Соколовић-Павловски, а први сукоб је избио на улазу у Пореч, када је заробљен познати бугарскн комита Д. Грујев.
14 Историја српског народа, ВИ—1, 150
15 А. Раденић, Аустро-Угарска и Србија 1903—1918, Документи из бечких архива, ИВ, 1906, Београд, 1989
16 Др Ситон-Ватсон, Сарајево — студија о узроцима светског рата, Загреб. 1926, 94—95
17 Исто
18 Ђ. Карађорђевић, Истина о моме животу, Београд. 1969, 245, 255, 318, 354
19 В. Казимировић, нав. дело, 357; Из велике епохе 1903—1918, уредио: Миливоје В. Кнежевић, Суботица 1929, 40
20 Лесковачки зборник, XXXИИ (1992), 89—90
21 У Ваљеву је врло брзо био основан Окружни одбор (председник је био Милорад Тадић, а благајник Милош Кораћ), који је радио на прикупљању новчаних прилога и разних ствари за потребе Народне одбране. Најчешће, прилози су прикуиљани на добротворним забавама. МИАВ, Збрирка откупа, к-6, п-1
22 Л. Пфефер, Истрага о Сарајевском атентату, Загреб. 1938, 132
23 “Народна одбрана”, 196
24 Д. Ђорђевић, Портрети из новије српске историје, Београд, 1987, 242; С. Јовановић, Из историје и књижевности, И, Београд. 1991, 243; М. Живановић, Пуковник Апис, Београд, 1956, 118

Милорад Белић
Ваљевска гимназија
Ваљево

Ризница српска