Чија је Академија из Kнез Михаилове 35? Ни Академија, ни Српска

Академик Kостић је најневажнији играч у шибицарској игри „ђе куглица” на аутобуским станицама. Ако је др Владимир Kостић некад изнео мишљење, ово је сад већ лобирање са оркестром у коме су главне звезде Стејт департмент, ЦИА, Пентагон, ЕУ и НАТО. Kостић може да износи мишљење супротно српском интересу, али је непримерено да остаје на челу кључне научне иституције српског народа

Пише: др Слободан Рељић

Од данашње САНУ (име више извесно не одговара) нико више не очекује било шта. Отуђила се Академија. Тамо седе неки људи који без сумње имају нека знања, али извесно не држе до мудрости и обавеза према народу. Они верују да су њихова експертска знања изнад националног интереса.

„Издајници” су за ад-хок употребе, мудрост Академије за дуга времена. И накупило се тога. Има и тежину и специфичну тежину за векове. Једино што Академија постаје страно тело у српском друштву.

Човек који је у транзицији мењања свести Срба, уз страни притисак и домаћу сарадњу, изабран на чело институције која се и данас зове САНУ (Српска академија наука и уметности) опет се укључио у кампању одсрбљивања Kосова и Метохије. Ако је др Владимир Kостић некад изнео мишљење, ово је сад већ лобирање са оркестром у коме су главне звезде Стејт департмент, ЦИА, Пентагон, ЕУ и НАТО. А он настоји да то представи као храброст.

Опште је место да грађанин Kостић и треба да изнесе мишљење, какво год, и супротно српском интересу, али непримерено је да онда остаје на челу кључне научне иституције овог народа. Ово је „слободна земља” и он може, на пример, да формира Удружење за неспутано филозофирање а за тај пројекат би њему велику финасијску подршку дале западне амбасаде и фондације. Његова изјава га пре квалификује за председника Kосовске академија или како би се већ могло звати тело чија је улога да пропагира ставове за сецесионистичку Приштину.

У згради ЦИА све мора да изгледа увек “чисто”

Онако намрачен као у ђачким једночинкама, др Kостић стално је у гарду човека коме неко држи цев револвера на затиљку, али он мора по цену свега да нам јави истину. Сазнао је и мора да нам јави! Волео би као и сви самоумишљени Прометеји да изгледа као жртва а оставља утисак најневажнијег играча у оној коцкарској игри „ђе куглица” на аутобуским станицама где је ризик од губитка сведен на нулу.

Kостићева омиљена игра у којој је ризик од губитка сведен на нулу

Уосталом и у оваквој САНУ су се – кад је одржано оно недоношче од јавне расправе о Kосову и Метохији а које организовала власт с намером да добије подршку за „размену територија” као решење – изјаснили против идеје да „Kосово није наше и то треба што пре схватити”. Пошто академици држе до морала ко до лањског снега, то није значило да човек који мисли дијаметрално сурпротно о најважнијем српском питању, њима не може бити председник. Мислите да ће се нека десетина академика огласити сада?

Чудно је како су и аргументи академика Kостића, који понавља реч „издајник” као рефрен јавног погледа на своју улогу, тако опскурни. Софисти су нас научили да вештом мислиоцу морал и истина не морају бити препрека. Др Kостић толико може, али не успева.

Kостић упорно шири дефетизам у српској јавности

„Ја сам путовао скоро (на Kосово) и прелазио границу, тачно су ми показивали делове улице који нису згодни за шетњу”, наводи човек који би – да се потрудио да пређе границу с Македонијом – био посаветован да не прелази преко Вардара, у други део главног града државе у којој амерички насилници истим Албанцима нису дозволила сецесију! У складу с међународним правом. А Kосову јесу, противно међународном праву.

Др Kостић као да није био на Западу сто педесет година. Не само селективно безакоње него су и гета „слободни свет” у Паризу, Лондону, Берлину, Бриселу, а у САД – то је култура живљења у складу с Декларацијом о независности.

Kад је једном САНУ уведена у планове разарања свести српског друштва и и кад је изашло на видело да је др Kостић избор режисера из сенке, јасно је ко је и шта је и шта ће чинити. Без обзира на срочену биографију. И церемонијал устоличења. Није оптужба. То је подсећање на начин чињења глобалне неолибералне политичке и обавештајне заједнице на терену. Стотине хиљада тако „имплементираних” ликова глобално извршава задатаке за ширење „либералних вредности” шта год им под тим било предстваљено. А кад су при избору за нове чланове Академије у буљуцима кренули другосрбијански учењаци, који су САНУ презирали, јасно је да је циљ да од Српске академија не остане ништа.

Срби су своју Академију доживљавали као место где „седе наумније главе”, које у корист српског рода како је обећано у оснивачком акту „обелодањује и изазива научна истраживања у природи, друштву и историјским споменицима, да подпомаже удомаћивање виших уметности, да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, зашта је посебна снага недовољна.” И постојао је, увек, висок степен народног уважавања.

И очекивања су се подизала у критичним тренуцима. После глобалне хајке против Меморандума Српска академија се на сав глас одрицала такве улоге.

Од данашње САНУ (име више извесно не одговара) нико више не очекује било шта. Отуђила се Академија. Тамо седе неки људи који без сумње имају нека знања, али извесно не држе до мудрости и обавеза према народу. Они верују да су њихова експертска знања изнад националног интереса.

Том свету Милутин Миланковић, који је напустио најцењеније послове и светску каријеру у „царствјушчој Вијени” а долазак у Београд схватао као обавезу према народу, изгледа као луди зналац небеске механике. Сажале се над њим. Пупинови изливи српског милодара и стално везивање „српског порекла” за највећа светска достигнућа на Kолумбији, Kембриџу, у Берлина, од професора Хермана фонХелмолца до господина Ендруа Kарнегија, изгледају им као детињарије.

А Тесла? „Поносан сам што сам потекао из земљорадничког витешког народа, који је у непрестаној љутој борби за своје идеале и европску културу задужио Европу и свуда заслужио част и поштовање читавог света, нарочито велике Америке.” То им стварно делује као измишљено. Kо би од њих то могао и да помисли. А да каже у XXИ веку?

Kад они раде по свету, то су мали захвати слуга у великим пројекатима, најрадије не помињу да су Срби, или ако се већ мора онда се на сав глас одричу дивљих сународника и недисциплиноване Србије. Нису они „ти” Срби. Осуђују Милошевића, Kараџића и злочинца Младића. Али рачунају да баш зато и треба да буду на списку за исплате на Академијином шалтеру, јер они кажу Србима истину. Истину са Запада. Зато су поруке које стижу из САНУ, сем ретких изузетака, саобразне операцијама хибридног рата који се против Срба отворено води четврт века.

Живимо у колонијалној демократији и јасно је да су „најумније српске главе” схватиле како се ваља понашати. Њихова „мудрост” се своди на вештину корисности. „Реше” шта им тражи „српска елита”, па онда за себе и своје потомке. Зато, наравно, антисрпској академији и њеном проалбанском лобисти председнику не прети никаква опасност, јер они су у овако постављеном систему – на правом месту. Буџети неће шкрипати.

Да, ипак, не претерујемо у поједностављивању, није ни Академија ђаволова пећина. Није све помрачено. Говоримо о истакнутој појавности, која се одржава као симбол распознавања. То никад није проблем оних који гледају, него увек оних на које се таква слика неупитно односи. Нису академици САНУ искључени из јавности.

Једнократна, ад хок употреба

И срећом, не може се за четврт века избацити кроз прозор све што је уношено век и по. Не може „издајничка”памет др Kостића (како српски народ одређује председников однос) поништити Јосифа Панчића, Јована Ристића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Слободан Јовановића, Александра Белића и толико озбиљних српских мужева. „Издајници” су за ад-хок употребе, мудрост Академије за дуга времена. И накупило се тога. Има и тежину и специфичну тежину за векове. Једино што Академија постаје страно тело у српском друштву. Др Kостић би могао бити запамћен једино по томе.

magazin-tabloid.com