Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог свјетског рата за која, све до уназад двије деценије, готово нико није ни знао, изузев ријетких преживјелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке!
Усташе убиле 74.762 дјетета
Према подацима Удружења „Јастребарско 1942“, које окупља преживјелу дјецу логораше из усташких логора смрти, њихове потомке и поштоваоце, у тзв. Независној Држави Хрватској је за вријеме Другог свјетског рата, према до сада прикупљеним подацима, убијено 74.762 дјеце млађе од 14 година! Највише је убијено српске дјеце – 42.791, ромске – 5.737, муслиманске – 5.434, јеврејске – 3.710 и хрватске – 2.289. За остале још није утврђена национална припадност.
Након што су почетком овог мјесеца готово у исто вријеме одржане комеморације у част невиних Срба које су прије 74 године у Гаравицама код Бихаћа, Пребиловцима код Чапљине и на Шушњару код Санског Моста на најмонструознији начин побиле бошњачке и хрватске усташе, бројни угледни историчари, универзитетски професори, али и преживјели свједоци геноцида над Србима у НДХ за Пресс истичу да је цијела БиХ препуна сличних стратишта на којима се, како кажу, налазе остаци неколико десетина хиљада људи, жена и дјеце!
Наводећи да су пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују мјеста на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обиљежавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом.
– Кривица за такав однос у највећој мјери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сјећања на своје жртве. До прије неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом свјетском рату, и данас се може виђети хрватска шаховница, као реликт југословенства, иако су тамо сахрањени искључиво Срби. Заиста је тешко објаснити тај феномен мазохизма који постоји у нашем народу – каже Пејашиновић.
Комунистичке власти криле ко је страдао
Недавним освештавањем новоизграђеног православног храма у Пребиловцима, направљеног у част 4.000 убијених Срба из овог херцеговачког села, али и околних мјеста које су 1941. године побиле усташе, након више од седам деценија коначно су остварени услови да на достојан начин буде обиљежено још једно мјесто стравичног страдања српског народа.
Иначе, о невјероватном немару потомака жртава и комунистичких власти према српским страдалницима говори и то да је већина херцеговачких јама, у које су усташе бацале убијене Србе из Пребиловаца и околних села, 1961. године била забетонирана, а поред њих су тадашње власти подизале споменике са натписима на латиници, на којима су помињане „жртве фашизма“, без иједног податка о броју и националности жртава, па чак ни села из којих потичу! Тек почетком 1974. године чланови породица жртава из Пребиловаца почели су да организовано посјећују мјесто страдања њихових најближих сродника.
Прикривање
Додајући да је само на територији БиХ у Другом свјетском рату постојало скоро 200 крашких јама и бездана у које су усташе побацале око 40.000 Срба, Пејашиновић истиче да је мали број ових ужасних људских гробница обиљежен на прикладан начин.
– Док се нешто институционално не промијени и док сви надлежни не учине максималне напоре да се српска стратишта из Другог свјетског рата на достојан начин обиљеже и поштују, с времена на вријеме ћемо се згражавати над тим што о усташким злочинима и геноцидом над Србима мало знају чак и наши сународници, а камоли други народи – каже Пејашиновић.
О размјерама прикривања праве истине о геноциду над српским народом недавно је говорио и један од најпознатијих не само српских, већ и свјетских историчара, Србољуб Живановић, који се, иначе, налази на челу Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Наводећи Гаравице код Бихаћа, мјесто на којем је за само три мјесеца 1941. године убијено око 12.000 Срба, као један од најдрастичнијих примјера немара које су власти бивше СФРЈ имале према српским жртвама из Другог свјетског рата, Живановић је истакао да чак ни у данашње вријеме огроман број Срба готово да не зна ништа о овом страшном злочину.
– Према независним британским изворима, у Гаравицама је за само три мјесеца убијено око 12.000 Срба те још око 2.500 Јевреја и Рома из бихаћког краја. По броју жртава ова локација се налази одмах иза Јасеновца и Јадовног и представља треће највеће српско стратиште за вријеме Другог свјетског рата. Невјероватно је да скандалозно мали број Срба уопште зна за ужасе који су се тамо дешавали. Пошто сам град Бихаћ није могао да има толико становника колико је у Гаравицама побијено људи, усташе су ишле дубоко у Лику и околна мјеста по Босни, одакле су довлачили народ у Гаравице и тамо га убијали. У Гаравицама је покопан и велики број српских жртава које никада нису пописане, а које су страдале на кућном прагу – истакао је Живановић.
Споменик
Иначе, у случају Гаравица занимљиво је и то да су Срби из бихаћке регије, послије завршетка Другог свјетског рата, самоиницијативно покренули пројекат подизања споменика на том мјесту које је требало да свједочи о почињеном злочину. На скромном каменом споменику, који је био подигнут 1949. године, било је написано: „Са трајном успоменом на 12.000 невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца“.
Међутим, 1981. године тадашње општинске власти у Бихаћу дошле су на идеју да се у Гаравицама, како су образлагали, изгради репрезентативнији спомен-комплекс, а за идејног аутора изабран је чувени архитекта Богдан Богдановић. Прије свечаног отварања спомен-комплекса тадашњи високи функционер Комунистичке партије Југославије, Хакија Поздерац, који је иначе био родом из тог краја, сугерисао је да на споменику треба да буде постављен текст на којем би писало да су у Гаравицама „уморени Срби, Хрвати и Муслимани“. Тек након бројних примједби локалног српског становништва да таква формулација текста не стоји јер није тачна, те да су у Гаравицама убијани искључиво Срби, Јевреји и Роми, пронађено је „компромисно“ рјешење, па је на спомен-комплексу написано да је на том мјесту „побијено 12.000 родољуба“. Овај текст остао је на споменику у Гаравицама све до данас.
О прикривању геноцида над Србима, који су у Другом свјетском рату на територији БиХ починиле бошњачке и хрватске усташе, говори и примјер Шушњара код Санског Моста, гдје је све до пада комунистичког режима Србима било забрањено да оплакују своје жртве. Професор Владимир Лукић, члан Удружења „Санска огњишта“ и некадашњи премијер РС, каже да се покушаји релативизације злочина и изједначавања злочинаца и жртава дешавају чак и данас.
Крвави Илиндан
– На Илиндан 1941. године усташе су на Шушњару код Санског Моста убиле око 5.500 Срба и 40 Јевреја, али је тамошња исламска заједница и локална власт стално покушавала да релативизује овај злочин. Прије неколико година Меџлис ИЗ у Санском Мосту је чак организовао и клањање џеназе на Шушњару, наводећи да су тамо сахрањени и Бошњаци „жртве фашистичког терора“!? Сви релевантни стручњаци и историчари знају да су искључиво Срби и четрдесетак Јевреја страдали на том мјесту и да ниједан Бошњак или Хрват није био у колони несрећника које су крајем јула и 2. августа 1941. године на најзвјерскији начин убиле усташе и локални муслимани. То је био покушај новог злочина са предумишљајем којим се жељела избрисати историја и страдање Срба, али и Јевреја, којих, након овог покоља, више никад није било у Санском Мосту – истиче Лукић.
Он додаје да се, упркос провокацијама и покушајима ревизије историје, свијест међу Србима о геноциду који је над њима почињен ипак полако учвршћује.
– Колективној амнезији Срба о злочинима који су над њима почињени умногоме су допринијели комунисти, који су свјесно заташкавали злочине промовишући идеју братства и јединства. Том паролом требало је релатизовати кривицу и по сваку цијену изједначавати страдање народа на овим просторима. Зато данас и имамо ситуацију да се српске жртве минимализују и релативизују, док се страдања других увећавају – закључује Лукић.
———
16. 08. 2015. pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић
Nikada se tačni podaci stradanja srbskog naroda od strane ustaša i njihovih sluga muslimana neće znati jer su taj krvavi posao radili temeljito i sistematski. Znajući dajedine prave podatke o rođenju imaju pravoslavni sveštenici te su zato oni bili prva meta u tom pokolju upravo zato da bih se zatro svaki trag o broju ili postojanju srbskog naroda na određenom području.U etnički čistom srbskom selu Ošve kod Maglaja u srednjoj Bosni danas poznato široj javnosti jedino po vehabiskoj i selefiskoj zajednici žive dve ili tri starije porodice povratnika, jer su nažalost i u ovom zadnjem ratu doživeli sličnu sudbinu od istih počinilaca odnosno njihovih potomaka. Aprila 1941 g. u selo je upala ustaška jedinica u čijem sastavu je bilo 70% muslimana prvih komšija iz sela Misurići, s kojima su teritorijalno graničili i dan danas je tako, i tom prilikom za manje od dva tri sata pobili na naj monstruozniji način oko 150 žitelja.Spasli su se samo oni koji u tom momentu nisu se zatekli u selu iz razni razloga ,deda mi se spasao zahvaljujući činjenici što je desetak dana pre zarobljen u Derventi kao rezervni sastav kraljevine i odveden u robstvo u Njemačku kao i još desetak meštana sela Ošve (služili u istoj jedinici).Neki radno sposobni muškarci nisu se zbog posla zadesili, dakle od tog broja (oko 150) bilo je desetak starijih muškaraca (20 do 55 godina) ostalo sve deca i nekoliko žena uglavnom majki te iste dece.Ubijeni su na naj mostruozniji mogući način, majku bi zaklali na očigled dece a zatim bi je ubacili u kuću i zajedno s 5do 6 mališana živih zapalili.Jedan slučaj se pamti da je naj starije dete, dečak od 12 godina upravo takav prizor gledao sa duda (popelo se na dud i tako se spaslo pokolja) u vlastitom dvorištu gde su mu ustaše (prve komšije muslimaniiz sela Misurići) prvo zaklale majku na očigled 4-5 braće i sestara svi mlađi od njega na kućnom pragu a zatim ubacili zaklanu ženu u kuću te zatim ubacili uplakanu decu unutra a zatim kuću zapalili. Posle rata 1945 komunističke vlasti osudili samo dvojicu zlikovaca iako su većina preživela rat i znalo se kakav zločin su počinili, Omer Kepa i Suljo Memišević dobili su po desetak godina zatvora. Na zahtev meštana srbskog sela Ošve kasnih 70-ih opština je obećala izgradnju spomenika žrtvama ovog čisto pravoslavnog sela. Opština je izgradila spomenik zapravo to je bila jedna gomila kamenja sabranih u potoku pored kojeg je izgrđen na putu od grada Maglaja prema selu. Ali i tada da bi pokazali koliko je iskrena tuga i žal za postradalim srbima srbskog sela Ošve spomenik su podigli skoro 300-400 metara od kuća ubica a oko tri kilometra od sela Ošve i samog mesta zločina. Kada je spomenik završen i objavljen dan otkrivanja meštani sela Ošve su odbili prisustvo (jedinstven primer u bivšoj YU) zbog izbora mesta i teksta na ploči spomenika na kojoj je pisalo ,,žitelji okolnih sela postradali od fašističkog terora,, . Onda je vlast (koju su činili većinom muslimani opštine Maglaj) pokazala pravo lice te je uz pomoć milicije bukvalno doterala meštane sela Ošve.Niko od prisutnih gostiju (bilo ih je iz drugih opština uglavnom članovi SKJ) zapravo nije razumio suze meštana, koji su ih lili zbog uvrede i poniženja živih a ne mrtvih a injih na kraju krajeva. Danas u tom selu živi par staraca koji uglavnom nisu imali kud pa se vratili na rodno ognjište njih 4-5, uz novopridošle komšije vehabijske zajednice koji su kupili imanja za bagatelu, a spomenik uništen i onakav kakav nije bio vredan pomena da je postojao, stoji kao opomena nekoj odgovornijoj generaciji od ove iako u Doboju Tesliću Modriči I Brodu ima još živih svedoka ustaškog zločina iz 1941 g.