Боже ме прости, таман ме је спопала грешна мисао да је Свевишњи шизнуо кад је видео Малог како очијука са холивудском глумицом на Ролан Гаросу, уместо да прима грађане од пет ујутро, и да је то разлог што је решио да открије тајну Савамале.

Да га је црв љубоморе тако напао да је хтео из коже да искочи, јер се зна ко је најлепши, најбољи, најпаметнији и ко би требало да мажњава добре рибе. Док Он гине за добробит Србије, градоначелник се шврћка и мува холивудске фаћкалице.

Кад оно – мало морген. Швалер доби ситну, такорећи безболну пацку и би засут салвама похвала на граници обожавања до имбецилности. До десете године се, рече Вођа, баш и не сећам, ал’ ово што памтим нагони ме на необорив закључак да од Синише бољег на челу Београда није било, нема, нити ће бити.

Мали је тако стао раме уз раме са Батом Гашићем, који је добио можда за коју нијансу мању дозу обожавања када је у тандему са колегом из Владе седморо људи, укључујући и бебу, послао у смрт.

Да ли то значи да је Синишин злочин још и већи од Батиног? Јер, навикли смо да похвале и обожавања расту пропорционално тежини свињарије, што је дело више за робију, то је одбрана жешћа, а фотеља сигурнија.

Јер, лепо рече Врховни, не гађате ви Малог, ви гађате мене, нећете ме преварити! Ако скинем њега, једног дана доћи ће ред и на мене, а ја сам планирао да владам бар колико Броз, јер сам, брат брату, и од њега више учинио за свеколики народ.

Покушавам да замислим Вучића ван домета камера и микрофона. Шта тај човек ради, чиме се бави? Урла ли по обичају на све око себе, верује ли заиста у своје уврнуте визије и у улогу Месије? Ако верује, тешко нама, помоћи нема.

Кад увече легне, о чему мисли? Прича ли и са ким, сем са батом, али не Гашићем? Трче ли му бели мишеви по паркету, или му се на прозору привиђају Шабић и Јанковић са вампирским зубима?

Иде ли, уопште, кући, или децу виђа само кад је гласање, сваке друге године? Да ли је по стану окачио своје слике, да фамилија не заборави како изгледа? Смишља ли оне силне небулозе које изговара у камере и микрофоне, или му то долази спонтано?

О, толико питања без одговора, који су потребни, јер је у свакој нормалној држави основно право грађанина да зна ко управља његовом судбином. Шта ако Му падне на ум да се угледа на Нерона па запали Београд, док му сићушни и злобни пајтићи и радуловићи буду трчкарали испод кревета и крали папуче?

Ево, пристајем да нам не каже баш све, нек нешто задржи у својој интими, али би, на пример, могао да нас удостоји одговора одакле паре њему и његовима, каква је то тајна веза између њега и шеика, а није Мило, и да ли користи неки допинг како би издржао темпо којим живи?

Ето, није много, а значило би нам.

Јер, ово што нам ради последњих месеци и дана коси се са здравим разумом, он нас прави лудим, вређа, пљује, изврће, вратне жиле само што му не попуцају од гнева чији узрок само он зна.
Зато, Златиборе, папире на сунце. Време је.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине