Чико, а шта је то цртани филм?

Мићо (9), Милош (6) и Марко (3) Јелић одрастају на Пештеру у брвнари без струје и воде, никад нису гледали ТВ програм нити у кући видели сијалицу

СЈЕНИЦА – Бушна лопта једина играчка.
Уз лампу на гас лежу, уз лампу устају… На самој српско-црногорској граници, у забаченом крају Пештерске висоравни, тројица дечачића, Мићо (9), Милош (6) и Марко (3) Јелић, имају детињство какво друга деца у Србији не познају. У брвнари без струје, воде и купатила, у изгубљеном засеоку Јантарине до којег не иде пут, него разровани камењар!

– Ех, да барем имамо једну сијалицу, да Мићо уради домаћи како ваља… Седнемо увече око лампе, радимо домаћи, а ни слова не видимо – јада се Светлана Јечић, мајка дечака.

Живот у соби

Кућа Јелића је у једној од безброј пештерских крашких вртача, сакривена иза јасиковог шумарка, па је и они који познају терен тешко могу наћи… У ствари, то је брвнара с малим прозорима, састављена од једне собе у којој је четири-пет кревета, дрвени сто, чист, застрт под… Испред је предсобље с подом од земље и старим шпоретом, око брвнаре су штале и колибе покривене сламом.

Мићо, Милош и Марко никада нису гледали телевизију. Од играчака имају једну стару, пробушену лопту! Срећни и задовољни шутирају је по дворишту, а кад смо питали малог Милоша да ли би волео да некад погледа цртани филм, дечачић је застао зачуђен:

– Чико, а шта је то цртани филм?

Остала је нада

За фудбалску утакмицу и пренос на телевизији су чули, али само оно што су им отац Дарко и деда причали.

Јелићи су, за прилике на Пештеру, домаћини. Имају петнаестак крава, земљу, али струју сами нису могли да доведу до куће. Ни струју, ни да нађу воду у крашком терену сувом ко барут, нити да сами направе пут…

– Жао ми је деце што расту овако, без струје, без воде, без купатила, без пута… Али шта да радимо, овде макар гајимо стоку, имамо хране, спремимо се добро за зиму, купимо све шта треба. Шта друго да урадимо, да идемо у град? А од чега тамо да живимо? Купили бисмо ми телевизор, али шта ће нам кад немамо струју – каже деда дечака Томислав Јелић (79), признајући да још, иако стар, није изгубио наду да ће једног дана угледати сијалицу и у својој брвнари.

Мића Каличанин, помоћник председника општине Сјеница, каже да ће општина у наредних месец дана ангажовати булдожер да се пробије и наспе пут до куће Јелића и још неколико породица које живе на том подручју. Сем малих Јелића, у засеоку Јантарина у селу Црвско без струје је још четири-пет кућа с више од двадесет мештана.

– Молим државу да се смилује на нас, ако не нама старима, макар на ову децу, да њима доведу струју, да бацимо ове лампе – каже стари Томислав.

Најближи прикључак за струју је на око километар од куће Јелића, потребно је тридесетак стубова и неколико километара проводника…[/quote] [quote]Жедни

Дарко Јелић, отац дечака, своје стадо читаво лето тера на појило које је далеко десетак, дванаест километара. Немају ни воде за пиће, а повремено до засеока, на једвите јаде, преко камењара, дође камион-цистерна. Мали Мићо иде у школу у Црвском и добар је ђак. 

Прошле зиме Јелићи су читавих 45 дана били завејани, нити је ко могао да се пробије до њих, нити су они куда могли.[/quote]

Курир