* Иако је изолација Русије немогућа, атлантисти једноставно немају где да се повуку. Улози се подижу до максимума – то се види и по томе колико се непромишљено и пркосно понашају не само према Русији, већ и према Кини, као да намерно гурају Пекинг у отворену конфронтацију
* Комбинована моћ Запада је и даље огромна – економска, војна и пропагандна. Почевши операцију у Украјини, били смо свесни тога – као и чињенице да ће се сва његова сила сручити на нас, осим војне
* Прешли смо Рубикон и једноставно немамо повратка. Вратили смо се на високи пут руске историје и немогуће га је вратити или скренути на пут двосмислености и неодговорности, а да не изгубимо Русију. Стога треба рећи оно што су сви дуго чекали: потребна нам је мобилизација
* Ми, Руси, на својој земљи решавамо своје проблеме, најтеже проблеме настале расцепом једне државе. Да, војним путем, али ми одлучујемо. И нема те силе на свету која би могла да нас заустави, осим нас самих. И све док народ разуме правду наше ствари, непобедив је
_____________________________________________________
Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости
ДРЖАВИ је потребна мобилизација. Зато што живимо у ратном времену – у Украјини се воде борбе, а са Западом као таквим се води економски, идеолошки и геополитички рат.
Овај рат се неће завршити завршетком СВО: Запад је поставио за циљ изолацију и сламање Русије (срамно названо „промена власти“), а ми – промену постојећег светског поретка, односно коначни завршетак полухиљадугодишње ере западне доминације у свету.
Иако је изолација Русије немогућа, атлантисти једноставно немају где да се повуку. Улози се подижу до максимума – то се види и по томе колико се непромишљено и пркосно понашају не само према Русији, већ и према Кини, као да намерно гурају Пекинг у отворену конфронтацију.
Очигледна је лудост такве линије понашања са НР Кином – она је толико неисплатива за сам Запад да тера на размишљање о адекватности лидера западног света, који нису у стању да реално процене глобални однос снага.
Уз све ово, комбинована моћ Запада је и даље огромна – економска, војна и пропагандна. Почевши са операцијом у Украјини , били смо свесни тога – као и чињенице да ће као одговор сва његова сила пасти на нас, осим војне.
Нико није могао да предвиди ток специјалне војне операције — да је отпор украјинске војске довољно брзо сломљен, онда би се наша конфронтација са Западом наставила углавном на финансијском и економском плану, допуњена масовним идеолошким и пропагандним ратом.
Међутим, борбе у Украјини се развлаче – а Запад сада улаже све напоре да сукоб потраје што дуже, напумпавајући Украјину оружјем и психолошки је подстичући. Испоруке оружја и помоћ западних обавештајних служби не могу да преокрену ток непријатељстава (осим тога, Русија ће уништити већину тешке опреме пре него што стигне до украјинских трупа, а криза са горивом у Украјини је пред вратима), али могу значајно да одложе време завршетка војне операције.
Циљ који се не може поништити је демилитаризација Украјине, односно елиминација њене војске, и денацификација, што подразумева промену садашње елите. Русија неће оставити Украјину (ма које величине била) у сфери утицаја Запада – ни геополитичког, ни војног, ни идеолошког.
Обнављање јединства тројединог народа ће се неизбежно догодити – Русија је већ преузела овај задатак, и немогуће га је одбити. Укључујући и то што би ово био тежак ударац за Руску Федерацију као такву, народ не би разумео и не би подржао такво отпадништво.
Народ не сумња у решеност Владимира Путина да иде до краја, али саме власти не журе да позову све да схвате озбиљност ситуације.
Озбиљност је чак и најблаже речено: прешли смо Рубикон и једноставно немамо повратка. Вратили смо се на високи пут руске историје и немогуће га је вратити или скренути на пут двосмислености и неодговорности, а да не изгубимо Русију.
Стога је потребно рећи оно што су сви дуго чекали: потребна нам је мобилизација. Све за фронт, све за победу? Да, али пре свега не говоримо о економији. Овде власти предузимају најразличитије (али далеко од свих могућих) мера како да стабилизују ситуацију (у финансијском сектору и у производњи), тако и да замене недостајуће спољноекономске ланце. Наравно, привреда тек треба да прође кроз велико реструктурирање. Уз принудну (али промишљену) супституцију увоза, са прерасподелом, а где је потребно – национализацијом великих индустрија и власника. Али сада је веома важна друга мобилизација – морална, духовна, идеолошка.
Народ разуме да све чекају тешка искушења. Она су већ у току, а једно од њих је и сама чињеница сукоба два братска народа у грађанском рату. Али, тешкоће ће се само повећавати – не ради се о томе да ће бити мање уобичајене удобности или да ће везе са Западом нестати: они који су се тога плашили већ су побегли или се спремају да се преселе. Не, говоримо о нечем другом – да ће бити не само поскупљења, већ и пораста анксиозности, бриге за будућност.
“Да ли је заиста било потребно све ово започети? Или можда вреди завршити са оним што имамо? Јесмо ли уопште у праву, хоћемо ли имати довољно снаге? Неће ли се све завршити катастрофом?” – такве сумње и бриге муче многе и само ће расти.
У томе нема ничег необичног – знамо нашу историју и можемо да се присетимо многих паралела из прошлости, на пример Првог светског рата.
Множиће се узбуњивачи и провокатори, на врху ће бити повика о издаји и пароле „све је изгубљено“. Све смо то већ прошли у нашој историји. Све се то мора и може издржати, јер уз све сумње и муке, већина нашег народа разуме, чак осећа: нема ничег немогућег у циљу који смо себи поставили.
Ми, Руси, на својој земљи решавамо своје проблеме, најтеже проблеме настале расцепом једне државе. Да, војним путем, али ми одлучујемо. И нема те силе на свету која би могла да нас заустави, осим нас самих. И све док народ разуме правду наше ствари, непобедив је.
Зато власт треба да говори о мобилизацији, о националном јединству и солидарности, о окупљању свих снага зарад победе, о предстојећим искушењима и за шта се боримо – јер људи су спремни, разумеју озбиљност догађаја кроз које пролазимо.
Није страшно што су многи представници пословне и креативне „елите“ пропали, побегли или се притајили. Да ли се неко надао њиховом патриотизму?
Овакво дезертерство је последица њиховог порекла из „веселих“ 90-их, времена не само лоповске приватизације државне имовине, већ и дерусификације и денационализације елита као таквих.
Сада чак и не треба јадиковати да „како је могуће, зашто су побегли, издали?“, а касно је да их псујемо – ионако, све што се сада дешава неминовно ће довести до тога да ћемо имати нову, истинску националну елита.
На ове треба заборавити и урадити оно што је много важније. Мобилизација, концентрација духа, вера у сопствене снаге, уверење да ће правда победити, и то не само као резултат победе на фронту,
Мобилизација није опстанак, није прилагођавање новим тешкоћама, није позив да се издржи. Све је управо супротно: мобилизација није против тешкоћа и изазова (нико их не пориче – штавише, за њих треба да се припремамо), већ ради изградње јаке и праведне Русије.
Мобилизација је заснована на основним квалитетима нашег народа – на жељи да живимо у истини, солидарности (заједништву), осећају другарства и братства, несебичној непоколебљивости.
Нема моћнијих сила од ових, никакви политички конструкти и пропагандни трикови не могу се ни близу поредити са њима.
Само обраћајући се дубоким квалитетима нашег народа, проћи ћемо кроз сва искушења и изаћи из њих обновљени, поштени према себи, уједињени и снажни.
Ми једноставно немамо другог пута – а ова мобилизација је већ у току.
https://t.me/ljubibliznjeg/696
https://t.me/ljubibliznjeg/697
(sa kanala Pangea новости news)
