Фудбалска репрезентација Србије савладала је са 0:2 Албанију у Елбасану, оставивши више него добар утисак у утакмици високог ризика која за наше “орлове” такмичарски није била битна јер су већ изгубили шансе да се нађу на Европском првенству, док је домаћинима ово била прилика да направе одлучујући корак ка ЕУРО2016. После свих стрепњи кроз које су наши играчи прошли уочи овог меча, а након оног прекинутог у Београду услед “афере дрон”, није била мала ствар спречити већ припремљено славље домаћих, које би победа већ у четвртак увече лансирала на шампионат Европе. Уместо тога, радовали су се наши. Заслужено. И, на томе “заслужено”, свака им част.

Албанци су овај меч називали “утакмицом живота”, не само због ривалитета који нема везе са спортом, већ и због чињенице да никада нису учествовали на највећим фудбалским такмичењима, а баш пред овај меч нашли су се у идеалној позицији да направе историјски искорак. Њима је дуел са Србима био више од игре, јер су играли за своје снове – за победу над ривалом, за успех какав никада раније нису остварили. А ми? Ми нисмо више имали за шта да играмо, па смо играли за себе. За своју душу. И, овога пута, то није био ни најмање лак задатак. Зато је и победа слађа. Јер… Шта год табеле причале, кад играју Срби и Албанци, то је више од игре.

Откако су стигли у Албанију, “орлови” су живели у својеврсном ванредном стању. Иако под посебном заштитом, десио им се инцидент: каменован им је аутобус одмах по доласку у Тирану. Пут до 45 километара удаљеног Елбасана, неколико сати пред утакмицу, протекао је у константној стрепњи да се нешто слично не понови, но локалне безбедносне снаге одрадиле су свој посао како то и доликује мечу оволиког ризика, те је остала још “само” она највећа препрека: издржати све оно што је чекало на стадиону. А на стадиону, више од 12.000 френетичних навијача, готово сви са традиционалним белим албанским капама, заставицама и скандирањима од оних “Великој Албанији” до оних тзв. “Ослободилачкој војсци Косова”. На самом терену, међутим, “орлови” су деловали смирено. То је био и први задатак. Најважнији од свих. И, тај задатак су савршено одрадили.

Почетних налета домаћих, од којих се највише и стрепело у српском делу спортске јавности, није ни било. Дефанзивна линија Томовић – Ивановић – Стефан Митровић – Коларов радила је свој део посла без грешке, док су испред њих господарили Матић и Миливојевић, који је мало забринуо овдашње навијаче раним жутим картоном. И остатак везног реда (Тошић – Тадић – Љајић) изузетно је помагао у обављању дефанзивних задатака, па је од уводних 10 минута, лопта скоро седам минута била код наших, мада је једини нападач Александар Митровић остајао непроигран. И, како су наши и у наставку првог полувремена играли и покретљиво и храбро када би ривал био у поседу “бубамаре”, голман Стојковић и није имао неког нарочитог посла, а ни домаћа публика разлога да настави са гласним навијањем. Да је неко, рецимо између 20. и 30. минута почео да гледа ову утакмицу, без да зна ко игра, где се игра и зашто се игра, могао би да закључи да “ови црвени и нису ништа посебно, а ови гостујући, бели, делују прилично сигурно и смирено”. Та друга реч, била је кључна.

Контрола емоција, међутим, није исто што и савршена концентрација, а једно њено краткотрајно одсуство онемогућило је да у 36. минуту наши “орлови” поведу. Тадић је тада изврсно, у казненом простору ривала, успео да се загради приликом покушаја капитена домаћих, Лорика Цане, да му узме лопту, продро је потом српски репрезентативац још ближе ћошку петерца, а онда, када би се неко одлучио и за ударац, упутио “повратну” ка средини шеснаестерца. То што ју је ту дочекао Љајић и, спретним ударцем, послао у мрежу, није било довољно да се резултат промени, јер је секунд раније Зоран Тошић несмотрено утрчао право у голмана Албаније и прекршајем у нападу довео до тога да италијански судија Рицоли поништи погодак.

Као што је меч почео, мирније него што је ико могао да претпостави, тако је и прво полувреме приведено крају, да би друго било “отворено” новом лепом приликом за Србију. У 47. минуту Љајић је са левог крила вратио лопту испред казненог простора супарника, на њу је натрчао Лука Миливојевић, а његов оштар ударац “бубамару” је, дијагонално, послао тик изнад места где се спајају пречка и статива. Десетак минута касније, селектор Радован Ћурчић је решио да Тадића одмени Миралемом Сулејманијем, који је дочекан посебно јаким звиџуцима, налик оним којим су домаћи гледаоци испрва “награђивали” сваки контакт српских фудбалера и лопте. Лопта је, међутим, све чешће била код Ћурчићевих изабраника, чак и када су Албанци први пут “озбиљније” припретили, у виду Џакиног јаког а непрцизног ударца са десног крила.

Но, ситуација је почела да се мења око 70. минута. Тада је и у Елбасан стигла вест да у истој тој групи Португалија води против Данске, што је значило да, ако тај резултат остане на снази, Албанија победом над Србијом може да прослави одлазак на ЕУРО2016, без обзира на исход свог предстојећег гостовања већ отписаној Јерменији. Зато је екипа селектора Ђанија де Бјазија “додала гас”, а недуго затим Ћурчић решио да Челсијев тандем, Ивановић – Матић, играче који су имали болне гримасе због задобијених повреда, одменио Душком Тошићем и Фејсом. Но, у главној улози нашао се наш голман СТојковић, који је у 76. минуту изврсном реакцијом зауставио оштар, високо упућен ударац резервисте Чикалешија, недуго након што је у нападу заменио до тада потпуно неприметног Балаја.

Завршница која је потом уследила, традиционално, свима који су гледали меч била је напета као што то и бива када се нешто прати са стрепњом. Али, испрва није било неких спектакуларних ситуација, осим што су се у Србији драли на телевизоре када би солидна прилика, попут Сулејманијевог утрчавања у казнени простор Албаније, одлазила у неповрат, док су албански навијачи у Елбасану у неверици гледали како им њихови љубимци греше све више и више.

А онда, два удара грома у том “страшном Елбасану”. Оба после 90. минута.

Прво брза акција у првом минуту судијске надокнаде времена: Љајић је послао лопту лево, Митровић несебично одлучио да не реагује, већ да је пропусти Коларову, а овај оштрим ударцем по земљи донео радост Србији, а мук у Албанији. Три минута касније, шокиране Албанце докрајчио је Љајић, истрчавши сам у контранападу и лобујући голмана за коначних и великих Албанија – Србија 0:2.

Д.Николић, Блиц

фото: Танјуг