Колико се председник Србије и главни Икеин заступник за сладолед и виршле („Они се хвале ценом сладоледа од 60 динара, а ја, који волим месо, запазио сам да имају хот дог за 50 динара“) одушевио предлогом припадника секте Г17+ и активног промотера „косовске државности“ („Возио сам аутопутем који иде од Приштине за Тирану. Добар аутопут, аутопут једне државе. Тачка.“) Душана Ковачевића да Србија не треба да буде спремна да више икад ратује за било шта („Србија нема деце за нови рат“) – толико му је засметало помињање „кипарског модела“ као привременог решења за нашу тренутно узурпирану јужну покрајину.

Прво је, показујући на шта стварно личи „дијалог“ у његој концепцији, покушао да „кипарски модел“ омаловажи („Нек’ додају и светог Петра модел… пустите ме тих модела“ и „да ли смо ми ту Грци или Турци?“), а затим, четири дана касније, током најновијег монолога у својству „госта-домаћина“ ударног Другог дневника РТС 22.8.2017, у трајању од „скромних“ 17 минута, је исти додатно кривотворио („ако неко мисли да не треба да се боримо и да то треба да остане кипарски модел, односно да тај конфликт траје и наредних 100 или 200 година, онда ћу вам рећи да ви не бринете о својој деци, о будућности наше деце и о будућности ове земље“). У међувремену је наручио и напад на заговорнике тог модела преко једног страначког војника („За ‘замрзнути конфликт’ су они који ништа не знају“).

Да одмах покушамо да рашчланимо ствар. Под један, Вучићу очигледно смета да се проблем КиМ решава у неко будуће време које је повољније за Србију. Он би да га решава сад, на измаку најнеповољнијег могућег времена за нас. Као што је, одмах после Трампове победе на изборима, која је давала бар неку наду за промену америчке политике према КиМ, пожурио да косовским Шиптарима омогући добијање телефонског позивног броја. За сваки случај. Пре него што нови амерички председник положи заклетву.

Под два, замена је теза да они који заговарају „кипарски модел“, односно замрзавање сукоба до неког повољнијег времена, то чине зато што мисле, како Вучић тврди, „да не треба да се боримо“. Напротив. Управо се они који не одустају од иједног педља КиМ залажу да се решавање проблема одложи до времена када ће Србија моћи да га решава на за њу најповољнији начин. С друге стране, управо су они који би да КиМ „решавају“ сад, попут Ковачевића, Вучића и његовог хора напредњачких дечака, ти који не желе да се боре.

Треба разјаснити и то да је „кипарски модел“ само шифра, скраћеница прилагођена данашњим медијима и њиховим све нестрпљивијим конзументима. Скоро сви знају да је Кипар подељен после турске инвазије пре више од 40 година. То је згодна аналогија, да се максимално скрати објашњавање највећем броју људи. Једино је још Вучићу потребно разјашњење да ли су ту Срби аналогни Турцима, који су извршили (још једну) нелегалну војну агресију, или Грцима, жртвама агресије. Огромној већини нормалног света је јасно да је Кипар шифра за конфликт који је замрзнут не зато што је то био изворни циљ обе стране, већ зато што ниједна од страна не жели да одустане од свог циља. Односно, не жели да одустане од своје борбе. Друга ствар су објективне историјске околности по којим ни једна од страна није довољно јака да трајно наметне свој модел, односно циљ. Није ни први ни последњи пут у историји. Али то не значи да иједна од те две стране не ради или се не нада томе да једног дана буде довољно јака да победи, односно превагне. Дакле, замрзнути сукоб нити је „неборбен“, нити је статичан. Напротив. Он је мобилишући за оне који смеју и који, стога, и могу, да парафразирамо изреку Војводе Мишића која краси зграду бомбардованог Генералштаба, одмах преко пута капитуланата који седе у Немањиној 11.

У нашем случају, простора за динамизам у контексту (привремено) замрзнутог сукоба има на претек. Можемо, за почетак, да прогласимо неуспех тзв. Бриселског споразума, односно „бриселског процеса“, с обзиром да приштинска страна није испунила ништа после више од четири године. Не морамо чак одмах ни да изађемо из тог, иначе ужасно лошег преговарачког процеса, већ само да га замрзнемо, формално док друга страна не испуни свој део. У исто време, то нам отвара могућност 1) да појачамо дипломатски притисак на Шиптаре и њихове спонзоре и ставимо их, најзад, у дефанзиву, 2) да имамо изговор да јачамо везе и односе са противницима „косовске државности“, великим силама које су нам наклоњене и које су економски и политички перспективније од западних држава за које смо тренутно вештачки везани, 3) да оживимо релевантност Резолуције 1244.

Наши савезници, Русија и Кина, али не само они, били би такође врло срећни што добијају потенцијално нову муницију којом би могли да туку своје западне „партнере“, у смислу подржавања међународно-правно утемељених захтева Србије да се испуни све оно што је договорено у једном међународно верификованом преговарачком процесу, али и у резолуцији Савета безбедности УН, по којој Србија и дан-данас има право да покрене питање повратка до 1000 припадника својих безбедносних снага на КиМ, што је додатни дипломатски притисак и адут, којем спонзори сецесиониста у Приштини не би могли да адекватно одговоре. То би, дакле, у најмању руку били дипломатски поени и за Србију и за њене савезнике, који би се могли користити и у друге сврхе. А Србија би имала додатни мотив и изговор да обнавља и јача војску.

Све ово би се, у исто време, негативно одразило на саме сецесионистичке политичке структуре, додатно их дестабилизовало и поделило, а и делегитимисало у очима сопственог становништва. А тиме би се створили услови и да се смањи притисак на преостало српско и неалбанско становништво на КиМ, које би добило нови полет кроз сазнање да је Србија поново активно заинтересована за своје Косово, и да то, после дуго година, показује и на делу.