Чистка и у Српској напредној странци: Ђубре чисти ђубрад

Александар Вучић припрема кадровску чистку у свом картелу. На удару ће се наћи локални напредњачки моћници, који му не обезбеђују довољно новца и пословних комбинација. Ко год није цару дао царево већ је стављен на списак за одстрел, па може да очекује посету Дарка Глишића, Бранка Маловића, Дамира Зобенице или неког другог носача Вучићевог свиленог гајтана.О најављеној чистки пише уредник Магазина Таблоид Предраг Поповичћ, некадашњи уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ.

Српска напредна странка није нормална политичка организација.Томислав Николић ју је направио у стилу акционарског друштва за трговину националним и државним интересима. На тим темељима Вучић је направио криминалну мрежу, којом је прекрио целу Србију. У почетку, ослонио се на преузету радикалску инфраструктуру и кадрове. Широм је отворио врата за конвертите из других странака. У српском језику не постоји претња и увреда коју Вучић није упутио борском шерифу Благоју Спасковском Соси. Док је Бошко Ничић, 2009. године, учествовао у Пинковом ријалитију „Фарма“, Вучић је смс-порукама гласао за њега, тврдећи да је за Србију добро да „зајечарски паразит“ што дуже остане у затвореном простору. Током дугогодишњег сукоба, развио је толико искрену и страсну мржњу према Горану Весићу да га је чак и позивао на двобој. Миленка Јованова и Бранислава Недимовића је називао „Коштуничиним педерчићима“, а Александра Мартиновића „Шешељевим мајмуном“. На крају, све их је окупио у свом злочиначком удружењу. Што је неко компромитованији, то му је дражи и ближи.

За последњих пет година у СНС се учланило око 500.000 лаковерних несрећника и похлепних примитиваца, али странка никад није заживела. Од 167 општинских одбора, више од 120 нема легално изабрано руководство већ поверенике, које је наметнула централа у Београду.

Као што управља државом, Вучић води и своју странку. Држи је у трајном стању хаоса, у коме је он једини ауторитет који одлучује коме ће припасти колики комад ратног плена. Ко хоће да учествује у том прљавом, али уносном послу, мора беспоговорно да извршава све налоге. За одржавање таквог стања задужени су Андреј Вучић, Дарко Глишић, Бранко Маловић и, ако баш затреба, Зоран Милојевић Зеља и Петар Панић Пана.

У прво време, услед медијске халабуке о Вучићевој бескомпромисној борби против криминала и корупције, локални напредњаци су се притајили, уплашени да и сами не буду кажњени за стара кривична дела, која су вршили док су на власти били као представници ДС-а, ДСС-а, СПС-а, Г17 или неког другог пљачкашког ганга. Међутим, брзо су схватили да Вучић с борбом против криминала има везе колико и с моралом, дакле дупло голо. У самоодбрани, покушавајући да за себе задрже што већи део колача, урадили су му оно што он ради целој Србији. Као што он лаже о свему, тако они лажу да га воле и да су му бескрајно верни.

Недостатак идеологије, политичких принципа и циљева Вучић је компензовао изградњом култа личности. То се свидело напредњачким паразитима на свим нивоима. По узору на Небојшу Стефановића и Александра Вулина, хвалоспевима су се размахали и остали страначки функционери. У Скупштини бриљирају Марко Атлагић, који је за Вучићев последњи премијерски експозе тврдио да је најбољи у историји, од проте Матеје до данас, и др Љубиша Стојмировић, који је захтевао да се вођин говор поводом 19. годишњице НАТО бомбардовања хитно убаци у уџбенике.

Ма колико се трудили, напредњачки политиканти, који су спремни да бестидним изливима полторнства покушају да обезбеде посланички мандат, не могу да се такмиче с мајсторима из локалних одбора, који то раде како би се домогли много већих послова и пара. Незаинтересовани за лично достојанство, локални моћници каче Вучићеве слике у кабинетима, улице украшавају паролама „Ако мислимо као Вучић, Србија ће бити спашена“, а бату Андреја и остале утериваче страха дочекују за богатим трпезама, као најдраже госте. Е, кад гости оду, они наставе да шире властите империје.

Вучић је доказао спремност да опрости све увреде којима су га чашћавали, сплетке и преваре, све осим да ударају тамо где га највише боли, по џепу. Кад је приметио да му општински кнезови шаљу све мање пара и намештају слабије послове, опасно се наљутио.

Освету ће спровести преко Дарка Глишића, председника Извршног одбора. Бољег човека није могао да изабере. Још 2002. године Глишић је доказао лојалност куму Вучићу. Тада је у Убу организовао Вучићу трибину на којој су заједно вређали Станка Суботића Цанета, оптужујући га да је шеф дуванске мафије. Заједно су седели на оптуженичкој клупи, одговарајући по Суботићевој тужби. Од тада деле исте ставове, утицај, паре и, чини се, исти мозак. Разлика је само у томе што и Глишић јавно говори оно што Вучић мисли.

– Појам демократије никад нисам апстрактно доживљавао, мислим да је то нека реч која је нама овде наметнута. Демократија? Стварно не разумем шта је то. Демократија је фраза која нам је наметнута и којом млати ко год стигне – рекао је Глишић недавно у једном интервјуу, признавши склоност ка диктатуру коју спроводи његов свемоћни кум.

По устаљеној шеми, као што Вучић рекетира богаташе, прво је медијском кампањом припремљен терен за јуриш на локалне напредњаке. Пласиране су приче о проблематичном понашању појединих чланова СНС-а који су на високим позицијама, неки чак и на функцији градоначелника. „Многи од њих су умислили да су јачи од странке, да су јачи од председника странке и Србије Александра Вучића“, наводи се у јавној оптужници против свих који су „заборавили да не би ни добили те функције да није било странке“.

– Страначки критеријум за избацивање је недостојно понашање, а постоје и оптужбе за проневере или разне врсте мобинга. Свако за кога се утврди да је нешто од наведеног урадио биће искључен из странке, а смене с функција су предвиђене за лош рад. У току је анализа свих одбора, а очекујем да ће један број њих заиста бити распуштен – тврди Глишић.

Иако су проневере и мобинг кривична дела која би требало да анализирају и санкционишу надлежни државни органи, тужилаштво и судови, то ће урадити Глишић, чија странка је јача од правосуђа. За кога он утврди да је крив, летеће из ганга. Или ће платити откуп грехова.

Чим је најављена чистка, режимски медији су почели да лицитирају именима кандидата за одстрел. У врху листе налазе се напредњаци из Ниша и то из свих фракција. Захваљујући њиховим интерним сукобима градска власт није успела да мирно, мимо јавности, спроведе Вучићево наређење да се локални аеродром врати под управу Владе Србије. Одговорност за неуспех требало би да сноси Звездан Миловановић, повереник СНС-а за Ниш. Уместо да реши проблем, он се мудро заклонио иза Вучића.

Као што већ годинама не може да стабилизује унутарстраначке односе у Нишу, Вучић нема решење ни за Зрењанин. Док га није оборила болест, град је под контролом држао Горан Кнежевић. Кад се прочуло да се налази у тешком здравственом стању, почела је борба неколико претендената за наследство над Зрењанином. Кнежевић је још активан, држи састанке и покушава да контролише ситуацију, али не успева.

Први на удару нашао се Никола Новаковић, познати зрењанински угоститељ и финансијер Кнежевићевог клана, за кога се верује да је експерт за прање пара узетих из буџета. У знак захвалности за пружене услуге, пре пет година му је омогућено да постави сплав на мирном језеру у центру града. Без обзира на упозорења еколога, примедбе урбаниста и протесте грађана, сплав је радио до пре неколико недеља. Старе заслуге су престале да важе почетком фебруара ове године, кад је Новаковић ухапшен због сумње да је незаконито заузео део парцеле код Бегејске петље, која је у власништву Републике Србије и корисника ЈВП „Воде Војводине“. После саслушања у Основном јавном тужилаштву, Новаковић је пуштен на слободу, а месец дана касније и његов сплав низ воду.

– Водна дозвола је истекла 31. децембра прошле године и самим тим инвеститор је изгубио право на остале дозволе. Наши органи су спровели контролу, издали су решење и сплав мора да се склони из језера. Ова одлука је извршна и мора да се испоштује – рекао је Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина.

Овим потезом Јањић, предводник напредњачке интересне групе из врха легално изабране власти, показао је шта чека остале Кнежевићеве људе. После Новаковића, на тапету ће се наћи Кнежевићев кум Ненад Карапанџа, који је неформално управљао градом последњих неколико година. С обзиром да је располагао буџетом, организовао тендере и водио кадровску политику, сигурно је оставио довољно трагова спорних радњи, које ће Јањић искористити у коначном обрачуну.

Изражене амбиције има и покрајински посланик Дарко Бађок, који је био под патронатом Кнежевића и Карапанџе. Бађокова биографија је пуна детаља на којима би му позавидео сваки прави напредњак. Каријеру је почео као навијач Пролетера. Спортску љубав је спојио с послом, па је отворио продавницу пиротехнике, како би увек имао на располагању бакље и остале ватрене реквизите. Младалачки досије употпунио је кад је почео да шири бизнис и води кафиће и пицерије. Његов напредњачки менталитет на својој кожи је осетила Валентина Николић. Кад се дрзнула да тражи две заостале плате за рад у његовом кафићу, Бађок ју је ишамарао. Суд га је казнио са 7.000 динара. То је подмирио, али не и оне плате. У својим касним четрдесетим, напрасно је завршио факултет, стекао мастер диплому и већ припрема одбрану доктората на Техничком факултету у Зрењанину. Због свих напредњачких перформанси, Бађок није без шанси да освоји Вучићеву милост и наследи Кнежевића.

На први поглед стиче се утисак да је слично расуло и међу вршачким напредњацима. Доласком на власт, локални СНС се поделио у неколико фракција, које повезује само искрена жеља за узајамним истребљењем. Наравно, предност имају примитивнији и агресивнији. Захваљујући таквим карактеристикама, успели су да из СНС-а истерају све који су се супротставили погрешном начину вођења странке и града. Из општинске власти најурени су појединци који су најзаслужнији за изборни успех – др Иван Јосић, Маријана Голомеић и Наташа Ћирић-Бошковић. На место градоначелника Вршца постављена је Драгана Митровић, марионета без утицаја и реалне моћи.

Са задатком да заустави унутарстраначки хаос и успостави политичку и финансијску контролу, Вучић је за повереника делегирао Бранка Маловића, званог Шеф. Уз статус потпредседника Извршног одбора СНС-а и координатора за Јужнобанатски и Подунавски округ, Маловић је донео и фаму о изузетној блискости с председником Вучићем, с којим се, наводно, дружи још од малих ногу, пошто су одрасли у истој згради у новобеоградским блоковима. Маловић је политички успон почео као шофер у Министарству рударства, да би аванзовао до нивоа Вучићевог дахије. С обзиром на такве карактеристике, не чуди што је одмах завео гвоздену дисциплину.

Тежину његове руке осетила је градоначелница Митровић. Народна посланица Мариника Тепић је крајем прошле године министру полиције Небојши Стефановићу поставила питање шта је предузео поводом тога што је Маловић ишамарао Драгану Митровић. Инцидент је детаљније описала Драгана Ракић, одборница Демократске странке у вршачкој градској скупштини.

– По сведочењу чланова СНС-а, ова антологијска сцена шамарања, у којој имамо човека двометраша насупрот крхе младе жене од једва метар и шездесетак центиметара изгледала је овако: прво је Шеф са обе руке пажљиво скинуо градоначелници наочаре, а онда ју је левом и десном руком, нимало нежно, шамарао. Шљас! Шљас! – тврди Ракићева.

Маловићев бес изазван је сумњом да је Драгана Митровић помогла Родољубу Драшковићу да, без грађевинске дозволе, почне са изградњом огромног пословног објекта у центру Вршца. Град Вршац је поднео кривичну пријаву због дивље градње, али Маловић је захтевао и да се сруши све што је до тада сазидано. Захтев је, логично, Вучићев. Пре четири године браћа Вучић су, преко једне кинеске компаније, покушали да по багателној цени купе „Вршачке винограде“. Комбинација је пропала, да би касније, у фебруару 2017, Драшковићев концерн „Свислајон“ постао власник некадашњег вршачког пословног гиганта и то по нижој цени од оне коју су Вучићи хтели да плате. Довољно за освету, ако не по Драшковићу лично, онда макар по образима тренутне градоначелнице.

Кад би Вучић и Маловић знали да се служе мозгом колико шакама, схватили би да им проблеме не прави Драгана Митровић, него прави владари Вршца, бивши председник општине Чедомир Живковић и бивши председник општинског парламента Јовица Заркула. Мало ко је тако успешно искористио Вучића као њих двојица. Чим су видели како ветар дува, одрекли су се своје прошлости у Групи грађана „Вршачка регија – европска регија“ и СПС-у и, огрнути Вучићевом паролом о борби против криминала и корупције, уништили бившег вршачког газду Љубишу Шљивића. Разбили су СПС, Шљивића испратили у притвор, а затим у политичку и пословну пензију. Гласаче СНС-а чашћавали су прасићима, доказујући лојалност и купујући поверење Шефа Маловића. Иза леђа, подругљиво се хвале како су успели да са сто прасића купе целог вола. Од свих комбинација у вршачкој регији, они задржавају 90 одсто, а скромни остатак шаљу султану Вучићу.

Ипак то не значи да је рат за Вршац завршен. Сви локални напредњаци извршавали су налоге Маловића, доносили су бројне спорне одлуке и решења, а на њима су њихови, не његови потписи. Кад затреба, све то може да заврши у тужилаштву, а онда им неће помоћи објашњење да им је то наређивао страначки повереник.

У истом проблему наћи ће се и панчевачки напредњаци. Градоначелник Саша Павлов на сва уста хвали Маловића и уклања његове трагове из афера које су отворене у Избишту, пројекту Северне индустријске зоне и буџету Регионалне развојне агенције. Пошто је Павлов искусан безбедњак, чуди његова наивност. Но, можда је у питању исконски страх. То би могло да се разуме, пошто Маловић не шамара само жене. Његове ударце искусио је и Жељко Сушец, напредњачки народни посланик из Панчева. Такође, Маловић је осумњичен да је недавно, током кампање за локалне изборе у Смедеревској Паланци, организовао пребијање Игора Миленковића, активисте Народне странке.

Иначе, Бранков брат Баја Маловић је координатор СНС-а за Мачву. Није се прославио, изгубио је Шабац. Остало је упамћено да локалним медијима није платио страначке предизборне огласе и да је, као прави балкански шпијун, на свим састанцима фотографисао присутне напредњаке, како би вођу прецизно обавестио о томе како је ко гласао. Али, баш га брига, добро му је на радном месту извршног директора у Ер Србији.

Потпуни хаос влада и у Лучанима. Иако СНС има апсолутну већину, чак и не рачунајући коалиционе партнере из Нове Србије и СПС-а, сукоби међу завађеним струјама не јењавају већ четврту годину. Весна Стамболић, председница општине, контролише општинско веће, али не може да изађе на крај са својим замеником Миливојем Доловићем. Док је трајала изборна кампања Доловић се прославио покушајем куповине Вукашина Вујовића, одборничког кандидата с листе Двери.

– Добар си дечко, ниси јајара. Шта тражиш да одустанеш од кандидатуре? Хоћеш посао? Пређи у СНС и бићеш први на листи кад се буду запошљавали ватрогасци. Тек ће да буде страначког запошљавања, неће моћи ниједан да се запосли док то не потпише председник Општинског одбора СНС-а, ни чистачица. Ми смо испостава Александра Вучића. Не можемо ми како хоћемо, него како Александар Вучић каже, он је наш шеф – обећавао је Доловић, што је забележено на снимку који и данас стоји на интернету, али надлежно тужилаштво не реагује.

Доловић има заштиту Слободана Јоловића, начелника Моравичког округа и неформалног господара Лучана.

– Јоловић је направио силне пропусте у раду, бахато се понашао и задужио општину. Само за камате кредита које је узимао даћемо 65 милиона динара. Један кредит је потрошио за оне силне и непотребне мостове у Гучи, а други, од 110 милиона динара, утрошио је за изградњу спортске хале у Лучанима, која још није завршена. У СНС-у постоје две фракције. Једна је она која ради како ради Влада и води рачуна о сваком динару, инвестицијама, а друга је она којом манипулише један човек зарад своје личне промоције – јавно признаје Весна Стамболић.

Најјачу подршку има у свом помоћнику Михаилу Николићу, званом Мишко Фркан. Бивши Арканов борац и телохранитељ Бошка Радоњића неколико пута је претио да ће се и физички обрачунати с појединцима из Јоловићеве екипе. Кад год би страсти сувише узавреле, долазио би Дарко Глишић да заведе ред. Примирје би трајало док не оде, а онда све по старом. Сукобе не може да спречи ни Остоја Мијаиловић, чачански тајкун, који је постављен за коодринатора СНС-а за Лучане. Можда би и могао, али нема мандат за то, него за одржавање равнотеже снага зараћених страна. Такво стање највише одговара Вучићу. Док свађе трају, обе фракције су загледане само у њега, покушавају да му се додворе и стекну његову подршку.

Вучићеву подршку има и Драган Стевановић Боске, потпредседник Извршног одбора СНС-а и координатор за Пчињски округ. Док је био радикал, Стевановић је учествовао у промоцији књига „Вучићев речник“ и „Вучић, политичка фукара“, на којима је толико вулгарно оговарао Александра Вучића да је и аутор морао да га коригује примедбама да „чак ни Вучић није толико покварен и зао“. Међутим, са инстинктом за профит, стеченим у време док је конобарисао у кафићу „Пегаз“, Стевановић је полизао сву пљувачину по Вучићу, учланио се у СНС, добио функцију државног секретара у Министарству привреде и постао најплаћенији конобар у Србији.

Ипак, недавно је Стевановић изнервирао Вучића, јер је прећутно подржао иницијативу локалних социјалиста да у Сурдулици подигну споменик Слободану Милошевићу. Вучића није задовољило објашњење да је култ покојног вожда још јак на југу, да је Милошевић и даље почасни грађанин Врања, а Мира Марковић Бујановца. Вучић је свакакав, али није наиван. Није заборавио да су управо сурдулички социјалисти пре три године покренули хајку на Стевановића, оптужујући га да затвара предузећа и отпушта раднике, а да за то из буџета добија 185.000 динара месечно. Актуелна сарадња с локалним СПС-ом подјарила је Вучићеву сумњу да Стевановић седи на две клупе. Зато неће бити изненађење ако Дарко Глишић закључи да и Стевановић наноси штету странци и додели му шут-карту.

Како год било, праву чистку у Српској напредној странци неће спровести Александар Вучић. С обзиром на криминалну структуру Вучићевог картела, њиме ће морати да се баве полиција, тужилаштво и суд. То ће бити компликован и крупан посао за правосуђе, али док се не обави Србија неће бити нормална, правна држава.

Предраг Поповић, Таблоид