Цела српска индустрија може да стане у две – три компаније. Позитивни трендови раста индустријске производње и извоза током већег дела прошле године почели су да слабе у последњем тромесечју, да би индустрија у децембру остварила тек нешто већу производњу него у 2012. години. У прошлој години индустрија јесте забележила раст од 5,5 одсто у односу на 2012. годину, али је у децембру овај раст спуштен на свега 0,5 одсто, док је производња прерађивачке индустрије чак била 1,9 одсто мања него у децембру 2012. године.

Сектори индустрије који су у првој половини године доприносили расту, у децембру су забележили катастрофалан пад. Тако је фармацеутска индустрија у 2013. забележила раст од 4,7 одсто, али је у децембру имала пад од чак 49 одсто. Производња металних производа осим машина током године је повећана за 5,3 одсто, али је у децембру смањена за 23 одсто, док је производња нафтних деривата у целој 2013. повећана за 48 одсто, али је у децембру смањена за 10 одсто. Можда и највећи утицај на успоравање индустријске производње имала је област производње моторних возила чији је годишњи раст од 139 одсто у децембру смањен на 27 одсто. Пад од 2,2 одсто у децембру забележила је и хемијска индустрија. Некада водећи извозни сектор српске привреде, производња основних метала, док је Железара у Смедереву радила, данас се налази на изузетно ниском нивоу.

У овој години раст од највише 1%

Економиста Стојан Стаменковић, аутор Макроекономских анализа и трендова сматра да се цела индустрија заснива на неколико предузећа, пре свега Фијату и НИС-у, па када они застану застане све.

„Морамо да имамо шири фронт производње. Десило се да је крајем године почела да пада производња ове две компаније и хемијске и фармацеутске индустрије и то се одмах одразило на укупној индустријској производњи. Фијат, изгледа, мења структуру производње јер је имао брз раст, а онда је пресекао производњу већих возила, а вероватно на то утиче и криза на тржишту аутомобила“, оцењује Стаменковић.

Аутори МАТ-а истичу да је хемијска индустрија забележила пад јер је претходни раст остваривала захваљујући субвенцијама или због заустављања производње неке велике фирме због неликвидности. Треба приметити да је зрењанинска Беохемија упала у финансијске проблеме баш у последња три месеца и на крају јануара била је у блокади за скоро пет милијарди динара.

Да ли ће се неповољни трендови с краја прошле године наставити у овој остаје да се види, али прогнозе стручњака нису превише оптимистичне. Стаменковић сматра да би раст БДП-а од један одсто био чак оптимистичка прогноза.

„У 2012. години имали смо велики пад пољопривредне производње, па је у прошлој години на основу тога забележен велики раст. Ове године то не може да се понови. Раст ће пре свега да зависи од инвестиција о којима се прича. Неки сматрају да би се производња могла покренути потрошњом, али код нас постоји проблем што ако би повећали потрошњу, осим хране, не би имали шта да понудимо, већ би све то отишло на повећање увоза“, напомиње Стаменковић.

Мале шансе за опоравак индустрије

Српска индустрија је тако слаба да се на месечном нивоу могу показати огромни скокови или падови, али остаје једна чињеница, да се и даље налази на око 45 одсто индсутријске производње из 1990. године. Љубодраг Савић, професор на Економском факутету у Београду указује да је индустрија након санкција деведесетих година докрајчена и упропаштена приватизацијом и да сада свега неколико крупних капацитета покреће целокупну индустрију.

„До 2011. године Јуес стил је давао тон производњи, а када је он отишао дошао је Фијат који је у првих 10 месеци ове године имао експанзију и захваљујући производњи 130.000 аутомобила годишње индустријска производња је имала солидан темпо раста. Међутим то само показује да је наша индустрија на тако ниском нивоу да једна фабрика толико повећава стопе раста. Таква индсутрија подложна је цикличним кретањима и сваки кризни догађај значајно обара производњу“, објашњава Савић.

Разлог нестабилности је што највећи део раста гурају стране директне инвестиције као што су Фијат, НИС, дуванска индсутрија, цементаре, а мало има фабрика у домаћем власништву. Према речима Савића, домаће компаније, пре свега у прехрамбеној индустрији, направе 80 до 90 одсто додате вредности у земљи и тада се добија прави мултипликативни ефекат, док стране компаније као што је Фијат, на пример, највећи број делова увозе из иностранства.

„Некада је Дијамант из Зрењанина имао 30.000 запослених и још толико у ланцу добављача. Тада је то била поуздана компанија на коју су могли да се ослоне и мали произвођачи, постојали су дугорочни уговори и паритети цена. Иначе мала и средња предузећа не могу без великих компанија. У САД су мала и средња предузећа највећи генератор запослености али они продају производе великим компанијама“, тврди Савић.

Он истиче да проблем домаће индустрије и није толико у недостату пара већ у томе да се води економска политика која подстиче увоз и трговину.

„Много је лакше запослити пет, шест свршених студената, дати им телефон и компјутер да увозе робу из иностранства него обучавати раднике за производњу, уводити контролу квалитета, набављати машине, производити и извозити, а 90 одсто нашег извоза је индустрија. Држава је политиком јаког динара подстицала инвестиције у увозне капацитете уместо у производњу. Ништа нема ни од развојне банке која би давала кредите са ниском каматном стопом за извознике или ослобођења од пореза за извознике. Нико не размишља на тај начин и зато сам веома песимистичан што се тиче опоравка привреде. Једноставно ми немамо избора без домаће индустрије“, закључује Савић.

Милош Обрадовић

Балкан магазин