Предраг Ристић био је више од архитекте. Посматрајући архитектуру као спој уметности, градитељства и музике, изградио је више од стотину цркава, сојеница на Ади Циганлији и Ади Међици, поставио оригиналну теорију о Лепенском виру и оригиналну теорију акустике…
Мало је тако раскошних умова какав је био Предраг Ристић — Пеђа Исус, како су га звали. Иако иза себе има више од сто храмова које је саградио и пројектовао, Ристић, који нас је напустио у 88. години, био је више од архитекте.
Његово дело, које не представљају само храмови, говори о томе. Заљубљеник у Саву и Дунав, Ристић је био први који је саградио сојеницу на овим рекама, па се слободно може рећи да је он тај који је Београд спустио на обале.
Ристића је на реке натерала нужда. Кућа на Сењаку, у којој је рођен 17. јануара 1931. године, након рата била је конфискована, па је Ристић отишао на Аду Циганлију и тамо себи саградио кућу, прича новинар „Студија Б“ Веља Павловић, коме је интервју са Ристићем био један од првих интервјуа које је снимио када је телевизија „Студио Б“ почела са радом 1990. године.
„Разговор смо правили у кући коју је сазидао његов отац, у кући из које је био истеран. Живео је на Ади Циганлији, на дрвету, правио је кућу сам. Причао ми је како у то време, одмах после Другог светског рата, није било ексера, како је пливао по Сави да ухвати неку даску да би из ње извадио неки ексер. Онда се једног дана наљутио, отишао у своју кућу, провалио на таван и ту се сместио, јер ту нико није живео“, сећа се Павловић.
Пеђин таван
Након што је провалио на таван рођене куће, Ристић је имао проблема са властима и вукао се по судовима. Међутим, остао је да живи на том тавану, који је претворио у место где су се окупљали бројни српски интелектуалци, међу којима се истичу Леонид Шејка, Данило Киш и Михајло Михајлов.
Таван у Ристићевој кући у Сењачкој улици постао је тако конкурент стану Борислава Михајловића Михиза у Симиној 9.
Однос комунистичких власти према његовој породици одредиће читав Ристићев живот. Стално је имао проблема са њима. Једном приликом, у кафани, прича Павловић, у друштву са Шејком и са руским пријатељима, узвикнуо је: „Да живи православно царство од Цетиња до Владивостока“. Завршио је у Централном затвору.
„У затвору је правио маузолеј за цара Хаила Селасија“, прича кроз смех Павловић. „Односно, пошто му је било досадно, тражио је прибор да нешто црта. Знао је да је Тито велики пријатељ са Хаилом Селасијем, па је то протурио као рад за Титове пријатеље. Причао ми је да мора да оде у затворску архиву да пронађе тај рад, јер је то за њега било нешто лепо и значи му.“
И отац Петар, инжењер и солунски борац, имао је такође проблема са комунистичким властима после рата.
„Показао ми је пресуду. То је толико смешно да не може да се заборави: у пресуди пише да је његов отац причао вицеве по кафанама и међу пријатељима и да је говорио: ’Ово неће дуго да траје‘. И човек је, не знам колико, одлежао у затвору због тога. Пеђа и ја смо имали идеју да направимо мајице од те пресуде и да подвучемо реченицу ’ово неће дуго да траје‘“, каже Павловић.
Градитељ цркава
„Антикомунизам је Ристићу био у крви — нико није могао да га одвуче од Бога“, додаје Павловић.
Колико је био свестран и раскошан можда најбоље говори податак да је архитектуру посматрао као спој уметности, градитељства и музике. Његов дипломски рад била је концертна дворана у облику инструмента окарине, маестрално конструисана по математички вођеној сопственој теорији акустике, у духу органске архитектуре.
У докторској дисертацији, одбрањеној у Грацу, где је касније и предавао, доказао је да је у праисторијској цивилизацији Лепенског вира енергија вирова коришћена за риболов, веслање и пливање.
Неуморно је градио цркве — између више од сто храмова које је изградио можда бисмо могли да издвојимо Саборни храм у Подгорици, Благовештенску цркву у Требињу, Саборни храм у Торонту, Црквени дом кнеза Лазара у Бирмингему, Цркву мученика Станка у Острогу…
Прва црква коју је изградио била је црква Манастира Каона 1984. године, који се налази између Шапца и Ваљева.
„Имао сам проблема, долазила је грађевинска инспекција, у ствари, то је била полиција у џиповима. Сељаци су, међутим, на коњима чували градилиште и сачували га“, рекао је у једном интервјуу за „Новости“.
Лепенски вир
Осим цркава, Ристићев живот бележиле су београдске реке и Ада Циганлија и Ада Међица, као и Лепенски вир. На београдским острвима градио је куће, сојенице, око којих је окупљао пријатеље и организовао концерте Баха и Хендла.
У Лепенски вир је стално одлазио и лично, пливајући, доказао своју теорију.
„Да би једна праисторијска цивилизација дорасла монументалним делима, мора да има, на свом терену, енергетску равнотежу природних токова воде и ваздуха, који су у стању да покрену транспортна средства и привреду“, говорио је Ристић.
Као и Нил, и култура Лепенског вира такође је имала свој затворени енергетски круг. Коришћење вира за риболов одавно је познато у разним цивилизацијама, као што је познато да се вировима може кружити без напорног веслања или пливања. На овај начин, руке остају слободније за лов и за велика дела.
Свестран и оригиналан
Ристић је конструисао и инструмент, који је назвао дрндафон, а који је коришћен у филмовима „Хасанагиница“ и „Хороскоп“, као и у бројним серијама. Дрндафон је производио необичне тонове помоћу металних клинаца који су вирили из дрвеног дела инструмента необичног облика.
Павловић своје присећање о Ристићу завршава речима да је он био изузетно свестран и бескрајно забаван човек.
„Нисам у животу видео никога ко је био забавнији, оригиналнији од Пеђе Ристића. Када сам једном радио интервју са њим, спремио сам се добро, па сам разговарао и са његовом првом женом и она ми је рекла једну реченицу коју никада нисам заборавио: ’Пеђа је човек каквог Бог направи једном у сто година, али са таквим човеком жена не може да живи‘“, прича Павловић.
Слично запажање о Ристићу изнео је велики архитекта и академик, творац пројекта за Храм Светог Саве, Александар Дероко:
„Драги наш Пеђа… Једино што могу да му замерим, знате, постоји тамо некакав надреализам. Е он је измислио надлогизам. Он је логичнији од логике и самим тим је саму логику довео у питање.“
Никола Јоксимовић, Спутник
Hvala za divan text!
Večnaja pamjat!