Цркни сиротињо: Систем здравствене заштите у Србији

Човек не уме да цени неке једноставне ствари у животу као што су способност да прогуташ воду а да то не изазива болове, могућност да заспиш на дуже од 10 минута или стање у ком можеш сам да се прошеташ до WЦ-а, све док не добије акутну упалу грла и температуру од 40 степени. У тим тренуцима неке наизглед просте активности као што су комуникација, дисање, отварање очију или просто постојање на планети, представљају прилично велики напор и изазивају солидну количину мучења.

Када је скала на топломеру показала 39.3 пре неко јутро, а моје тело ми сигнализирало да је то само почетак игара без граница, одшетао сам (ако се то тако може назвати) до Дома Здравља у ком се лечим већ скоро три деценије и тамо су ме веома љубазно примили и пустили преко реда код лекарке. Након прегледа и објашњавања о чему се ради добио сам антибиотик, савет да наставим са парацетамолом за температуру и да лежим, те да се јавим за недељу дана “да видимо како је”.

Таблету Оспамоxа, таблету Парацетамола и 2 сата полусна касније, температура је успела да са 39.3 дође на 39.8 а чинило ми се да расте још. Пошто сам скапирао да више нема места зајебавању узео сам новац и отишао у др Ристић приватни дом здравља, где ме је прегледао специјалиста ОРЛ и преписао ми терапију Лонгацеф ињекцијама. Нема потребе да вам кажем да ми је већ то исто вече после ињекције било неупоредиво боље и да сам успео да устанем из кревета. Већ сутрадан сам се осећао добро. У суштини, од лежања у кревету, распадања 7-10 дана и опоравка од једно месец+ дана са једне и здравља са друге стране делио ме је само одлазак до приватног дома здравља. А да, и око 16.000 РСД колико би цела терапија требало да кошта.

До пре 2 месеца држао сам као самостални предузетник агенцију за консалтинг преко које сам наплаћивао послове које сам радио у то време. На пореску основицу од 43.000 динара коју су ми одредили, моје месечне дажбине држави су биле негде око 20.200 РСД од чега је близу 11.000 РСД одлазило на здравствено осигурање сваког месеца. Замало мање од годину дана сам, дакле, уплатио преко 100.000 РСД за ове дажбине. Има људи који су 35-40 година радног стажа уплаћивали ова давања, па су се провели слично. Моја мајка, на пример, која се прошле године пензионисала са 41.5 година стажа доживела је да јој пре 5 година лекарка за упалу плућа два пута за редом даје терапију Палитрексом или неким сличним антибиотиком, од неколико стотина динара, где се апсолутно ништа није ни најмање побољшало.Након трећег одласка на питање што јој не да нешто јаче, од чега ће заправо оздравити, докторка је рекла “да нема оправдање” да јој препише нешто друго. Тек након жалбе директору дома здравља преписана јој је терапија Лонгацефом.

А да, једна доза Лонгацефа кошта око 1500 рсд.

У тој цени једне дозе Лонгацефа лежи и одговор и највећа трагедија система који запосленима и онима који уплаћују обавезно ЗО узима крвави део њихових примања по сили закона сваког месеца; али им оног тренутка када своје зарађено право затраже даје минимални део истог, не пазећи при том на чињеницу да ускраћивањем најбоље могуће неге доводе нечију највећу вредност – живот, у директну опасност. Током живота, а нарочито као дете, сам упознао и прошао поред десетина лекара. Највећим делом су у питању били дивни људи који воле свој посао и само се труде да што боље пливају у жабокречини коју им је вишедеценијско срозавање њихове професије и услова рада донело. Јасно ми је и да здравствени систем ове земље годинама воде људи чије се постојање може описати углавном као грешка у еволуцији хомо сапиенса, али и даље не могу да одредим ко је тачно крив за то што се људи који немају новца за приватно лечење (а то је апсолутно највећи део нашег становништва) препуштају рачуници минималног утрошка, пре него логици и потреби најефикасније здравствене неге.

Имам ту срећу да могу да одвојим тих 16.000 РСД овог пута. “Заболеће” ме то на некој другој страни, али нећу остати без основне егзистенције. У Србији су дословно милиони оних којима 16.000 прави разлику између празног и пуног стомака сваког месеца.

Актуелна и све претходне власти су народу већ одузеле сваку врсту достојанства, осећај интелигенције, потребу за променама или наду да ће икада ишта бити боље, а систем сада, изгледа, лагано ради на томе да немаштином и немаром и физички истреби оне на чијим раменима се изградио. У суштини, ако се разболиш, сиротињо – цркни, пизда ти материна. За боље и ниси, кад живиш у Србији.

Извор: ajseposibamo

фото: Милена Ђорђевић