Црква и држава: политика и послови патријарха Иринеја и Александра Вучића

Београд – Сва медијска пропаганда Александра Вучића, ових дана је кренула у фронтални напада на митрополиту црногорско-приморског Амфилохија, оптужујући га да „…спрема удар на патријарха Иринеја због Косова“. Наводно, митрополит Амфилохије јавно се оглушио на наредбу патријаха Иринеја, која је гласила да свештена лица и владике Српске православне цркве (СПЦ) не излазе више у јавност са својим ставовима о Косову након усвојене декларације Српске православне цркве о Косову и Метохији.

Поуздани извори Магазина Таблоид унутар СПЦ говоре да је митрополит Амфилохије и заиста рекао патријарху шта мисли о његовом шуровању са Вучићем око Косова и Метохије, те да се у Патријаршији разматра и могућност одржавања ванредног Сабора СПЦ због овог сукоба.

Кад је 28. јуна 2018. године, дакле, на Видовдан, митрополит Амфилохије из Грачанице послао јасну поруку патријарху Иринеју и рекао шта мисли о његовој препоруци да владике више не говоре о Косову и Метохији након донесене заједничке декларације Вучићевог режима и СПЦ о овој српској покрајини, постало је јасно да је обрачун у врху ове црквене организације почео. Вучићев режим је преко својих медија на сва звона почео да оптужује Амфилохија „…да му нико ништа не може у Цркви, па се зато тако и понаша“, те да је око себе окупио угледне владике, а и оне умировљене, „…па сада мисли да је ухватио бога за браду“.

Све је почело кад је патријарх Иринеј донео строгу забрану да се питање Косова и Метохије у СПЦ стави по страни, и свим владикама увео забрану изношења ставова о КиМ, „док Вучић преговара“. Уследио је напад на Амфилохија кога је извесни патријархов саветник оптужио „…Амфилохије из Подгорице брани Косово, а из Охрида убира новац“, те да „…иде на Косово и тамо живи са народом“, мада већина владика сматра да то пре свих треба да уради патријарх Иринеј.

Сукоб између Иринеја и Амфилохије није од јуче. Наиме, још 2015. године, кад је смењиван ондашњи владика канадски Георгије (Синодска комисија га је оптужила за неморал), на заседању Сабора Српске православне цркве (СПЦ) у Патријаршији гласао је и Амфилохије, и то два пута: као митрополит црногорско приморски и у име епархије из Буенос Аиреса, где је он администратор. Наводно је патријарху Иринеју „било жао“ због те смене (сведоци кажу да је „у мучној атмосфери“ направио паузу и да је „братски“ разговарао са Георгијем „искрено жалећи“ што не може да га сачува „за себе“, а Амфилохије па и Иринеј Бачки, нашли су се на супротним странама од њега. Све је изгледало као предизборна кампања за новог патријарха.

Већ тада је постало јасно да у СПЦ постоје најмање две дубоко подељене струје од којих једно предводи Иринеј у сарадњи са државним органима Србије, а другу, Иринеј бачки и Амфилохије (ако се ту додају и медијски иступи трећег славног „грчког ђака“, умировљеног Атанасија, који жестоко критикује Вучићев режим, ствари постају јасније).

У међувремену, док се овај сукоб развијао, посебно након одласка владике Григорија на нову дужност у Немачку, дошло је до све гласнијих тонова из постојећих и непостојећих „аутокефалних“ православних цркава, каква је Македонска православна црква (коју је основала Комунистичка партија Југославије), па Црногорске православне цркве (такође основане од необољшевичких елемената у црногорском друштву), те коначно и непостојеће, али жарко жељене Хрватске православне цркве, а све са идејом присвајања имовине Српске православне цркве, па чак и њеног свештенства. Чак су се и у сепаратистичкој, албанској влади на Косову и Метохији, озбиљно позабавили стратегијом стварања некакве Косовске православне цркве, са идејом присвајања српских манастира као „културне баштине Косова“, али се ту испречио УНЕСЦО. За сада. Владика бачки Иринеј и још неколико високих свештеника који су “ у опозицији“ патријарху, изразили над да васељенски патријарх неће донети одлуку о аутокефалности канонски непризнатих цркава „којима би се противио читав православни свет“.

Али, овде је питање, чиме се патријарх Иринеј бави док му „кућа гори“? Очито, прати погубну Вучићеву политику. Слуша шта му овај самозвани Вођа каже. Док се у региону угрожава рад и постојање СПЦ на својој територији тако што јој се противправно одузима имовину и док се врше опструкције, забране и напади (Косово, Македонија, Хрватска), патријарх СПЦ Иринеј се бави „пословним подухватима“ и захтева ћутање оде свештенства док полудели самозвани Вођа говори!

Иринеја не брине то што се СПЦ комада, него је забринут због наводног глобалног раскола у православном свету. Као и „вољеног Вођу“ и њега брину светске бриге, па је тако недавно изјавио и овако нешто: „…Цариградски патријарх је први по части, што значи први међу једнакима, а не први без једнаких. Дакле, и да, не дај боже, постоји склоност свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства православне цркве и канонског права, потпуно ништавна“.

Ни мање ни више, него овако, „са висине“, не питајући себе и себи блиске епископе, шта треба чинити да се од расколничке хистерије сачува СПЦ. Кад је недавно на појаву расколништва реаговао протојереј Всеволд Чаплин, из Руске православне цркве, који је оценио да би давањем аутокефалности „украјинској“ и „македонској“ цркви против воље њихових матичних цркава, руске и српске, могло доћи до раскола у православном свету, патријарх Иринеј се и ту огласио изјавом: „…Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење, не само у словенском православном свету, него и широм православља“

Била би то сасвим одговарајућа реакција на изјаву руског протојереја, да није у питању лицемерје: са једне стране Иринеј говори тако, а са друге, помаже Вучићу да „стадо буде тихо“, док траје предаја Косова и док се преко дела свештенства у покрајини одрађује политика АВ која води и Србе и СПЦ у нестајање.

Но, то су само речи. А, дела су мало друкчија. Наиме, патријарх Иринеј се налази у великим пословима са владајућим режимом. Тако, на пример, у новобеоградском блоку 32 ниче луксузни стамбено-пословни комплекс (једна пословна и две стамбене зграде са 127 станова!), а инвеститор је Српска православна црква (СПЦ) и фирма ПМЦ инжењеринг који граде заједно на земљишту које је црква уступила тој компанији. Рекоше на једном месту, да Јеванђеље по Матеју за Иринеја очито не важи (подсећања ради, оно гласи: „…Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије“).

Треба рећи и ово, како би било јасније чиме се патријарх бави и са ким послује: ПМЦ инжењеринг је фирма која је 100 одсто у власништву државне фирме Југоимпорт СДПР, а градила је и даље гради, између осталог, Београд на води, фонтану на Славији и три гараже Паркинг сервиса, док су им клијенти, осим Владе Србије, готово сва министарства, републичке дирекције и агенције, Управа града Београда, градски секретаријати, али и бројна градска комунална предузећа.

У суботу, 30. јуна 2018. године, у рану зору (у шеста сати изјутра) у београдском насељу „Степа Степановић“, појавио се „свети багер“, у пратњи бетонске мешалице, поводом почетка градње цркве у самом центру овог проблематичног дела града, коме недостаје све: од добрих приступних путева до продавница, школа, обданишта, и, пре свега, дома здравља.

Станари насеља „Степа Степановић“ већ месецима се противе градњи цркве на централној парцели у насељу, тражећи да уместо тога буду изграђени дом здравља и остали садржаји који су им обећани приликом куповине станова. Али, мафију која коодинира државним центрима моћи, очигледно, сарађује са врхом СПЦ (оним „пословним“ врхом, који је под командом патријарха Иринеја), не занимају ни грађани ни њихове стварне потребе. Наиме, „неимари“ СПЦ у овом насељу држе своје приватно обезбеђење још од 2014. године, кад је била и планирана градња цркве, док још нису били решени како треба ни оно основно – водовод и канализација. Чудно како самом патријарху Иринеју није пало на памет да средства намењена градњи цркве усмери у градњу дома здравља, да се барем нечим хуманим подичи!

Његова католичка браћа у Христу, све чине како би се допали својим верницима (којих је и међу њима све мање), па из својих „милосрдних фондова“ ипак улажу у изградњу наменских објеката, домова здравља, обданишта, спортских хала и хуманитарних центара.

Иринејови „неимари“ харају по Београду (и целом Србијом), купују апартмане, граде стамбене зграде, виле…Цркве ничу али само у градским срединама, тамо где је скупо градско грађевинско земљиште. Граде се владичански домови фараонских габарита, чак и монасима уграђују подно грејање, да им искушења лакше падну.

Безбожник

Патријарх Иринеј Гавриловић је опасни среброљубац. Замонашио га је покојни патријарх Герман, који је знао да с поносом прима удбашке монахе.

У држању и животу налицканог проповедника Иринеја нема ничег монашког, а ни људског. Његова штуцована и негована брада, увек поткресана коса и миомириси, представљају га као контроверзног бизнисмена. Патријарх месечно заради четири хиљаде евра, то му је плата као поглавару Цркве, па плата од Епископије нишке, па плата…да не набрајамо. Ту су на услузи и скупи аутомобили, возач.

Патријарх Иринеј има два ванбрачна сина. Дејан Шакић, патријархов ванбрачни син, води све послове патријаршије, преко своје приватне фирме, чије седиште је из Ниша пребацио у Београд, што изазива бес међу свештенством и владикама.

Милица Грабеж / Таблоид

фото: Мондо