Критике које је на анти-НАТО (па чак и на анти ЕУ) платформи упутио Црној Гори српски врховни командант Томислав Николић, током новогодишњег интервјуа порталу „Спутњик“[i], да нису неискрене и у функцији даљег замајавања народа (и подизања личног рејтинга, разуме се), могли бисмо окарактерисати као закаснеле, бесмислене, млаке и изнад свега апсурдне.
Уместо да завири у своје НАТО двориште и хитно предложи измену: Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и Војне доктрине – најважнијих докумената за одбрану земље које су нам под морањем уденули управо НАТО стручњаци, уместо да предлаже паузирање у изузетно богатом програму „Партнерство за мир“ (макар због отцепљења Космета), уместо да враћа обавезни војни рок и да приупита (не)смењеног министра одбране – зашто за протекле скоро три године ништа није рађено да се бројно стање мирнодопске и ратне војске радикално мења, он дели лекције и прича бајке како је Црна Гора грешна, а Србија нема непријатеља и на правом је војно „неутралном“ (непостојећем) путу.
Па ако је тако врховни команданте, чему онда чуђење и забринутост што је Црна Гора кренула кроз НАТО сазвежђе?
Или ће ипак бити да је нерешиви проблем на видику – ускоро ће нам се познати северноатлантски барјаци завијорити негде код Бјелог Поља и то потпуно легитимно. На тамошњим околним осматрачницама са којих се одлично види Рашка област, одакле ће стручњаци Алијансе моћи из близине да наводе предстојеће операције „север Космета“ и „Санџак“ и да војно интервенишу уколико буде затребало.
Јер, они моћну Русију и њену импозантну машинерију, никада не потцењују. Они су професионалци.
Да ли је на напрасно буђење можда утицао разарач Ратне морнарице САД из састава Шесте флоте, који је само четири дана након одлуке НАТО о позиву Црној Гори, допловио у луку Бар?[ii]
Да подсетимо председника да та америчка флота чије је прибежиште углавном у Напуљу – „изграђује интероперабилност“ и, како кажу – „шири глобално поморско партнерство у унапређењу поморске безбедности у Европи и на ободима Африке“. Да, баш дословно тако.
То су оне исте воде Јадрана, команданту наш, одакле су нас бесомучно тукли. Ево како је то изгледало, рецимо, између 35. и 60. дана агресије на нашу бившу домовину.
Тада је НАТО у близини тада нашег територијалног мора, у наведеном периоду ангажовао:
- 35 ратних бродова (84 одсто више него на почетку) од чега три носача авиона, један носач хеликоптера, четири ракетне крстарице, осам ракетних разарача, 12 фрегата, три десантна брода, две ракетне корвете, две ракетне топовњаче, шест подморница и око 25 помоћних и транспортних бродова са 23.916 морнара; на бродовима пловних састава налазило се укупно: 105 авиона и 98 транспортних и борбених хеликоптера; током агресије, на крстарицама, разарачима и подморницама у лансерима и у складиштима на помоћним бродовима, налазило се укупно 668 крстарећих ракета, од чега је лансирано око 420.
Да ли ће после овога бити јасно српском председнику, као и осталим стручњацима, због чега је Црна Гора стављена под шапу северноатлантске алијансе?
Зашто би, дакле, посматрали црногорска брда, планине, долине и плаже са бродова и осталих пловила, када могу да се угњезде усред еколошке државе и да одатле меркају оно што још није разорено на Балкану. Без обзира што су све већ поодавно даљински, али и изнутра похарали и покорили.
Логика је проста а делање још једноставније – уколико не они – НАТО, ту је Руска федерација.
Коме још увек није јасно зашто све то, да рекапитулирамо – аутор је детаљније писао о овој теми у тексту „Црна Гора и НАТО – у чему је проблем и шта даље“[iii]. Простор наше бивше републике је од изузетног геостратешког значаја – излаз на Јадранско море, контрола Отрантских врата и могућност пресецањатзв. поморске гравитације према Тршћанском заливу и обалама Италије и Албаније.
Црна Гора је некада припадала југозападном војишту југословенског ратишта, а сви заједно смо се налазили (због непромењивости географије и даље ћемо бити ту) на размеђи два војишта тзв. европског ратишта: јужноевропског и средоземног.
Сила која контролише овај простор и располаже разрађеним системом одбране, дакле, адекватним војним и осталим ефективима и инфраструктуром и оптимално користи геостратешке предности (а Црна Гора располаже изузетним природним препрекама и могућностима да се малим снагама зауставља далеко јачи агресор), тај контролише комплетан западни, централни и јужни део Балкана – од Рашке области до моравско-вардарске долине. А ко контролише Балкан, створио је услове да крене на Евроазију.
Ако ни ово напред није довољно, да подсетимо команданта Томислава о ономе што је недавно речено на конференцији „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“[iv]. Да је послао неког изасланика макар, имао би сјајне елементе и не би излетао на „Спутњику“ са изанђалим флоскулама, које подсећају на катапултирање у свемир са оног правог руског космичког брода, по коме наведени портал и носи то славно име.
Ево где се налазе одговори (главни разлози) усисавања Црне Горе од стране Алијансе што је у целини поодавно откривено и документовано:
- глобални (стратегијски) циљ вишедимензионалне агресије 1999. године био је довођење у „стратегијско окружење“ а затим, разбијање СР Југославије и дробљење Србије; нижи нивои циља су били уништење Војске Југославије, смена актуелне власти СРЈ и Републике Србије, успостављање новог система владања и економских односа, формирање нових државних целина и њихово увођење у интересну сферу запада.
О наведеноме недвосмислено сведочи и план „Рутус“ („Корени“), који је разрадила ЦИА још 1997. године, где је дословно дефинисано: „…уништити Југославију губитком Косова, Црне Горе и Војводине; Косово као главни извор сировина за Југославију одвојити кроз велику аутономију, албанску анексију или потпуну независност; Црну Гору отцепити од Србије, због јединог преосталог излаза на Јадранско море, дислоцирати Војводину као житницу Србије и још један њен извор сировина..“
У вези са планом „Рутус“ и намерама Америке и НАТО према СРЈ, посведочио је и Марти Ахтисари у својој књизи „Мисија у Београду“ где, између осталог, закључује: „НАТО и Америка настоје да ликвидирају Југославију као политички фактор у Европи… Југославија је врло снажна држава и оријентисана је према Русији, она омета планове НАТО на Балкану“.
Е, сада, замислимо, хипотетички, да се врховни командант, уместо што се бавио (или да се бар мало мање бавио) хуманитарним и ктиторским активностима, климатским глобалним променама, откривањем шпијунских афера и завера од стране МУП-а, затим, заменом гума и блиндираних аутомобила, макар једном у две недеље, користећи погодности своје функције, обраћао преко телевизијских канала и отварао очи црногорским (и српским) грађанима, тумачећи шта представља упловљавање у НАТО луку.
Кад се већ дотакох тога – заиста, да ли га је неко чуо од 2102. године, када га је на функцију председника устоличио тадашњи врховни комесар Штефан Филе, да је бар једном поменуо црногорско НАТО путешествије? Аутор ове колумне тако нешто није регистровао.
Због тога је закаснела забринутост (и пре свега диригована глума) и дељење пацки, крајње провидна игра. Тако нешто нам потврђује и хронологија црногорског НАТО векторисања које је било нескривено (па тако, за разлику од нашег, крајње искрено) и фуриозно. Трајало пуних девет година, не рачунајући неколико претходних када је НАТО пелцер посађен у заједничком српско-црногорском петооктобарском провизоријуму.
И ево шта се дешавало за тих девет година (само најважније), од којих је актуелни српски председник преспавао добране три, али оне ударне НАТО године у бившој југословенској републици:
- званични односи Црне Горе и НАТО започети 29. новембра 2006. године позивом за приступање Партнерству за мир (ПзМ);
- потписан Оквирни документ Партнерства за мир 14. децембра 2006. у Бриселу;
- године предат одговор на упитник о Процесу планирања и ревизије (ПАРП) и завршена израда Индивидуалног партнерског програма (ИПП);
- исте године успостављена Мисија при НАТО у Бриселу;
- године НАТО је одобрио отпочињање израде Индивидуалног партнерског акционог плана – ИПАП;
- на НАТО самиту у Букурешту, у априлу 2008. године, Црна Гора је званично позвана да отпочне процес Интензивираног дијалога (ИД) са Алијансом о политичким, војним, финансијским, безбедносним и питањима јавне дипломатије;
- новембра 2008, писмом генералном секретару НАТО Јап де Хоп Схеферу, затражен пријем у МАП, што је прихваћено годину касније;
- први састанак северноатлантског савета (НАЦ) са Црном Гором и позив да отпочне са имплементацијом Акционог плана за чланство (МАП);
- одлука о ангажовању представника Војске Црне Горе у међународној помоћи снага безбедности (ИСАФ) у Авганистану, Либерији (УНМИЛ) и сомалијским водама (АТАЛАНТА – у оквиру мисије ЕУ);
- године именован је први национални координатор за НАТО – основни задатак рад на повећању јавне подршке за чланство у НАТО, као и да координише међуресорске комуникационе активности;
- јуна 2014. донета одлука да се са Црном Гором интензивирају разговори о њеном чланству у Алијанси како би се до краја 2015. одлучило о упућивању позива за чланство;
- Црну Гору је крајем октобра 2014. посетио Војни комитет НАТО, који представља највише војно тело под надзором НАЦ-а;
- на самиту НАТО у Велсу, септембра 2015, потврђена је одлука да се са Црном Гору започну интензивирани и фокусирани разговори;
- децембра 2015. године упућен заваничан позив за чланство у НАТО.
И после свега наведеног и ненаведеног, питање – где смо били, шта смо радили, чему смо се надали? И још једно, не мање важно, штавише, важније – хоће ли и Србија (без Космета, подразумева се) овим НАТО стазама и богазама? Хоће, хоће, све певајући.
Али, како, кад је подршка за учлањење у Алијансу на тек око 12-так процената?
Нема бриге, и под Ловћеном није била ништа већа, па су догурали до три – четири пута јаче бројке. Све се удеси „јавном дипломатијом“. То је она ставка коју и ми имамо у ИПАП-у, који су, као што видесмо, прошли и Црногорци. Истоветно.
Уосталом, не ненадајмо се референдуму. И то су нам демонстрирали у подгоричкој скупштини. Тако се сада доносе одлуке у глобализованом свету, а каква ће бити у нашем случају, може се глатко назрети. Важна су „истраживања“ српских (напредњачких) мозгова. Већ виђено – вођа има преко 50 и кол’ко посто, а остали евроатлантски фанатици допуњавају ресто. И, ето одлуке, ето молбе, да се крене у НАТО безбедне скуте.
Наслових колумну „…због чега српско и руско чуђење“, али се не дотакох Руса и њихових несхватљиво закаснелих реакција. Обруших се на председника Србије, врховног команданта наше оружане „силе“, а поред овакве Владе (јер она води спољну и унутрашњу политику и одлучује о свему)[v], он заиста и није баш толики „спавач“ и кривац број један, како га нападох.
А можда сам, ипак, онако, лукаво, њега искористио да пошаљем поруку онима, који увек могу да преусмере пар бродова из Црног или из Егејског, у плаво, Јадранско море… право кроз Отран, па навише.
Мислите о томе, браћо. Уколико Србе мучене имате и даље у свом видокругу.
Док не буде прекасно.
[i] http://rs.sputniknews.com/video/20151224/1102026072/crna-gora-nikolic-intervju.html
[ii] http://www.nspm.rs/hronika/americki-razarac-sa-navodjenim-projektilima-uplovio-u-luku-bar.html
[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/crna-gora-i-nato-u-cemu-je-problem-i-sta-dalje/
[iv] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/emisije/fsk-autori-na-tribinama/medjunarodna-naucna-konferencija-nato-pohod-na-balkan-sledeci-koraci-deo-1/
[v] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-drago-mi-je-sto-ce-crna-gora-uci-u-nato-nadam-se-da-ce-i-srbija-uci-u-eu.html
Горан Јевтовић, Фонд Стратешке Културе
