Црна Гора као држава бруталног полицијског терора: Покушај режима да сломи кичму опозицији (видео)

И опет исти, полицијски сценарио. Група маскираних младића, потпуно уиграно, креће да разваљује ограду, што је заправо онај чекани и припремани знак на релацији полиција – хулигани да се отпочне незабиљежена полицијска бруталност. Десетине испаљених сузаваца разорне хемијске концентрације стварају непрозирну димну завјесу у којој настаје потпуни хаос. И демонстранти који имају богато искуство са сузавцем, од великих утакмица до ранијих демонстрација опозиције у Београду, тврде да је ово ново, ”подгоричко искуство” било неупоредиво. Људи су се гушили, лежали онесвјешћени, губили, падали једни преко других, ломили…

Држава полицијског терора: Покушај режима да сломи кичму опозицијиМеђутим, ту не настаје крај агонији која је већ прилична. Полиција јури даље народ који се већ разилази и бацају нове количине сузавца. Једна већа новинарска група тврди да је полиција бацила сузавац и на њих иако је било очигледно да нема демонстраната у улици у којој су се нашли.

Полицијски џипови, такође, под пуним гасом јуре као суманути кроз масу људи која се повлачи, тако да имамо извјештаје о великом броју повријеђених. Очевици тврде да су то били САЈ џипови који су, уз сав тај инжењеринг страха, приде махали и пријетили оружјем кроз отворене прозоре .

Вјероватно најстравичнија сцена се десила код храма ”Христовог васкрсења” гдје се након насилног растурања протеста нашла једна група демонстраната, углавном из Никшића. Јединице специјалне полиције, без икаквог одређеног повода, упадају у двориште Храма и почиње готово насумично пребијање људи.

Један од настрадалих у овој дивљачкој акцији полиције, за кога су тв ”Вијести” касније јавиле да су му сломљени кук, рука и нога је највјероватније Мијо Мартиновић, дугогодишњи активиста Либералног савеза. Према наводима неких очевидаца, група специјалаца је Мартиновића извукла из његовог возила, а потом крвнички пребила.

Покушај режима да сломи кичму опозицијиУ свему овом, посебну улогу утјеривања страха у сад већ, по свим параметрима, држави полицијског терора, представља хапшење Андрије Мандића и Славена Радуновића. Њима се, по незваничним дојавама из полиције, ставља на терет ”угрожавање уставног поретка”. Дакле, потпуно је јасно да полиција покушава обезглављивање највиталнијег опозиционог субјекта. Ломљењем кичме отопора, Мило Ђукановић обликује простор за такозвану ”конструктивну опозицију”, нешто што у условима постојеће тортуре не представља апсолутно никакву пријетњу већ само пожељан политички фолклор.

ИН4С