Црна Гора: Мафија као гарант евроатлантских интеграција

30. априла 1999. године авиони НАТО пакта су у два наврата бомбардовали Мурино, мало насеље у Црној Гори. Убице су тада са десетак пројектила погодиле мост на Лиму који се налази у центру насеља. Страдали су цивили међу којима и троје деце Оливера Максимовић (13), Јулијана Брудар (10) и Мирослав Кнежевић (13), ученици Основне школе „Петар Дедовић“. Том приликом животе су изгубили и Вукић Вулетић (56), радник школе, Манојло Коматина (72) и Милка Кочановић (69).[1]

Цела СРЈ је била у жалости.

Петнаест година након овог монструозног злочина, ове 2014. године, црногорски аутократа Мило Ђукановић је најавио – приоритет Црне Горе је улазак у НАТО пакт! Савет за одбрану и безбедност ЦГ недавно је закључио да чланство у НАТО остаје најважнији спољно-политички приоритет те државе у 2014. години. Саветом је председавао председник Црне Горе Филип Вујановић, а присуствовали су чланови – премијер Мило Ђукановић и председник парламента Ранко Кривокапић.Седници су, по позиву, присуствовали потпредседник Владе Црне Горе Душко Марковић, министар унутрашњих послова Рашко Коњевић, директор Агенције за националну безбедност Боро Вучинић, начелник Генералштаба Војске Црне Горе вицеадмирал Драган Самарџић и национални координатора за НАТО Небојша Калуђеровић.“У сусрет наредном самиту НАТО у септембру у Великој Британији, на којем је могуће да буде разматрано и питање проширења Алијансе, Савет је закључио да Црна Гора мора бити посвећена остваривању својих обавеза, како би била спремна за позив”, наводи се у саопштењу.[2]

Црногорска власт тврди да се Црна Гора за последњих 15 година потпуно променила. Подгорица је у међувремену признала независност КиМ, оставила споменике убијеним у НАТО агресији да пропадају и полако нестају, и почела уз спонзорство Немачке са подизањем споменика Хитлеровим војницима који су учествовали у окупацији Црне Горе у Другом светском рату.[3] Тако ће гробље немачких војника бити изграђено на делу војног аеродрома Голубовци који су НАТО снаге бомбардовале 6. априла 1999. године. Симболично нема шта. Црна Гора која подиже споменик Хитлеровим хордама жели да постане члан НАТО-а. Управо је Северноатлантски савез симбол новог нацизма и наставља поход својих претходника из Немачке – Поход на Исток. Уосталом Хитлер је разбио Друштво народа, а НАТО УН и њихову Повељу извршивши агресију на СРЈ. Обавештајну службу САД су после Другог светског рата стварали Хитлерови обавештајци попут генерала Хенриха Милера, генерала Рајнхарда Гелена, барона Ото фон Болшвинга и Емила Аугзбурга.[4] И једни и други (стари и нови нацисти) гаје посебну мржњу према Србима и Русима.

И заиста Црна Гора се за деценију и по окренула наопачке, само је Мило Ђукановић остао исти. Изгледа да је он био предодређен за савршеног партнера НАТО пакта. Овде долазимо до још једне историјске паралеле. САД су се у Другом светском рату приликом ослобађања Италије ослониле на услуге мафије коју су за ту потребу наоружале и опремиле. Како истиче швајцарски професор Данијел Ганзер савез мафије и САД (касније НАТО пакта) је наставио да живи и развијао се и касније. Вашингтонски јастребови су користили услуге мафије у циљу ликвидације својих противника – независних политичара и новинара у Европи. И данас на Балкану САД и НАТО рачунају на мафију. У Приштини, на окупираном КиМ на власт су довели терористе, наркодилере и трговце људским органима. Према документацији италијанског тужилаштва и истраживањима независних новинара Мило Ђукановић (који фактички влада ЦГ) има јаке везе са италијанском и америчком мафијом. Такође Ђукановићевим спонзорством и фондовима, на власт у Србији су доведени напредњаци – политичка гарнитура од које НАТО очекује много.

Према подацима Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство Душанка Пешић Јекнић представник трговачке мисије Црне Горе у Милану оставила је иза себе бројне документе који повезују Ђукановића са италијанском и америчком мафијом.[5] Италијанско тужилаштво је подигло оптужницу уз коју је приложен и опширан извештај на 409 страна. Тужилац Ђузепе Шелзи званично изјавио да је Мило Ђукановић учествовао у организацији и вођењу мафијашке организације. Истрагом је обухваћен и Станко Суботић „Цане“ којег је Ратко Кнежевић блиски сарадник и кум Мила Ђукановића означио као финансијера Вучићевог и Николићевог СНС-а.[6]

У извештају ДИА посебног италијанског одељења за борбу против мафије указано је и на везу Ђукановића и високо позиционираног мафијаша Франка Дела Тореа. Ђукановић је био оптужен да је Дела Тореу дао лиценцу за увоз 1.000 тона цигарета месечно у Црну Гору. Цигарете су затим кријумчарским каналима унете у Апулију. Црногорски премијер био је оптужен и да је гарантовао, преко врхова црногорске полиције, приступ глисерима којима је кријумчарена роба у Зеленику и Бар и да је пружио заштиту италијанским мафијашима у Црној Гори. Ђукановић је негирао све оптужбе. Пешић-Јекнић оптужена је да је била посредник између представника мафије Апулије, међу којима су и шеф мафије Паоло Савино и Дела Торе, и врха црногорске владе „посебно Ђукановића, Вујошевића и Баровића”. Према оптужници, она је, осим што се старала о новцу који су кријумчари уплаћивали њој и званичницима црногорске владе, фалсификовала документа, заједно с Баровићем, Вујошевићем и Иванишевићем, „уз пристанак Ђукановића”.[7]

Поменути Дела Торе је био умешан у велику операцију мафије из осамдесетих година прошлог века када су криминалци из Италије и САД преко пицерија снабдевали Источну обалу САД хероином.[8] Иако су постојали јасни докази да је Дела Тореа учествовао у прању новца добијеног од трговине хероином користећи швајцарске банке, он је успео да се извуче, али уз услов да сарађује са САД. Овај италијански мафијаш је затим од 1996. године организовао мрежу шверца цигарета када се повезао са Ђукановићем. Америчка обавештајна служба је наместила игру која ће довести до тога да црногорски аутократа пре или касније постане њихова марионета. Шверц цигарета је мафији и њеним патронима из америчке обавештајне службе донео стотине милиона долара прихода. Међутим, многи су платили својом главом. Убијена су и двојица новинара, уредник подгоричког „Дана“ Душко Јовановић и Иво Пуканић уредник загребачког „Национала“. Пуканић је објавио мноштво материјала о умешаности Ђукановића и Суботића у шверц цигарета. Он је обавио разговор са италијанским тужиоцем Шелзијем 18.07.2002. године али није стигао да сведочи у поступку. Шелзи је разговарао и са Душком Јовановићем који је такође пристао да буде сведок, али је и он убрзо убијен. Сведоци против Ђукановића и Суботића су нестајали један за другим попут оних који су требали да сведоче против шиптарских терориста Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја у чијим процесима је „ишчезло“ 40 сведока.[9] У свим наведеним случајевима сведоци су убијани на територији којом потпуно доминирају западне обавештајне службе и НАТО.

Амерички сенатор Ричард Лугар је у марту 2012. године званично предложио да НАТО у своје чланство прими Грузију, БиХ, Црну Гору и Македонију.[10] Ово проширење је по њему од кључне важности за „безбедност и демократију Централне и Источне Европе као и Балкана.“ Вашингтон је преко Лугара јасно ставио до знања Ђукановићу шта се очекује од њега. Американци су му још раније поручили да ће оптужбе за мафијашко удруживање постати мртво слово на папиру уколико испуни њихове захтеве. На листи приоритета било је чланство у НАТО.

Северноатлантски савез је одговоран за бројне злочине на територији ЦГ. Такође економија Црне Горе би због евроатлантских интеграција могла да претрпи штету од најмање 1,5 милијарде долара.[11] Међутим за црногорско руководство то све није било важно.

Лугар је почетком октобра 2013. године након састанка са Милом Ђукановићем истакао да је „Црна Гора лидер и кандидат број један за чланство у НАТО“.[12] Ђукановић је на овом састанку очигледно пристао да без обзира на злочине Северноатлантског савеза и противљење Русије уведе Црну Гору у НАТО. Награда је стигла, убрзо и као и обично веома симболично. Италијански тужилац Ђузепе Шелзи који је водио истрагу против Ђукановића оптужен је половином октобра 2013. године због наводне злоупотребе службеног положаја.[13] У пресуди судије Сузане де Феличе из јануара 2014. године наводи се следеће “Црна Гора је, целу деценију под владом Мила Ђукановића, била рај за шверц, обезбјеђивала некажњивост криминалцима и гарантотвала снабдијевање кријумчареном робом из приобалних логистичких база као што су Бар, Котор и Зеленика.“ Међутим главни актери су изузети из пресуде, а међу њима и Мило Ђукановић који се према италијанској новинској агенцији Анса позвао на дипломатски имунитет, јер се у пресуди још истиче да је доказана веза између црногорског аутократе и италијанских мафијаша.[14] За Запад којим доминирају елите из САД, пут Црне Горе у НАТО је довољан доказ да је Мило Ђукановић демократа, а не мафијаш.

Поход НАТО пакта на Балкан почео је најтежим злочином по међународном праву – злочином против мира тј. агресијом на СРЈ. Успостављање мафијашких режима на територији бивше СФРЈ само је логички наставак те политике.