Црна Гора – пуном паром у НАТО?

Ана ФИЛИМОНОВА | 05.02.2013

На 49-ој конференцији о безбедности у Минхену (01-03 фебруара 2013. године), у којој је узело учешће око 400 делатника, укључујући и шефове држава и влада, више од 50 министара иностраних послова и одбране, представнике пословних и научних кругова (међу учесницима сусрета били су – Џозеф Бајден, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, Председник ЕК Жозе Мануел Барозо и други), црногорску делегацију предводио је премијер Мило Ђукановић. Учесници конференције дотакли су се широког спектра међународних питања – будуће евроатланске безбедности, питања о енергетској безбедности, околности на југо-истоку Европе, финансијске кризе у еврозони, улоге ЕУ у савременом свету итд.[1]

На конференцији за штампу, црногорски премијер је истакао резултате које је земља постигла у реформама ка евро-атланским интеграцијама. Притом у првом реду, интеграцијама у северно-атланску алијансу, а потом у ЕУ, пошто се Црна Гора нада пријему у НАТО у 2014. години, како је у децембру 2012. године изјаво предсеник црногорског парламента Ранко Кривокапић.[2] Ђукановић је изразио уверење да се стварају претпоставке “за изградњу нове, савременије, функционалније европске архитектуре, која ће свима, па и новим чланицама, од којих је Црна Гора међу најизгледнијима, отворити претпоставке за обезбеђење пуног квалитета живота за сваког нашег грађанина”.[3]

Обратите пажњу: у својству оправдања неопходности уласка Црне Горе у НАТО/ЕУ, примењује се груба замена теза. Манир који по духу неодољиво подсећа на познате постулате Рајх-министра народне просвете и пропаганде нацистичке Немачке Паула Џозефа Гебелса (1933-1945): “Енглези су у читавом свету познати по одсуству савести у политици. Они су прави уметници у прикривању својих злочина иза фасаде пристојности. Они су тако радили вековима, тако да је то постало део њихове природе и они више не примећују ту своју црту. Они наступају тако благопријатно и тако апсолутно озбиљно, да и сами себе уверавају да они служе као пример политичке невиности. Они у свом лицемерју не препознају себе… Они не само да се понашају као модел чистоте и невиности – већ они сами у то верују. То је смешно и опасно”; “за масе је истинита информација она која је најпознатија. Обични људи су обично много примитивнији него што ми замишљамо. Због тога пропаганда увек мора бити проста и да се бесконачно понавља. На крају, најупечатљивије резултате по питању утицаја на јавно мњење достижу само они који су способни да проблем сведу до наједноставнијих речи и фраза и који имају храбрости да их стално понављају у тој упрошћеној форми, упркос противљењу високоумних интелектуалаца”.[4]

Стварни циљеви Североатланске алијансе у овом тренутку, прецизно је дефинисао политички аналитичар из Пакистана М. Абул Фазл. Алијанса је била створена – говори нам А. Фазл – тобоже ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО – већ је алијанса преживела и проширила се на цео свет. Данас је њен задатак гарантовање безбедног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег света од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размене између два света – или просто речено, Нато је задужен да непрекидно држи Трећи свет у економском ропству.[5]

Добитник Нобелове награде А. И. Солжењицин о “миротворачкој улози” НАТО и САД говорио је да “уколико би заштита угњетених колико-толико озбиљно њих онеспокојавала, тада им не би требало 40 година да заштите Тибет од пљачке народа, религије, најосетљивије древне културе… Да они имају добра осећања, не би им требало 40-50 година да заштите Курде – разбацане по разним земљама, уништаване, несрећне… Најстрашније од свега што се данас догађа … јесте то што је НАТО прешао на нову етапу … САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбедности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. То је страшно!”[6]

На самиту НАТО у Чикагу (мај 2012) Хилари Клинтон је говорила о успешности политике отворених врата НАТО, која се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно деловање у Централној и Источној Европи … у складу са нашим интересима … ми не смемо заборавити наш крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.[7]

У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара, рачуна да постане пуноправни члан алијансе. У својству потврде своје привржености циљевима и интересима САД, Црна Гора је одмах после изјаве Хилари Клинтон, у јуну 2012. године, изразила спремност да стави на располагање НАТО-у хеликоптерску базу за обуку у Голубовцима (аеродром код Подгорице). Министар иностраних послова Милан Роћен је подвукао да је овај предлог у складу са новом концепцијом “паметне одбране” северноатланског савеза. Концепција предвиђа уједињење ресурса земаља-чланица и/или фокусирање на одређене аспекте заједничке одбране.[8] САД већ активно помаже трансформацију армије Црне Горе у складу са НАТО стандардима, сваке године издвајајући за реформу армије, укључујући продају технике и наоружања, 3,5 милијарде долара.[9]

Председник Атланског савеза Црне Горе Саво Кентера, започео је 8. јануара 2013. године пропагандну офанзиву у правцу НАТО интеграција и појачане антируске реторике. Између осталог, он је изјавио да “Русија предузима све како би створила препреке за улазак Црне Горе у НАТО… Актуелни Министар одбране Сергеј Шојгу упозорио је да Црна Гора не би требало да се придружи НАТО-у, а уколико се то деси, Русија и Црна Гора више неће бити у пријатељским односима”. “Шојгу и њему слични – наставља Кентера – треба да знају да Црна Гора није руска губернија и они овде немају никакву контролу над слободномислећим људима и интелектуалцима…”; “до овог тренутка Русија је свој интерес углавном пројављивала у сферама инвестиција и ми знамо како су се оне завршиле…, сада треба очекивати пројаву активности на политичком плану, на које се мора одговорити одговарајућим мерама”.

Из овога следи да Русија у скорије време може очекивати оштро јачање непријатељске реторике. Црна Гора добија “блатну боју”,[10] у црногорским медијима протурају се тезе о “мрачњачком режиму у коме се не поштују елементарна људска права грађана”. Кад је тако, хајде да кажемо нешто о елементарним људским правима. На том истом иступању, одговарајући на питање новинара о томе како треба прихватити одлуку о приступу у алијансу – на референдуму или у Парламенту, Кентера је указао да сличну одлуку мора да донесе Парламент са двотрећинском већином гласова. Зашто: “партије које се залажу за улазак у НАТО, морају предлог за чланство подржати у Парламенту. Ако то они не учине, онда то значи да они немају одговорност за своје поступке и у суштини пребацују лоптицу на грађане, што је лукаво и крајње некоректно… посланици су од народа изабрани и имају легитимно право да у име грађана доносе одлуке”. То значи, схема “створени потребни формат Парламента – дужан је да доноси потребне одлуке”, помаже да се заобиђе наизглед непремостива препрека – огромна већина грађана Црне Горе противи се уласку у НАТО (по званичним подацима, само око 30% грађана залаже се за приступање алијанси). “Кентерова схема” највероватније ће послужити као политички модел за читав регион како би се супротставило противљењу грађана да се њихове земље претворе у НАТО протекторате. Кентера на крају сумира: “Доста је претварања да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Свакоме треба да буде јасно следеће – Црна Гора припада Западу и демократским вредностима које те земље деле”.

Међутим, иза овог пропагандног “увијања”, скривају се веома конкретни војно-стратешки задаци. Тако Кентера указује, да је неопходан војно-стратешки услов за ступање у НАТО – стварање нове војне обавештајне службе, што представља “веома сложен и комплексан задатак”.[11]

Приоритетну област представља коришћење ваздушног пространства земаља кандидата за чланство у НАТО – органи услуге ваздушног саобраћаја (контрола управљања летовима), органи ПВО, системи осматрања, јављања и обавештавања итд.Дакле, део процеса интеграција у НАТО, у складу са Акционим планом који је индивидуалан за сваку земљу-кандидата, јесте довођење аеродрома у потпуни склад са НАТО стандардима. Активну помоћ у примени овог задатка, САД је почела да пружа земљама-кандидатима још 1992. године. Формиран је јединствен заједнички систем “ваздушне независности, раног упозоравања, путева ваздушног саобраћаја и контролног центра управљања”. А 1993. године почела је реализација “регионалне иницијативе за ваздушни простор” (Regional Airspace Initiative), у вези “стварања регионалног управљања цивилно-војним пространством” и “ширења оперативних могућности”. Програм је после неколико година, реализован на скоро свим пост-комунистичким просторима Централне Европе: он је 1998. године обухватао 13 земаља: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Аустрија, Словенија, Румунија, Бугарска, Албанија, Македонија, Литванија, Летонија, Естонија. Програм је, између осталог, подразумевао укључивање осматрачког система САД (радари FPS-117 – покретни трокоординантни радарски систем предвиђен за откривање и праћење балистичких и аеродинамичких циљева различитих класа). Као последица тога, чак и приликом учешћа на Акционом плану, обезбеђује се могућност брзог распоређивања војно-ваздушних снага и интероперативног корпуса копнених снага алијансе за употребу “свих могућих ресурса”, што омогућава тим земљама да дају свој реални допринос НАТО операцијама. На тај начин, огроман значај има могућност приступа Ваздухопловним снагама од стране НАТО-а у ваздушно пространство и инфраструктуру земаља-учесница Акционог плана.[12]

У земљама Централне и Источне Европе после распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком – софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи колосални цивилизацијски губитак – губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО, као и примитивизам целокупног друштвено-политичког пространства. Владајућа групација у Црној Гори направила је избор за себе – преферирала је прелазак у зону политичког утицаја и војно-економске контроле САД, постајући позадинска НАТО база. И агресивна пронатовска политика у том правцу, већ улази у озбиљну противуречност са националним интересима Русије.