ЦРНЕ ПРОГНОЗЕ: Он је предвидео светску кризу, а сад упозорава на следећу катастрофу

Стиви Кин, професор економије и финансија на Универзитету Вестерн Сиднеј, угледни је аустралијски економиста, а најпознатији је по томе што је предвидео глобалну економску кризу.

Оштар критичар економије, теорија и методологије на којима почива данашња мејнстрим економска наука развио је модел у који је укључио банке, дуг и новац и доказао да пре велике олује у економији влада бонаца у коју се глобалне економије уљуљкају уочи почетка катастрофе.

– У ситуацији економске кризе држава би свакако требало да подстиче и повећава потрошњу, а не штедњу, јер на тај начин креира негативну спиралу. Управо је време рецесије прави је тренутак да држава подстакне привреду – сматра професор Кин.

Који су главни узроци глобалног финансијског колапса?

– Главни узрок био је раст приватног дуга, а он је растао деценијама и прешао је раст БДП-а у последњих четрдесет година; у америчком случају приватни дуг растао је са око 25 посто БДП-а педесетих година прошлог века и дошао до 150 одсто БДП-а 2005. Свет је постао завистан од дизања кредита као горива за економску експанзију, а кад је дуг престао да расте, економија је пала.

Како сте успели да предвидите велику финансијску кризу која је од 2008. захватила светску економију?

– У касним 1980-има читао сам радове Химана Минског и постао уверен да је његово обашњење капитализма тачно. Изградио сам математичке моделе његове хипотезе финансијске нестабилности за свој докторат и ти модели су показали не само да ће се криза догодити него да ће се догодити кад стопа раста приватног дуга буде успорена, али и да ће кризи претходити раздобље привидне мирноће. Кад сам видео да се ова оба обрасца појављују у подацима – дизање дуга и истовремено пад незапослености и инфлације – веровао сам да је криза неизбежна. Почео сам с јавним упозорењима да ће се криза догодити још у децембру 2005 – каже он.

Зашто мејнстрим економија није предвидјела ову кризу?

– Мејстрим економија занемарује приватни дуг уз аргумент да је “дуг новац који дугујемо сами себи” – односно да позајмљивање повећава дужникову потрошачку моћ, али смањује поверичеву, међутим уз мали укупни учинак. То је тачно за ситуације кад једна особа позајмљује новац другој јер се онда ради о измени постојеће, сталне количине новца. Али, то није истина код банковних кредита, који стварају нови новац и потражњу кад је кредит реализован, али уништавају новац и смањују потражњу кад се дуг отпла­ћује. Игнорисањем ове битне функције кредита банака, игнорисали су и узроке кризе и привидно благостање које се појавило уочи кризе – објашњава Кин.

Зашто је приватни дуг тако важан за разумијевање финансијског колапса и саме финансијске сфере?

– Приватни дуг је важан, јер банке кредитирањем стварају новац и нову потражњу. То је главни извор ширења понуде новца у нашој економији – а новчане залихе ће расти и економија ће расти ако нови кредити прелазе отплату старих дугова. То је био случај током шест деценија од 1945. до 2008: сваке године ново кредитирање прекорачило је отплату дуга, па је укупни дуг растао брже од БДП-а за тих 60 година. Али то је процес који не може трајати заувек, јер дуг не може постати бесконачно већи од прихода. Иако је тешко успоставити максимални ниво, емпиријско истраживање које је спровео амерички банкар Ричард Ваг утврдило је да се свака криза у последњих стотину и педесет година у свету догодила кад је приватни дуг премашио БДП за 1,5 пута или када је размера порасла за око 20 одсто – на пример са 135 одсто до 155 посто током пет или мање година. Америка је, уистину, испунила те критеријуме током двехиљадитих, а Кина их је премашила у последњих пет година. Дакле, криза у САД-у била је предвидива, а верујем да ће се криза догодити у Кини у идућих годину или две – наговештава он. 

Шта мислите о студентским покретима који захтиевају изучавање алтернативних економских наука уместо неокласичне?

– Мислим да су захтеви студентских покрета изврсни. Алтернативне погледе на то како капитализам функционише треба изучавати све док не еволуира пристојна парадигма. То би могло трајати деценијама, а у међувремену неокласична економија нема право на монопол наставе на свеучилиштима – каже он.

Шта је решење за ову кризу и стагнацију?

– Морамо драстично смањити приватни дуг: само кад се врати на ниво који смо имали 50-их и 60-их година прошлог века, капиталистичка економија ће опет снажно расти – мада се сада, наравно, морамо носити и с еколошким ограничењима раста. То би се могло постићи оним што ја називам “јубилејем модерног дуга”, или “квантитативним олакшавањем за народ”. Искористили би се капацитети владе – кроз средишњу банку – како би се створила новчана подлога за отпис дугова на начин да се не прави разлика између штедиша и дужника. Они који немају дуг добили би новчану ињекцију, а они који имају дуг требало би да га, уз помоћ, отплате; и требало би зауставити ситуацију да банке кредитирају како би финансирале шпекулације, а не инвестиције – саветује Кин.

Шта би свет, или глобална заједница, требало да научи из ове кризе?

– Најважнија је лекција схватити како се лако ствара приватни дуг – стварно настаје “ни из чега”, па како банке лако могу да створе превише дуга. Морамо да престанемо да размишљамо о дугу као о нечему што се догађа између два појединца – у ситуацији у којој онај који је штедео новац може тај новац позајмити, а могућност да онај други не врати тај новац сматра се крађом – и размишљати на начин да је банка попут фабрике која тежи да што више произведе, и мора повремено да отпише дуг који никад не би требао бити створен. Коначно, неекономисти морају да науче да је конвенционална економска теорија врло лош модел капитализма, јер занемарује новац, дуг и неравнотежу – а све ове категорије дефинишу аспекте капитализма. Треба нам нова теорију економије која узима појмове новца и дуга врло озбиљно, а види економију као комплекс који је далеко од равнотеже система – објашњава он.

Које су последице које лично сматрате најгорима? Како ће – и хоће ли се – променити друштва у којима живимо?

– Најгоре је појединцима који су изгубили приходе и у многим случајевима животне уштеђевине због ове кризе. Можда су још горе прошли људи у земљама попут Грчке, Шпаније, Португалије, који су морали да прођу кроз непотребне патње програма штедње који је погрешно идентификовао проблем као последицу јавног дуга. Многи људи починили су самоубиство због погрешних политика – рекао је Кин.

Је ли криза показала да постоји потреба за новом врстом вођства? На који начин?

– Треба нам политичко вођство које може да разуме сложене системе, од економије до екологије. Наши политички системи су дизајнирани кад нам је требало “племенско” вођство против другог племена. Ипак, ових дана највеће претње нашем опстанку долазе из сложености света у ком живимо и потребне су нам одлуке које су супротне од онога што су племенске вође склоне учинити. На пример, да бисмо сада решили економску кризу, морамо да смањимо приватни дуг и ми имамо капацитете да то учинимо. Јавни дуг је порастао јер је приватни дуг прво постао превелик, а онда је престао да расте – чиме је уклонио извор потражње из привреде. Али наши политичари једноставног начина размишљања примењују увек једноставан лек покушаја директног смањивања јавног дуга и тиме привреда пати. То је једини резултат. Повлачим аналогију између наших политичара и онога што они раде с аматерским возачима аутомобила који покушавају да скренути десно на путу и због тога возе аутомобил у круг. Њихов рефлекс је да и даље држе волан удесно, али због тога још више проклизавају – јер заправо треба да окрену волан улево да би се изравнали – прича он.

Можете ли да наведете неколико добрих и лоших примера за то како су различите владе решавале кризу?

– Вероватно је кризу најбоље решио Исланд. Начин на који су то они учинили укључивао је политичко деловање целе заједнице – што је лако у земљи која има тако мало становника. Политички лидери хтели су да учине оно што су чинили сви други – спашавати банке, а не дужнике, наметати мере штедње… али људи су опколили Парламент, председник је одбио да потпише уговоре с ММФ-ом и побуна је значила да је Исланд отписао своје дугове – подупирући дужнике, а не повериоце. И осим тога, процесуирали су банкаре. На крају је Исланд изашао из кризе боље него било која друга земља, иако је у једном тренутку приватни дуг у банкама био око 1000 одсто њиховог БДП-а. Најгоре се са кризом носи еврозона где су наметнуте мере штедње због лажних уверавања да је јавни дуг прави проблем и да ће штедња довести до раста. Ове политике изазвале су другу Велику депресију – открива он.

јутарњи.хр