Валентин КАТАСОНОВ | 04.02.2013

Проблеми које ствара“офшоризација“ светске економије

Од 1970. до 2010.године, како је то процењено у извештају TJN, из економија у развоју (укупно 139 земаља) отишло је између 7,3 и 9,3 билиона долара (просечно, обрачунато на годишњем нивоу, око 200 милијарди $). Ако се узму у обзир камате и остале врсте прихода стварна величина тих капитала је већ много већа од 15 билиона  (по најконзервативнијој процени). Сиромашне земље су,  да тај новац није пренет у офшорове, до сада могле да исплате спољне дугове и да озбиљно убрзају свој развој. Ако би сеузео у обзир незарачунати капитал из офшорова свих земаља у развоју, које су традиционалним обрачунима крајем 2010.године имале укупан спољни дуг  од 4,1 билион $, произилази да је њихов дуг реда величине минус 11 билиона $, тј. у суштини те земље нису дужници, већ кредитори! Речено обичним језиком: када би новац остајао унутар њихових економија становништво небогатих земаља у развоју  (а то је 85% светског становништва) могло би да живи потпуно другачије него што живи.Али, како се констатује у извештају, извезене активе припадају малој групи  добростојећих људи, док дуговања државе падају на рамена свих грађана у земљи. Када би сакривени износ од 21 – 32 билиона $ доносио само скромни  приход од 3% камате и када би се такав приход опорезивао са 30%, пишу истраживачи, активе у офшоровима би већ прве године дале добит између 190 – 280 милијарди $. А то је отприлике два пута више од онога што економски развијене земље (чланице OECD –Организације за економску сарадњу и развој)  издвајају као материјалну помоћ  за развој земаља које су изван граница зоне у којој живи „златна милијарда“.

Новац од опорезивања, који није доспео у државну касу, је огроман, он је „довољан да се битно поправи финансијска ситуација многих земаља, посебно оних у развоју“, – подвлачи Џејмс Хенри. Истовремено, према речима овог руководиоца истраживања, у тој новости постоји и позитиван аспект: свет је открио „црну рупу“ у коју пропада новац,  проценио је димензије тог блага, сакривеног у офшоре.

Јачање „офшорског“ карактера светске економије ствара озбиљне економске и социјалне проблеме и, ако ништа друго, три главна међу њима можемо одмах да наведемо:

1.            Низак  ниво опорезивања у зонама офшора подрива фискалну базу земаља, чији резиденти користе услуге офшора. Према најконзервативнијим проценама буџети свих земаља у свету се сваке године лишавају користи од најмање три билиона $ који се крију у офшорима.

2.            Извођење анонимних операција представља претпоставку за прање нелегалне добити  и финансирање светског тероризма, преко  – офшора. Они доприносе порасту организованог економског криминала, посебно трансграничног.

3.            Као резултат слабог регулисања финансијских операција у офшорима,  повећава се ризик од неконтролисаних токова такозваног врућег новца, што дестабилизује финансијски систем.

Администрација Барака Обаме: „крсташки рат“ против офшора

Од пре неког времена (нулте године нашег века) у свету је почела борба против офшора, када су САД и европске земље одједном откриле да губе значајне своте новца од пореза. У САД, према званичним подацима, државна благајна се сваке године лишавала најмање 100 милијарди долара зато што су амерички порески обвезници користили шеме са офшорима. Изузетно много енергије за борбу са офшорима  је потрошила администрација Барака Обаме. Још пре него што се разбуктала финансијска криза  у САД је почела припрема закона „Спречавање злоупотреба преко пореских лука“[1];  Обама је наставио са покушајима да се нацрт закона прогура у Конгрес САД. У том закону су најбитнији следећи ставови: 1. Одређивање суровијих захтева за пореске обвезнике САД који користе јурисдикцију офшора; 2. Давање овлашћења Државној благајни САД да користи специјалне мере према страним јурисдикцијама и финансијским институцијама које спречавају убирање пореза; 3. Увођење опорезивања трустова у офшору који се користе ради  стицања непокретности, уметничких дела и накита за становнике САД  и признавање лица која стварно добијају активе од офшор-трустова за бенефицијаре; 4. Повећање казни за лица која користе пореска склоништа, на износ до 150% од прихода који се добија таквим поступцима.

Нагли пораст државног дуга и дефицита федералног буџета у САД  пошто се земља нашла у финансијској кризи принудили су америчке власти да изађу у јавност са гласним изјавама о својим плановима да „расчисте ситуацију“ са појединим офшорима. Посебно енергичне изјаве у вези са тим давао је Б.Обама. Он је „нишанио“  Кајманска острва – месташце на земљиној кугли које је амерички капитал изузетно волео. Такви гиганти америчког и светског бизниса, какви су Coca-Cola, Procter & Gamble, General Motors, Intel, FedEx, Sprint и др. тамо имају фирме-ћерке. По финансијском свету се шири шала: најпознатија пословна зграда на свету није ни Њујоршка берза, ни Лондонска, већ Агленд Хаус, скромни четвороспратни пословни објекат на Великом Кајману који представља правну адресу много хиљада  компанија, које су регистроване на том острву. „На Кајманским острвима постоји зграда у којој је смештено 12.000 америчких корпорација – изјавио је 5.јануара 2008.године у Манчестеру, држава Њу-Хемпшир, Барак Обама. – То или је највећа зграда у свету или највећи лоповлук на свету. Ми ћемо открити шта је од то двоје.“ Међутим, без обзира на одлучност тадашњег кандидата за председника САД, која  се, његовим доласком на власт није смањила, најутицајнији човек на планети ипак није успео да се разрачуна са Агленд Хаусом. [2]

Најозбиљнији практични корак у области борбе са офшорима  треба да је Закон о пореској дисциплини који се односи на рачуне у иностранству, а који је донет у САД у мају 2010.године. У фебруару 2012. је са Француском, Италијом, Немачком, Великом Британијом и Шпанијом закључен Споразум о заједничком спровођењу тог акта. У оквиру тог Споразума национални порески органи имају право да размењују информације и да једна другу извештавају о дешавањима у вези са тим. Али од тог закона највише добијају Сједињене Државе. Тим актом се предвиђа да и банке, и друге финансијске институције побројаних земаља треба у ствари да постану добровољни агенти  америчке службе опорезивања. Они су дужни да подносе извештаје  о сумњивим (са гледишта пореских интереса САД)  рачунима и операцијама физичких и правних лица америчког порекла. Уколико се примети да банке и остале финансијске институције других земаља  немају жељу да „сарађују“  са пореским органима САД, према таквим институцијама САД могу да предузимају одређене санкције. Није тешко да се примети да,изговарајући се борбом против офшора и злоупотреба у вези са плаћањем пореза,  власти САД имају намеру да преузму под директну финансијску контролу  (административну)  друге земље.

Борба са офшорима и нове финансијске шеме

Да би власник актива постао анониман мора да се искористи не један офшор, већ њихов ланац, међу којима обавезно постоји територија где се региструју компаније са директорима и власницима који нису прави, а имена правих се не могу наћи ни у једном документу. Њих су почели да називају бенефицијари (тј. они, који имају стварну корист од посла). Такву шему користе, на пример, корумпирани функционери, вође организованих злочиначких група…

Данас у различитим званичним документима (на пример – на званичним сајтовима)  фигурирају називи номиналних власника  акција, а то су у ствари највеће светске банке које пружају услуге private banking.  Међутим, ти номинални власници не откривају ко је стварни власник акција – таква се информација може добити само на захтев суда. То је баш згодан начин да се сакрије својина од лица за које не желиш да их „просветлиш“.

Уопште не треба дуго тражити примере. Да узмемо руска акционарска друштва. 97% акција ОАО „ЛУКОЈЛ“ држе номинални власници. Три четвртине акција су у номиналном власништву холандске ИНГ-банке („Евразија“), а остатак је код чисто руских номиналних власника. Појединцима припада укупно 3% акција, мада се сматра да најкрупнији пакет акција ЛУКОЈЛ-а припада његовим менаџерима – Вагиту Алекперову (21%) и Леониду Федуну (9%). Међутим, та информација се никако не може проверити.

Према скорашњим саопштењима – 27% акција државног „Газпрома“  има такође номиналне власнике. Преко 50% акција Рударско-металуршког комбината ГМК „Нориљскиј никељ“ је у поседу страних номиналних власника или у офшорима. Код „Русал“–а  номиналним акционарима припада 25% акција, а контрола читаве компаније се врши из офшора.[3]

Фактички – најкрупније банке на свету, правне фирме, па чак и поједина физичка лица су на себе преузели функцију сакривања правих акционара и бенефициара, коју су раније вршиле офшорне јурисдикције. Зато „навала“ западних држава на офшоре као на „информационо нетранспарентне зоне“  није довела ни до каквих резултата.

Борба са офшорима као средство помоћу кога финансијске групе деле међу собом сфере светског утицаја

Под изговором да се власти неких Западних земаља боре са офшорима, њихове банке у ствари врше поновну расподелу сфера свог утицаја.  Најбољи пример из скорашњег периода је притисак власти САД и Велике Британије на Швајцарску. Позивајући се на борбу са офшорима долази до процеса уништења трећег по значају међународног финансијског центра. 2011. године је Берн био принуђен да закључи споразум са Сједињеним Државама, Великом Британијом и Француском, којим се захтева све могуће помагање властима три наведене земље  при откривању информација о томе који то њихови грађани, иначе клијенти швајцарских банака, не плаћају порезе. У резултату је почео масовни одлив капитала из Швајцарске. Где? У отаџбину коју контролишу америчке и британске банке. Највише на Бахамска острва и британска Девичанска острва, који се налазе под јурисдикцијом те исте Велике Британије (иако су те територије формално независне, реално представљају „прекоморске територије Велике Британије“ на челу са монархом – краљицом Велике Британије Елизабетом Другом, која поставља гувернере тих земаља). Део капитала је премештен у сигурне банке које се налазе у САД и Великој Британији. Али ни то није све! Швајцарске банке су биле принуђене да добро испразне своје „новчанике“. У августу 2011. Швајцарска је званично исплатила Великој Британији преко 600 милиона долара сакривеног пореза њених држављана  који су свој капитал чували у депозитима швајцарских банака. Од јануара 2012. Министарство правде САД врши истрагу 11 швајцарских банака, међу kојима су и Wegelin, Credit Suisse и Julius Baer о њиховом помагању у „неплаћању пореза америчких држављана“. Већ почетком 2012.године  једна од најстаријих швајцарских банака Wegelin је због започете истраге продала свој бизнис. Није искључено да ће швајцарске банке бити принуђене да и државној благајни САД плате повисоке износе као компензацију за неплаћени порез њихових америчких клијената.

Борба са офшорима: смртна пресуда без могућности помиловања

У току последње финансијске кризе борби са офшорима су се прикључиле све главне земље Запада и многи познати политичари. Чак је и римски папа Бенедикт XVI изјавио да „ финансијске офшоре лишава свог благослова“. У званичном документу папског „Савета за правду и слободу“  који је обнародован по резултатима Међународне конференције о финансирању развоја у Дохи (29.11. – 2.12.2008.) констатује се  да су офшорна тржишта повезана са нелегалном добити. Офшори су водили непаметну финансијску политику која је на крају  крајева довела до садашње финансијске кризе. Омогућујући да се крију порези они су омогућили и гигантско отицање капитала, нанели су огромну штету сиромашним земљама и зато морају бити затворени.[4]

Међутим, после завршетка прве фазе  финансијске кризе антиофшорна запаљивост Запада  је великом брзином спласнула. Стварна политика појединих западних земаља  у вези са офшорима је врло противуречна. Са једне стране оне подстичу очување (па чак и развој) оних офшорних територија које обезбеђују доток из свих крајева света  капитала на рачуне банака својих земаља. Са друге – покушавају да спрече отицање капитала у офшоре са својих територија, што је изазвано разлозима фискалне природе.

Практични кораци у вези са борбом са офшорима Карибског базена коју води администрација Барака Обаме, а о којој смо говорили у почетку овог текста, за сада није дала неки видљив резултат. Исто тако су и европске земље (Швајцарска, Луксембург) и Кина (са Хонгконгом) обећали да ће се обрачунати са својим офшорима. После почетка кризе 2008.године лидери G20, дискутујући о мерама за борбу са кризом, више пута су обећавали да ће да затворе „луке за склањање од плаћања пореза“. 2010.године  су унете исправке у конвенцију OECD о порезима, којима су пооштрени  ставови  у вези са изношењем информација. Од 2010.године  је потписано преко 600 споразума о размени информација који, између осталог оштро ограничавају банкарску тајну. Међутим, успеси су и ту врло скромни.

Заслужује пажњу и мера борбе са сакривањем капитала у офшорне зоне Европе, коју практикују власти Немачке, – набавка нелегалних дискова са информацијама о рачунима у одговарајућим банкама, којом се баве и федералне, и земаљске владе. Испоставило се да је та мера врло успешна, мада је многи државници и политичари Европе критикују као „не баш чисту етички“. Међутим, властима Немачке данас, када се у Европи разгорела дужничка криза, а немачка економија доживљава преоптерећења, баш и није до  „етичке чистоте“.

Вероватно је да је анти-офшорно законодавство  неопходно, али ипак није и довољан услов за успешну  борбу са офшорима. Тако Италија у тој области  има добро законодавство, али и даље међу земљама Западне Европе води  у  учешћу економије „у сенци“ у БДП-у, као и у нелегалном извозу капитала. Истовремено, на територији земаља Северне Европе, у којима је ниво пореза прилично висок, постоји минимално коришћење „црних“ и „сивих“ офшорних шема. У Норвешкој порез на добит од експлоатације нафте и гаса и до 80%, али иностране нафтне компаније без обзира на то упорно скрећу погледе ка тој земљи, захваљујући непостојању корупције, ефикасној државној подршци великим пројектима и јасним, непроменљивим и транспарентним условима пословања.

Све у свему – борба против офшора  је усмерена  не на уништење институције офшора, већ на омогућавање њиховог коришћења  за јачање позиција појединих учесника у конкурентској борби. У једном од последњих истраживања о офшорима  констатује се: „Рат  са офшорима  је врло чудан рат. Вођење тог рата је исто што и ратовање са сопственом десном руком. Јер офшори представљају један од међаша глобалних финансија. Извади га и – читава кнструкција ће да се сруши… Зашто рат са офшорима није постао тотални? Шта ће Лондону толико офшора? Зашто се Кариби, директно уз САД, тако радују животу? Зато што им офшори представљају одличан начина за убирање туђег новца. Доле своје паре, које одбацују капитал, али туђе – само изволите, добро нам дошле! Офшори сакупљају новац читавог света и зато нико не оспорава право офшора на постојање“.[5]