Албански тероризам на Косову и Метохији (КиМ), као и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа, повезан са разноврсним облицима организованог криминала, представља сталну опасност за безбедност грађана и политичку стабилност не само наше земље, већ и других држава у региону. Носиоци таквог деловања имају за циљ да обезбеде легализацију својих криминалних активности и стеченог богатства, да издејствују стварање Велике Албаније или Великог Косова како би заокружили територију коју сматрају албанским етничким простором и проширили своје унутрашње тржиште, те да, реципрочно својој економској снази, остваре политички утицај и учешће у највишим органима власти на овој територији. Подстицање насиља и стално произвођење нестабилности на Балкану, омогућава да се наведени сценарио што ефикасније реализује.
Успоставивши спрегу са криминалним структурама, носиоци терористичког деловања оснажили су своју политичку позицију, коју користе за притиске на целокупно албанско становништво, као и на аутохтоне албанске политичке субјекте, присиљавајући их на сарадњу и уступке. Тако се у јавности стиче утисак о потпуној хомогености албанског националног корпуса и његовом јединственом залагању за исти циљ. Међутим, иза политичко-идеолошких и националних мотива за ствaрање јединствене албанске државе, независно од тога да ли се она назива Велика Албанија или Велико Косово, прикривају се интереси одређених криминалних структура, које теже да се укључе у постојеће процесе политичке и економске транзиције, односно трансформације региона у целини, те да легализују своје криминалне послове.
Албанци посебно са Косова и Метохије, развили су осећај колективног идентитета, који је неопходан предуслов за бављење организованим криминалом. Управо је овај елемент, заснован на припадности одређеној групи, повезао албански организовани криминал са паналбанским идеалима, политиком, војним активностима и тероризмом.
Релативно универзални модел функционисања тероризма у свету, који се, по правилу, већим делом финансира из криминалних извора, приходима од шверца дроге, оружја, људи и акцизне робе, применило је, својевремено, руководство Ослободилачке војске Косова (ОВК), а сада то чине и лидери Албанске националне армије (АНА). На тај начин, остварен је несметан и сталан прилив средстава за терористичке активности, а водеће личности ОВК и АНА, као и најгласније албанске патриоте, за кратко време, дошле су до енормног личног богаства, у условима дубоке и дуготрајне социјално-економске кризе у региону. То је додатни подстицај ширењу криминалних активности које, и даље, представљају непресушно врело тзв. прљавог новца, као основе за обезбеђивање континуитета терористичких активности и перманентно регрутовање нових бораца.
Специфичност заједничког модела унутрашњег организовања албанских терористичких и криминалних структура је поштовање принципа територијалне поделе, уз уважавање интересних сфера и зона утицаја одређених породица. Сходно томе, у свакој од наведених групација, базично чланство припада фису, односно широј породици, која је доминанто заступљена на одређеној територији.
Прецизна територијална и клановска подела највећег дела албанског друштва доприноси очувању традиционалног хијерархијског устројства, његове затворености и строге унутрашње дисциплине припадника, која се и данас спроводи применом обичајног закона Леке Дукађинија, али и по кланском кодексу части. Претња обавезног извршења крвне освете, у случају издаје или прекршеног договора, обезбеђује потпуну заштиту извршиоцима терористичких и криминалних аката и, истовремено, представља најчешћи мотив убиства међу припадницима албанске популације.
У периоду формирања ОВК, током прве половине 1993. године на овом подручју, организовани криминал није био изражен. У циљу, пре свега, наоружавања новоформираних група, припадници ОВК са подручја Дренице и Метохије, повезујући се са својим рођацима на привременом раду у Швајцарској, Немачкој, Белгији, Шведској и другим земљама, који су били укључени и у недозвољене активности, успоставили су више канала, за преношење оружја и опреме, као и финансијских средстава, за потребе терориста на КиМ.
На основу тога, постигнута је чврста међусобна повезаност кључних личности албанског тероризма и носилаца организованог криминала на нашем подручју са, у великој мери, криминализованом и делом исполитизованом албанском дијаспором, која преставља веома значајан фактор у функционисању спреге албанског тероризма и криминала.
Истовремено, санкције које је међународна заједница примењивала према Савезној Републици Југославији, те трговинска блокада Македоније од стране Грчке, допринели су да се раније успостављени путеви шверца дроге, из турске према западноевропском тржишту, преусмере на територију Албаније и КиМ. Део прихода који су остваривали и овим незаконитим пословима, носиоци тих активности уплаћивали су у, наводно, хуманитарне фондове, из којих су финансиране активности припадника ОВК.
Од готово 900 милиона ДЕМ који су стигли на Косово и Метохију између 1996. и 1999. године, половину чини новац стечен трговином наркотицима, што је стручњаке Интерпола, у децембру 2000. године, упутило на закључак да су активности прикупљања средстава за Космет и ОВК коришћене за прање нелегално зарађеног новца.
Мапа Србије
Канал за илегално транспортовање дроге, ОВК није користила само на начин да се хероин пребаци у Европу, ради стицања огромног профита, већ и за убацивање оружја на Балкан. Дрога је директно размењивана за оружје, или је оно куповано новцем зарађеним од трговине наркотицима у Албанији, БиХ, Хрватској, на Кипру, Италији, Црној Гори, Швајцарској и у Турској.
Лист „Washingon times“ је 1999. године, објавио тврдњу америчких агената за борбу против дроге да је ОВК повезана са проширеном мрежом организованог криминала, чији је центар у Албанији. Документи које они поседују, указују да се ради о једној од најмоћнијих организација за кријумчарење хероина на свету, а да се већи део профита оствареног овом нелегалном делатношћу, усмерава на куповину оружја ОВК.
Доласком међународних снага на КиМ, извршена је дезинтеграција и формална демилитаризација ОВК, али ова организација ни до данас није прекинула своје деловање.Део састава преусмерио је активности на политички план, кроз странке Демократска партија Косова (ДПК) и Алијанса за будућност Косова (АБК), а око 10.000 припадника обухваћено је трансформацијом ОВК у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовску полицијску службу (КПС). С обзиром да ревитализација привредних активности, као једног легалног извора зараде за становништво, није адекватно спроведена, значајан број терориста наставио је да производи насиље, бавећи се криминалом.
Формирање АНА, као терористичке организације, било је утолико лакше што су њено организовано и оперативно језгро чинили видећи припадници бивше ОВК, опредељени да финализују раније зацртане циљеве и заврше етничко чишћење Косова и Метохије, као и других, наводно, албанских територија.
При томе АНА је организована по истом моделу као ОВК, користи идентичне методе деловања, канале за допремање фондова у иностранству, преко којих обезбеђује значајна средства за своје активности.
Намеће се закључак да се организовани криминал на КиМ, преузимајући структуру и инфраструктуру ОВК, развијао и гранао упоредо са албанским тероризмом, те да сада представља стабилну, али и експанзивну материјално-финансијску базу албанског терористичко-сепаратистичког покрета у целини.
Јуна 2003. године, Бери Флечер, потпарол УНМИК полиције на КиМ, у изјави за медије, рекао је да је једна од највећих препрека са којом се снаге УН суочавају, дубоко укорењена албанска мафија, која користи националистичке пароле, косметских Албанаца онда када то одговара њеним потребама.
Континуитет терористичког организовања албанских екстремиста
Претензије тзв. Владе Републике Косова, на чијем челу је био Бујар Букоши, азилант у Немачкој, у вези конституисања паралелног система албанске власти на КиМ, резултирале су оснивањем Оружаних снага Републике Косова (ГАРК). У овој формацији окупили су се сепаратистички опредељени бивши официри некадашње ЈНА албанске народности, са намером да образују професионално језгро војске Косова. Иницијатива није заживела, а лидер ове групације Ахмет Краснићи убијен је 1997. године у Тирани.
С обзиром да је иницијативу за формирање ГАРК покренуо ДСК, због ривалитета међу албанским партијама, припадници ових снага, иако професионално потпуно обучени, нису остварили значајне позиције и утицај у оквиру ОВК којој се потом, састав ФАРК прикључио, међутим сукоби између припадника ове две организације постоје и даље.
Организацију ОВК основали су најекстремнији чланови Националног покрета Косова (НПК) и Народног покрета за ослобођење Косова (НПОК), тада илегалних групација, које су предводили левичарски екстремисти, припадници такозване марксистичко-лењинистичке струје.
Прве оружане групе ОВК на подручју Дренице предводио је Адем Јашари, из Доњег Преказа, а чланови су били његови ближи и даљи рођаци, углавном лица склона насилничком понашању и вршењу ситних криминалних радњи. Касније су им се придружили бивши официри ЈНА и припадници МУП-а Србије албанске народности, који су одбили лојалност држави и њеним органима, као и учесници оружаних сукоба на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, са стеченим ратним искуством.
Милош Обилић међу Турцима
Упркос томе што иницијални састав ове организације није имао репутацију којом би повукао нове чланове, ОВК је, за релативно кратко време, успела да постигне значајну масовност. Разлог томе је, првенствено, опредељеност водећих личности албанске заједнице за отцепљење Ким од Републике Србије, који, с обзиром на наглашене патријархалне односе, имају одлучујући утицај на своје сународнике. Готово идентичне ефекте имао је и терор спроведен од стране локалних терористичких штабова над ,,индиферентним,, делом албанске популације. Организујући тзв. тројке, екстремисти су посећивали предводнике фисова и претиле ликвидацијом појединих чланова оних породица које не буду дале своје представнике за јединице ОВК. Јачању ОВК значајно је допринео и новац од криминала, као и помоћ албанске дијаспоре.
Немачка полиција је у марту 1999. године, установила да је пораст трговине хероином, којом се на тржишту Немачке, Швајцарске и скандинавских земаља, баве Албанци, коинцидирао са наглим јачањем ОВК. Констатовано је да се, од лако наоружане сељачке војске, каква је била неколико година раније, ОВК развила до силе од више десетина хиљада људи, опремљених ракетним бацачима, противтенковским наоружањем и пушкама АК-47.
Највећу бројност ОВК је имала током НАТО бомбардовања, када је под оружјем окупила преко 20.000 припадника. Формиране су бригаде које су, без значајне међусобне координације, дејствовале у седам оперативних зона – Дреница, Паштрик, Дукађин, Шаља, Лаб, Неродимље и Карадак (мапе бр.1,2 и 3).
Централна команда успостављена је доласком Агима Чекуа на чело Главног штаба, а извршено је и територијално прекомпоновање формација, што је довело до укидања зоне Неродимље.
Трансформацијом ОВК, око 5.000 њених чланова остало је у војним структурама под надзором међународних снага, углавном у редовима КЗК. С обзиром да је КЗК преузео Главни штаб ОВК, на челу са Агимом Чекуом, али и готово комплетан командни састав ОВК, намеће се закључак да је формација задржала и сачувала организационо и оперативно језгро ОВК (мапа бр.4)Ангажовањем тих лица, бивших терориста који су,у оквиру легалне институције, наставили да се обучавају и стручно усавршавају, саставу КЗК дата је могућност да, кроз обуку и инструктажу, као и непосредним учешћем у акцијама, пружа кадровску и логистичку помоћ касније насталим албанским терористичким и већ постојећим криминалним организацијама.
Убрзо након формирања КЗК, у извештају ОЕБС, новембра 1999. године, наведено је да постоје подаци према којима су поједине злочине и злостављања становништва починили припадници КЗК, што су 2003. године, потврдили и представници УН на КиМ, наводећи да су упознати са чињеницом директне умешаности појединих припадника КЗК у терористичке акте почињене у овом региону.
Поред политичких мотива, на формирање Ослободилачке војске Прешева,Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ) и Ослободилачке националне армије (ОНА), које су биле задужене за покретање оружаних акција на територији југа Србије и западне Македоније, крајем 1999. године, утицала је и потреба албанских терористичких лидера да, на тај начин, каналишу активност великог броја незапослених припадника ОВК. У наведеним организацијама, команду су преузеле личности из локалног миљеа, које су кроз ОВК прошле војну обуку и стекле потребно искуство.
Средином 2003. године, припадници УН полиције на КиМ констатовали су да је, од новембра 2000. године, почело ширење активности албанских екстремистичких група на југ Србије и север Македоније, при чему се територија КиМ користи као уточиште и база из које се спроводе ове дестабилизујуће операције.Примењиван је истоветан, у основи криминални начин врбовања припадника на терену, у настојању да се јавност увери да бројност чланова одговара количини њиховог национал-патриотизма. Криминално понашање припадника ових организација испољавали су и приликом насилног одузимања имовине од грађана, нарочито транспортних возила и луксузних аутомобила, наводно за потребе „ослободилачке борбе“.
Током 2001. године, интензивирани су оружани сукоби албанских терориста са снагама безбедности на југу Србије, планирани и логистички подржани од стране појединих чланова команде КЗК, са седиштем у Гњилану. Такође, међу терористима у ОВПМБ идентификовано је и више припадника КЗК, који су били ангажовани на извођењу конкретних терористичких акција.
Командант ОВПМБ био је Шефкет Муслији, до тада локални криминалац, са штабом у Добросину, док су регионални штабови били лоцирани у месту Чар, где је командант био Мухамет Џемаиља, звани „Робељи“ , те у Брезници, под командом Ридвана Ћазимија, званог „Леши“. Значајније концентрације терориста постојале су и у Муховцу, Кончуљу и области Великог и Малог Трновца.
За активности ОВПМБ, као и ОНА, регионална команда и оперативни састав КЗК обезбеђивали су целокупну логистику, тако што су припадници КЗК на територији КиМ вршили регрутацију нових чланова тих организација, затим њихову обуку и тајно пребацивање на кризна подручја.
Иако су имали обавезу да снагама КФОР предају сво расположиво наоружање, припадници КЗК су сачували значајан део тог арсенала и уступили га за кориштење терористима из ОВПМБ и ОНА. Ово оружје нашло се и на илегалном тржишту на КиМ, што је додатно допринело интензивирању ових облика криминалних активности у региону.
Активности ОВПМБ финансиране су, већим делом, нелегалном трговином цигаретама и дрогом, на релацији између Грчке, Македоније, КиМ и Црне Горе, посредством више легално регистрованих фирми са овог подручја. Део зараде усмераван је за финансирање неколико кампова на КиМ, у којима су обучавани терористи, за куповину савременог оружја, као и за хонораре професионалних војних инструктора из појединих западних земаља.
Оружје и војна опрема за ОВПМБ обезбеђивали су тако што су чланови организације шверцовали оружје у циљу сопствене зараде, а део су стављали на располагање организацији.Поменута роба допремана је илегалним каналима али и преко граничних прелаза са Албанијом и Македонијом,као што су Ђенерал Јанковић, Јазинце, Ћафа Прушит, Морина и Тропоја.
Припадници ОВПМБ оружје су куповали и преко појединих припадника КЗК, који су, са бившим члановима ОВК, формирали сопствене канале за илегалну трговину, преко територија КиМ. Након демилитаризовања ОВПМБ, поједини њени команданти организовали су илегално пребациваље дела наоружања на територију Македоније, за потребе припадника ОНА, на чему су неки од њих остварили знатну личну корист.
Непосредно после демилитаризовања ОВПМБ, од стране припадника те организације, који као фиктивне избеглице са југа Србије бораве на територији КиМ, настојећи да избегну евентуалну кривичну одговорност због учешћа у терористичким нападима, на подручју Гњилана је формирана Ослободилачка војска источног Косова (ОВИК). Очекивања да ће ова формација наставити борбу за припајање Прешева, Бујановца и Медвеђе независном Косову, коју је започела ОВПМБ, нису се остварила, с обзиром да ова групација, до сада, није обезбедила већу масовност чланства.
После званичног проглашења распуштања ОВК, октобра 1999. године, у различитим интервалима, на територији КиМ су регистроване активности око 40 оружаних група Албанаца, са по 10 до 300 активних чланова, углавном из редова бивше ОВК и лица склоних вршењу криминалних радњи. Већи број ових група формиран је на иницијативу или непосредним ангажовањем Рустема Мустафе, званог „командант Реми“, Фатмира Хумолија и појединих официра КЗК, а делују под патронатом Хашима Таћија, Рамуша Харадинија, или тзв. албанских тајних служби формираних на КиМ.
Приоритетне активности припадника ових група у функцији су застрашивања српског становништва и етничког чишћења територије КиМ, ликвидације потенцијалних сведока за евентуалне хашке оптужнице против албанских терориста и елиминације политичких противника и њихових сарадника.
Посебно су запажене активности група које се називају: „Идеаљи“, „Скифтери“, „БИА“, „Каштјела“, „Велики орлови“, „Црна рука“, „Орлово око“, „Црни орлови“, „Црни тигрови“, „Црне маске“, „Зјари“ , „Акатана“, „Сигурија Вендит“, „Безбедност отаџбине“, „Национална застава“ и друге.
Наставиће се…
Наша истина
