ЦРВЕНИ БАНДИТ: Моја и Вучићева деца ће владати Србијом!

Ивица Дачић поручио је недавно да ће његова и Вучићева деца наследити власт у Србији. Овим поводом огласио се текстом и председник НУНС-а Славиша Лекић и ми га преносимо у целости!

Ономад, кад је Слоба Слобода изручен Хагу, био сам међу реткима који су гатали да то што смо му и физички видели леђа не значи и да смо окренули леђа Милошевићу.

И да све зло тих деведесетих сублимирано у њему није нестало одласком Милошевића: остало је са нама, око нас, па, и у некима од нас.

Трагове тог зла, не само у назнакама, нашао сам и у ових дана у “Политици”, најстаријем дневном листу на Балкану, који ми је потурио следеће редове:

“Сви које је победио Бели треба да се баце с моста.

С Бранковог и то на асфалт.”

Аутор овог високоумног штива је чувени Горан Козић, некадашњи уредник овог листа и главни и одговорни уредник “ТВ Политике” из оног најмрачнијег доба те медијске куће, деведесетих, значи, који је, ничим изазван, почетком ове године, последњег дана јануара, да будем прецизан, волшебно васкрсао на страницама “најстаријег дневног листа на Балкану”. У право време, јер маестро мржње као да преписује себе из деведесетих:

“Од када постоји организовано друштво никада ниједне демонстрације нису настале спонтано. Никада и нигде. Па нису ни ове. Организују их губитници избора. Њих је Бели победио а Председник их је уништио. И шта ћемо сад? Идемо спонтано на улицу! Како вас није срамота да злоупотребљавате ту децу?”

Чим у истом ступцу видим речи “демонстрације”, “деца” и “Горан Козић”, “откључа” ми се меморија неподопштина и активира сећање на србијанску верзију “прашког пролећа” из 1996/97. године, кад су Козић & цомп. били повод, мотив, тема чак, достојанственог освајања слободе.

“У Јужној Кореји, када студенти изађу на улицу, пандури их згазе ко пикавце, код нас полиција и студенти размењују цигаре”, написао је Козић у “Политици, усред протеста.

А кад је полиција брутално премлатила Дејана Булатовића, младог месара који је на протестима носио лутку Слободана Милошевића у затворском оделу, гурајући му, у паузи батинања, пендрек у анус, Козић је избацио следећу бљувотину:

“Онолико људи колико дневно демонстрира београдским улицама, толико заувек посустане у заирском смртоносном кругу. Ипак, Америка више брине за судбину претученог месара из Шида него су за сву ону децу која скапавају у афричком паклу.”

Главоразмахивао се досетком како је “младима лакше изнети индекс на улицу него пред професора”, а кад је неки папан аутом улетео у гомилу студената у шетњи, повредивши притом и једну једанаестогодишњу девојчицу, Козић је ту вест преточио у типичан “афоризам” Милошевићеве дворске луде:

“Код нас се веома младе особе уписују на факултете!”
И кад су из пиштоље пуцали у главу Ивици Лазовићу, више се бринуо за имиџ Србије него живот демонстранта:

“Први извади пиштољ и пуца. Други пада. Трећи снима. Свет се брине. Кад би имало вајде од те морбидне приче.”

Вербалним мастурбацијама, чинило се, никад краја:

“Агенције су пренеле да је у једној далекој земљи власт у протекле две недеље обесила или стрељала више од 800 опозиционара. Очекује се да број пређе и хиљаду јер забава и даље траје. Нису увек туђа решења најбоља, али не треба их ни олако одбацивати!”

Нису се после 5. октобра освртали на туђа решења, па Козић није стрељан, ни хапшен, чак ни лустриран није. Скрајнут у одељење маркетинга, тужио је “Политику”, добио одштету на суду, отишао, а сад је на велика врата бануо међу нас. Иако, за разлику од оговарача Козића, његове зле речи нису заборављене, вратио се да доврши своје ниске циљеве.

Тако данас пише како је “бомбардовање, што се тиче ДОС-а, било ОК”; терети их да су, испоручивањем Милошевића “све нас учинили убицама и злочинцима за три следећа века”; иде толико да их оптужује и за убиство Ђинђића (“Па тако што сте силом дошли на власт! Уличним насиљем! Ето зато”); тврди да су године које су “досовци” провели на власти – “године које су појели магарци”; а за Весну Пешић тврди да је “једина жена на свету која је постала амбасадор зато што није знала чему служи шерпа па је због тога из беса лупала по њој”…!

Људи се никада не брукају са толико ентузијазма и доследности као кад то чине из освете. Козићева освета и мржња, иако углавном нису персонализоване, мутирале су до таквих крајности да у опслуживању новог властодршца показује да пакост често и не мора да има разлог – важно је да се за њу чује тамо где треба:

“Нацрта карикатуру која не може да изађе, па се дури, напише текст који не може да изађе па се дури.
Па напиши тако да може да изађе и нацртај тако да може да изађе – тада си преварио власт, а не…!
Или иди у Канаду па цртај и пиши…”, поручује, данас, колегама Козић!

Е тачно ово се дешава кад шармантног баштована зла на време не лишите алата.
И зло је што је то зло о(п)стало међу нама.
Проклети шести октобар!

(П. С. Овај текст писан је два дана после изјаве Ивице Дачића – “Моја и Вучићева ћерка водиће Србију једног дана” – а шира друштвена заједница још чека разрешење дилеме: ко је ту мама, а ко тата?)

Извор: ДАНАС.РС / СЛАВИША ЛЕКИЋ