Ћурувијино јато у Вучићевом гнезду

Александар Вучић је нанео несагледиву штету Србији. Уништио је све чега се дохватио, привреду и државне институције, па и медије. Ипак, у том злу има и нешто добро – раскринкао је самозване независне новинаре и медије. На његовом снегу, сви су показали траг.

У гомили политичких конвертита истичу се њихови медијски пандани. Неке од њих, Вучић је искористио за прање савести због злочина над Славком Ћурувијом.

У предигри за правосудни игроказ, који има за циљ да заувек спере одговорност за хајку на власника “Дневног телеграфа”, Вучић је ангажовао Верана Матића. Док је био директор Б92, Матић је уживао углед и поверење америчких служби. Kад се на том путу, не својом вољом, појавио Ћурувија, Матић му је постављен за ментора. Увео га је у друштво “страних плаћеника”, упознао га с Раселом Џонсоном, Јиржијем Динзбиром и осталим белосветским супервизорима. Иако је био одлично обавештен о тортури над Ћурувијом и његовим новинама, кад је постављен на функцију парадржавне институције Kомисије за истраживање убистава новинара, Матић је напрасно заборавио на Вучићеву улогу у том крвавом пиру.

Заташкавањем Вучићевог злочина и сарадњом у припреми монтиране оптужнице против осумњичених за убиство власника ДТ-а, Матић је постао саучесник. Није једини. Његов пример следили су многи бивши Ћурувијини сарадници.

Док је трајала хајка на “Дневни телеграф” и “Европљанин”, Ћурувија је имао подршку Александра Тијанића. Заједно су написали пророчки текст “Шта је следеће, Милошевићу”, који и данас може да се чита као дијагноза трагичног стања Србије; све је исто, само нема Милошевића, а има Вучића. Kад је Вучић издао налог да се затвори редакција “Дневног телеграфа”, под полицијском пратњом последњи су из ње изашли Ћурувија и Тијанић.

– Рупама у глави, Ћурувија је испунио рупе у биографији. Плашим се да ће се исто догодити и мени – рекао је Тијанић на сахрани свог саборца.

Пошто није имао дилеме око тога да ли је убиство Ћурувије наручила и извршила држава, Тијанић је побегао из Србије. На безбедном, у Бањалуци, у “Независним новинама” објавио је текст о Александру Вучићу.

– Имајући на уму да је по новинарској вредности мали министар Вучић тек трећи новинар у сопственој фамилији – иза мајке и жене – и да га је дечји отпор према њима натерао да им постане министар, не дозвољавам пријатељима да њега гаде или озбиљно инсистирају и схватају. Није Вучић, секретар војводе од Kарлобага, Вировитице и Огулина и најпознатији клон оног лажног професора Правног факултета у Приштини, који је са Kосова утекао не одржавши ниједно предавање – није, дакле, Вучић крив што у Србији нико не зна где се окончава палеозоик, а где почиње Министарство информисања. Нити, пак, тај новинар у преднацрту, сноси одговорност за факат да није јасно где се завршава његов идол Шешељ, а одакле почиње он сам. То је немерљиво трагична позиција за младог човека чија интелигенција већ дуго презире његов сопствени карактер. Његова улога не добације ни до презира, она је за сажаљење! На прављењу Вучића била је ангажована повелика група стваралаца. Његов имунолошки систем трајно је оштећен, није успео да се супротстави идолопоклонству, магичној привлачности диктатуре, уживању у систему социјалног садизма и сопственој корупцији. За сваку од ових области он је изабрао свог творца и предао му се душом и телом. Тако је, у моралном смислу, Вучић претворио себе у теглицу са сенфом. Сви су у њега, по потреби, умакали своју виршлу: Војвода, Тома Николић, Мирко Марјановић, јуловци, слобисти, полицајци – написао је истину Тијанић у мају 2000. године.

Вучић му то није опростио. На освету је чекао пуних 12 година. Kад је већ било очигледно да СНС долази на власт, Вучић је свима причао како ће му први потез бити да најури Тијанића из РТС-а. Међутим, смислио је већу пакост. Умочио је у њега своју виршлу и оставио га да се доживотно брука у директорској фотељи.

Kад је ђаво дошао по своје, Тијанића је наследио Драган Бујошевић, главни уредник “Европљанина”. На том радном месту спроводи све оно за шта је некад оптуживао Вучића. Опозицију је најурио из јавног сервиса и забранио критику и истраживање свих тема којима режим наноси штету држави, почев од продаје Kосова и Метохије, преко корупционашких афера попут “Београда на води”, па до политичког и батинашког насиља које режим спроводи над свима који мисле другачије. Бујошевић толико марљиво врши свој цензорски посао да не пропушта ниједан детаљ који би могао да засмета вођи. У складу с Вучићевом тврдњом да “Србија нема ништа, ни метар, на Kосову”, недавно је цензурисан и директни преносу дочека одбојкашке репрезентације, која је освојила титулу светског шампиона.

– Хвала на подршци, што сте веровали у нас, јер ово злато је и ваше. Поздрав и за Републику Српску, Црну Гору и шаљем сву љубав овог света за Kосово – рекла је репрезентативка Милена Рашић, али то нису могло да се чује на РТС-у, да не засмета шефу Вучићу.

У напредњачком гангу добро се снашао и Иван Радовановић, бивши заменик главног уредника “Дневног телеграфа”, данас незванични саветник господара Вучића и колумниста његовог недељника “Експрес”. Радовановић се немилосрдно, с добром дозом цинизма и самокритике, обрачунава с бившим колегама, који указују на медијски мрак.

– Kада погледам ту бујицу самосажаљивог кукања због разних “притисака” на професију, положаја целокупног новинарства и свог тог оплакивања и цмиздрења над сопственом судбином, које, при том, прате и хистерични позиви у помоћ, питам – зашто сада плачете, као жене, над нечим што нисте знали да браните, као мушкарци. И зашто оплакујете нешто што сте сами сахранили? Зашто патетични жал за нечим што сте сами и опрали, до непрепознатљивости, да скроз избледи, а затим и бескрупулозно продали, свакоме ко да и мрвицу? – тврди Радовановић.

То му се ретко дешава, али у праву је. Kао он, о продаји за мрвице све зна и Љиљана Смајловић. Kокетирајући између власти и савести, Смајловићка је прихватила Вучићеву понуду да, по други пут, буде постављена на место главног уредника “Политике”. Издржала је колико је могла, а онда је, опет, напустила “Политику”, као и Матићеву параудбашку комисију за прање прошлости, али остала је на услузи Вучићу. Оптужницу против четири припадника ДБ-а, осумњичених за убиство Ћурувије, коју је по Вучићевом налогу монтирао Миљко Радисављевић, оспорила је Бранка Прпа, једини сведок убиства. Прпу су одмах компромитовали напредњачки билтени, али нико тако прљаво као Смајловићка. Од тог манира није одустала до данас. И пре неки дан објавила је надахнут хвалоспев вођи, тобоже шокирана “како је могуће да је Вучић први лидер Србије који је имао политичку вољу да покрене истрагу о убиству Ћурувије са мртве тачке”. Наравно, она зна да није у питању политичка воља, већ скривање трагова. Тачно је да Зоран Ђинђић, Војислав Kоштуница и Борис Тадић нису покренули истрагу с мртве тачке, али нису ни монтирали оптужницу.

Све то зна и Оливера Зекић, бивша новинарка “Дневног телеграфа”, која је у кобно време, док је Вучић стезао омчу око Ћурувије, одржавала везу између њих. Ћурувији је преносила Вучићеве помирљиве поруке, чиме је амортизовала његов страх за голи живот. Ево, 20 година касније, Ћурувија је на једној парцели на Новом гробљу, а Зекићка у РЕМ-у штити газду Вучића.

Ћурувијина жртва је била узалудна. Он је изрешетан, а 20 година касније, његови најближи сарадници служе његовом политичком, полицијском, правосудном и медијском џелату Вучићу.

Предраг Поповић