Ћутање боли више од рана

Стотинак ратних војни ветерана и инвалида, који већ другу недељу протестуј у центру Београда ни после разговора са сарадницима председника Србије и званичника Министарства за рад, социјална и борачка питања, не одустаје од својих захтева.

Ненад Станић, један од хероја са Кошара који у Пионирском парку преко пута зграде Скупштине Србије од 28. септембра предводи скуп под називом „Били смо на бранику отаџбине – где смо сада?“, каже да ће са представницима ресорног министарства овог викенда покушати да се споран Нацрт закона о борачкој заштити измени у њихову корист, али и да не одустају од тога да их прими председник Србије Александар Вучић.

– Не тражимо ништа више него да некоме кажемо шта нас то тишти и због чега смо се одлучили на овакав корак. Свих ових година држава за нас није имала никаквог слуха, а о проблемима које истичемо и даље се ћути – тврди Станић.

Он не искључује могућност и да радикализују протест, али не жели да открива детаље.

– Једино је сигурно да не одустајемо без јасних решења. Све друго не зависи од нас.

У својеврсном војном кампу у коме је већина ветерана у истим оним униформама у којима су се борили деведесетих, али и 1998. и 1999. на Косову, налази се и Славица Попадић (81), ратни војни инвалид из Краљева по којој је пре неколико година снимљен документарни филм „Славица“.

На униформи је орден који је добила заједно са осталим припадницима легендарне 252. оклопне бригаде због одбране Косова 1999.

– „Нема назад, иза је Србија“ био је мото наше јединице. Тај мото и даље живи. Ако треба, овде ћемо провести целу зиму јер се боримо за достојанство свих оних који су бранили отаџбину, а сете нас се само када су неке државне прославе и после опет по старом, потпуна тишина – објашњава.

Рањена је у ноге 28. маја 1999. од противтенковске мине на коју је налетело санитетско возило док је спасавала троје ромске деце код Мале Хоче.

Објашњава да нико ко је на овом протесту нема партијску књижицу, већ су то они ратници којима се држава и народ клањају сваког 24. марта када се обележава почетак НАТО агресије на Србију.

– Србија је последњих неколико година сазнала да у њој постоје и неки хероји који су бранили и одбранили отаџбину. Ево их, овде су, протестују, јер и хероји од нечега морају да живе – додаје огорчено 39-годишњи Небојша Манојловић (43), некадашњи млађи водник који је био у војсци до 2003, каже да је раздужио униформу јер није имао од чега да издржава породицу, а да је ситуација у Војсци и даље лоша.

– Ништа боље није ни у ветеранској популацији. Толика удружења су нас и довела до тога да дезертери имају већа права и заслуге од нас који смо бранили земљу.

Међу онима који готово свакодневно обилазе ветеране и дају им подршку и Ката, мајка једног од хероја погинулог на Кошарама, Тибора Церне.

– Ми смо народ који не поштује своју историју и своје јунаке. Не знам када се то у Србији није живело у муци, трзавицама и трци за животом. Стално трчимо за животом и не успевамо да га стигнемо. Жалосно је што власт не зна како јој живи народ, зато што је нема међу народом – истиче Ката Церна.

Дезертерима одузети сва права

Петочлана делегација ветерана је разговарала са шефом кабинета Александра Вучића, Ивицом Којићем, као и државним секретаром у Министарству за рад, социјална и борачка питања Ненадом Нерићем.

Предали су им укупно осам захтева од којих су кључни формирање посебног министарства за ветеране и повлачење актуелног Нацрта закона о борачким правима.

– Тражимо и да се одмах укину неуставне допуне закона о правима РВИ и члановима породица погинулих бораца из прошле године, да се доказаним дезертерима укину сва борачка права, а свим ратним војним инвалидима и породица палих бораца доделе националне пензије. Такође, тражимо и да ветерани убудуће примају борачки додатак до 60. године, а после тога аутоматски борачку пензију, као и да се укине ограничење од пет година за ПСТП и остале болести које ова болест проузрокује. На крају, тражимо и да се убудуће Видовдан слави као државни празник ратних ветерана Србије – набраја Ненад Станић.

Посете бивших команданта

Некадашње борце и инвалиде свакодневно обилази бивши саборци, али и команданти. Између осталих, обишли су их генерали Божидар Делић, Стојан Коњиковић и Срето Малиновић.

Професор оператике и тактике РВ и ПВО на Војној академији, пуковник Зоран Стојиљковић такође је обишао некадашње саборце.

– То су људи који се боре искључиво за своја права. Они не желе ништа што није реално, а кључно је оснивање посебног министарства и да се напокон раздвоје дезертери од људи који су бранили земљу – каже пуковник Стојиљковић.

Удружењима паре, борцима ни динар

Ненад Михаиловић, некадашњи припадник Интервентног вода 55. граничног батаљона 549. моторизоване бригаде ВЈ.

Каже да се прикључио протесту како би ветеранска и популација ратних војних инвалида и породица погинулих бораца напокон добили оно што им припада – признање да постоје.

– За државу већ 20 година као и да не постојимо. Није то само грешка система, већ и наша. У Србији је више од 800 разних удружења која се финансирају из буџета или кроз разне пројекте. Верујете ли да је ове године држава издвојила 50 милиона динара за разна борачка удружења, а да борци не виде ни динар од тих пара? Зато је битно да се оснује борачко министарство на чије чело би стао борац који није укаљао свој образ. Одмах после тога би тужилаштво почело да ради и хапси све оне који су крали заклањајући се иза наше популације – прича Михаиловић који је 1998. и 1999. провео на Косову, а до 2004. године имао дијагнозу да је оболео од ПТСП-а:

– По слову закона ја сам сада потпуно здрав човек. Једино што не знам због чега се и даље јављам психијатру.

Ђ. Баровић – Вести