Ћутање унијата из врха СПЦ и инсталираног режима у Београду о духовном оцу геноцида над Србима у НДХ Алојзију Степинцу

Директор Центра „Симон Визентал” у Јерусалиму Ефраим Зуроф, недавно је најавио протестно писмо Ватикану, сазнавши да Католичка црква намерава да др Алојзија Степинца прогласи за свеца. Ловац на нацисте сматра да би такав поступак био нечувен, да не зна како је до тога дошло и у којој је фази поступак Степинчеве беатификације. Зуроф се, међутим, ипак нада да ће папа Фрања, као и у неким претходним случајевима, повући прави потез.

Сарадник Центра „Симон Визентал” Ален Будај из Загреба каже да бивше земље СФРЈ, посебно Србија, морају уложити оштар протест због намере да Алојзије Степинац буде светац.Будај, наиме, сматра да дипломатски протест треба уложити Ватикану, чак и по цену да то доведе то прекида дипломатских односа.

– Надам се да ће то учинити и СПЦ, јер ова одлука Ватикана поткопава и екуменске односе две цркве – изјавио је недавно Будај, истакавши да би и Израел требало хитно и најоштрије да реагује, као и јеврејске институције на подручју бивше СФРЈ.

Према речима Будаја, проглашење светим особе која је учествовала у креирању и провођењу политике фашистичке усташке творевине Независне државе Хрватске (НДХ) није и неће добити признање праведника међу народима Јад Вашема никада.

Будај који је и директор јеврејске невладине организације „Маргелов институт” из Загреба, напомиње да се не треба уопште чудити што нови папа Фрања проглашава Степинца за свеца, јер је тај пут зацртала Католичка црква у Хрватској одмах након пресуде Степинцу.

Због сарадње са окупатором и усташама Степинац је осуђен на 16 година затворске казне, али је 1951. пуштен у кућни притвор у родно село Крашић, где је као знак подршке Ватикана 1952. добио звање кардинала и где је умро 10. фебруара 1960. од ретке болести полицитемије.

– Он је већ на суђењу, за Запад и католике, моментално постао невини мученик југословенског комунистичког режима, проглашен кардиналом за живота, након смрти блаженим, а ево ускоро и свецем Римокатоличке цркве–наглашава Будај, указујући да ће то бити једини светац који се за своје заслуге једном фашистичком злочиначком режиму окитио високим одликовањем усташког поглавника и то као загребачки надбискуп, о чему су известиле и „Народне новине”, као службено гласило НДХ.

Историчар др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду, каже да је Степинац био врховни војни викар војске НДХ. Према речима Мишине, Степинац је био један од иницијатора прекрштавања православних Срба. Према његовом писму, папи Пију Дванаестом, до средине 1943. године било је прекрштено око 244.000 Срба.

Мишина, такође,указује да нема трагова да је Степинац јавно протестовао због злочина према СПЦ нити над српским народом и Јеврејима. Степинац је, каже Мишина, интервенисао само у неколико случајева, али и да је знао за концентрационе логоре и Јасеновац.  

Историчарка др Радмила Радић из Института за новију историју Србије, подсећа да је Алојзије Степинац , заправо, „врло компликована прича”.

– Прича о томе да је Степинац био добровољац у Српској војсци и његовом боравку на Солунском фронту, такође је контроверзна и то није разјашњено до краја. Степинац је заиста имао релативно добре односе са властима Краљевине Југославије, али, када је СПЦ одбила Конкордат 1937. године, Степинац се претворио у критичара православља. Он је о томе писао и у свом дневнику који никада није штампан, али се чувао у тајним архивама Удбе – напомиње др Радмила Радић, наглашавајући како се током Другог светској рата, његова улога различито тумачи у хрватској и српској историографији.

Он је, каже Радмила Радић, у НДХ био надбискуп и директно је учествовао у прекрштавању и погрому српског становништва и Јевреја током Другог светског рата. Међутим, хрватска историографија говори другачије: да је он спасавао Јевреје и да се Степинац опирао усташким властима.

– Током и после суђења Степинцу, дошло је до захлађења односа Титове Југославије са Ватиканом, што је резултирало прекидом дипломатских односа. Било је преговора да Степинац напусти Југославију, али он на то није пристајао. Са друге стране, југословенске власти су у Католичкој цркви видели моћног и великог непријатеља. Католичка црква је од њега све време желела да направи мученика, а Југославија се опирала томе да он стекне статус страдалника у комунистичком систему. Свако у причи о Степинцу има своје интересе. То што Ватикан намерава да га прогласи за свеца, не мора бити повезано са историјским чињеницама. СФРЈ се, рецимо, никада није помирила са причом о беатификацији Степинца – напомиње др Радмила Радић.

Уочљиво је, међутим, да до сада нема званичне реакције из СПЦ о питању Степинца, иако је оно било једно од кључних око преговора о могућем доласку папе у Србију. Неколико владика са којима смо контактирали, прецизирају да је то питање за Синод. Такође нема реакције ни државних званичника у Београду. За „Политику” нису желели да о овој теми разговарају ни београдски надбискуп Хочевар, који је рекао да није довољно изучавао ту тему. 

Разлог за „српску шутњу” може бити разумљив из једног разлога који довољно говори о сложености и испреплетаности различитих политичких интереса у земљама бивше Југославије. Ватикан, наиме, није признао Косово и Метохију, тако да је вероватно да и власти у Београду и СПЦ одмеравају штете и користи од званичног супротстављања политици Свете столице и унапређења које предстоји блаженом Степинцу.