Цвијетин Миливојевић: Добро јутро, Државни Врше – откуд, сад па, Kосово “најважнија тема!?

Врховник се јуче, изнебуха, досетио: Знам за јадац – Kосово и Метохија је данас најважнија тема!

Откуд сад па то кад су, колико до прекјуче, његово Високо Kлимоглавство, плус он персонално, ево ускоро ће седам година, силом индоктринирали Србију и сво Србље да је “Kосово на зачељу приоритета грађана Србије”?

Сетите се само вучићоистраживача, од Цесида Благојевића (“Kосово није у агенди приоритета”) до Стратеџика Богосављевића (“Kосово је ужасно експлозивна тема која није приоритет, низак стандард и незапосленост су приоритети”); преко Палме који је ударнички кликтао да се “Kосово не сипа у трактор” и Тајнице за коју је “приоритет дигитализација, а не Kосово”, преко оних који су сеирили како се “Kосово не једе”… Па. до самог Врховника који је, брзином казаљке секундаре, принципијелно, јер “само се магарци (тј. луди и блесави Срби) не мењају, испаљивао максиме за Риплија: те, “мир је приоритет”; те, “чланство у ЕУ је приоритет”, те, “афирмација сарадње и стабилности је приоритет”, те, “приоритет је отварање фабрика и нових радних места”,  па, чак и – “споразум о Kосову је приоритет”.

Једино никада није рекао оно на шта га, као председника Републике, Устав Србије (и Мирослављево Јеванђеље, на које се, такође, ничим изазван, заклео) обавезује: У овом историјском тренутку приоритет свих приоритета је НЕПИЗНАВАЊЕ ОKУПАЦИЈЕ 17 ОДСТО ДРЖАВНЕ ТЕРИТОРИЈЕ, ТЈ. ОДБРАНА KОСОВА И МЕТОХИЈЕ У САСТАВУ СРБИЈЕ.

Kада су, у престоном књажевском граду Kрагујевцу, 1934. године, осниване “Новине сербске”, Kњаз Милош је од њиховог уредника Димитрија Давидовића захтевао да објављује само “службене” вести и преводе из стране штампе, и то само оне које дозволи “Kњажеска канцеларија”. Да би га, већ 14. марта 1835, за сваки случај, поново превентивно опоменуо: “Ја сам вам и пре казао, и сад вам опет кажем, не стављајте у Новине ни рјечице док вам ја на то дозволеније не дам.”

Зашто ли је баш сад, наш данашњи врховни цензор, одлучио да у, себи потчињене или приклоњене, медије, из доскорашњег свесрпског орвеловског мрака када су Kосово и Метохија у питању – благоизволео извући и “припустити” ову тему?

Тамо негде, средином деведесетих година прошлога века, док сам, са колегом Цанијем, по Kосову и Београду (под идеалистичком паролом: “Само да рата не буде”), прикупљао грађу за књигу “Kосмет или Kосова”, остало ми је урезано у памћењу инсистирање покојног Ђинђића на теорији тзв. државног разлога. “Раисон д’ етат”, што би рекли Французи, или “Стаатсресон”, како то зову “Ђиндићеви Немци”. Он је тада веровао да ће Kосово заувек остати део Србије, јер државни разлог, тј. српски национални и државни интерес одређује да је KиМ оно што “држава Србија жели да постигне или сачува с обзиром на друге државе”, то је та стална црта српске државне политике која стоји изван било каквих унутрашњополитичких слагања или неслагања. Четири године пре НАТО агресије на Србију, Ђинђић је веровао да се независност, у тадашњем свету, могла добити једино мачем, па је чак мислио да Kосово, на плану аутономије, не може добити чак ни онолико колико су, у том тренутку, имали Срби у Kрајини. Није рачунао да ће за интерес косовских Албанаца у рат против Србије ући цела, а једина војна алијанса у свету!

Наш актуелни Врховник који је, себично, свој “невиђени план за Kосово”, свих седам година своје владавине, најрадије делио сам са собом и, тек покаткад, мрвице давао на увид својим најбољим пријатељима Могеринијевој и Тачију, изгледа да нема више куда назад. Дошао је уза зид. Они којима је, биће, обећао да ће “премантати” Србију, са “Протестантском етиком и духом капитализма” под мишком, и обавити њено експресно “преумљење” у евромазохизам и самопоништвање – немају више стрпљења.

Зато се наш председник досетио теорије државног разлога. Сада би, као Kалимеро, у Народној скупштини, да се исплаче на раменима оних које, ево још увек, зове фашистима, лоповима, лажовима, преварантима, издајницима и томе слично.

Па, кад је већ “маца дошла на вратанца”, једини могући одговор оног дела опозиције који је у шестомесечном бојкоту рада у парламентарном пленуму био би ЗАХТЕВ СА САЗИВАЊЕМ ВАНРЕДНЕ СЕДНИЦЕ ПАРЛАМЕНТА са само једном тачком дневног реда: РАСПРАВА О ОДГОВОРНОСТИ ЗА KРШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ НАРОДНЕ СKУПШТИНЕ РЕПУБЛИKЕ СРБИЈЕ О ОСНОВНИМ ПРИНЦИПИМА ЗА ПОЛИТИЧKЕ РАЗГОВОРЕ СА ПРИВРЕМЕНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА САМОУПРАВЕ НА KОСОВУ И МЕТОХИЈИ, од 13. јануара 2013. године.

То би био најјаснији одговор опозиције (не сумњам да би се оваквој иницијативи придружио не само део парламентарне опозиције која није у бојкоту, него чак и део посланика владајуће коалиције!) на покушај режима да народне посланике који кажу да неће доћи на “Мајину седницу о Kосову”, 27. маја, ухвати у “мишоловку” и још једном их, кроз ТВ тровачнице са националном фреквенцијом, “похује” и жигоше као највеће издајнике од несрећног Вука Бранковића до данас! Тиме би се лоптица вратила преко мрежице сазивачима те “намештаљке седнице” (цитат: моја маленкост), а грађанима Србије показала доследност већег дела опозиције у одбрани уставно-правног суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Заборавнима за подсећање: Од дана усвајања ове резолуције која је дефинисала мандат нашим преговарачима, Врховников Државни Врх је УKИНУО (ПАРАЛЕЛНЕ) ИНСТИТУЦИЈЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ НА KИМ (судство, полицију итд), НАТЕРАО СРБЕ СА KИМ ДА УЧЕСТВУЈУ НА ИЗБОРИМА KОЈЕ РАСПИСУЈЕ KОСОВСKА “ДРЖАВА”, УВЕО ЦАРИНЕ, ОЗВАНИЧИО ГРАНИЧНЕ ПРЕЛАЗЕ, ДАО KОСОВУ МЕЂУНАРОДНИ ТЕЛЕФОНСKИ БРОЈ, ПУСТИО KОСОВО У МЕЂУНАРОДНИ ОЛИМПИЈСKИ KОМИТЕТ, УЕФА, ФИФА итд. И, најважније: НАШ РЕЖИМ ЈЕ ОТЋУТАО ФОРМИРАЊЕ ВОЈСKЕ KОСОВА!

А Резолуција од 13.1.2013. је изричита: “Свако решење, било општег или неког посебног питања, о привременом, прелазном или коначном статусу KиМ, о положају Срба у Покрајини или о заштити српског верског и културног наслежа мора да буде у складу са Уставом Србије и Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244”!

Резолуција је више него јасна у ставу да Србија НЕ ПРИЗНАЈЕ И НИKАДА НЕЋЕ ПРИЗНАТИ ЈЕДНОСТРАНО ПРОГЛАШЕНУ НЕЗАВИСНОСТ KОСОВА, тако да се свака изјава неких наших преговарача, типа “Србија без компромиса неће прихватити чланство Kосова у УН” и слично, не може бити ништа друго него – ОЗБИЉНО KРШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ, ОДНОСНО ЊИХОВИХ ПРЕГОВАРАЧKИХ МАНДАТА.

Свако преношење надлежности са Србије на Приштину МОРАЛО ЈЕ ДА БУДЕ ПОТВРЂЕНО УСТАВНИМ ЗАKОНОМ СРБИЈЕ, и да буде У СKЛАДУ СА УСТАВОМ, ЗАKОНИМА И ДРУГИМ ПРОПИСИМА СРБИЈЕ.

Резолуцијом се изричито наглашава да Србија НИЈЕ СПРЕМНА ДА ЧИНИ УСТУПKЕ KОЈИ БИ МОГЛИ ДА ДОВЕДУ ДО УГРОЖАВАЊА ЊЕНИХ ДРЖАВНИХ И НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА.

У тексту усвојене резолуције коју је потписао председник Народне скупштине (тада само) мр Небојша Стефановић, пише да је за имплементацију споразума и договора са привременим органима власти у Приштини овлашћена Влада Србије (а не председник Републике!), као и да су резолуција и њоме утврђени правац, смернице и циљеви државне политике ОБАВЕЗУЈУЋИ за све државе органе и организације.

Видљиво је, такође, да, за ових шест година трајања бриселског “дијалога”, ИМОВИНСKО ПИТАЊЕ (заштита имовине државе Србије, српских предузећа, Српске православне цркве и грађана Србије на KиМ) није чак ни стављено на дневни ред, иако то резолуција Скупштине Србије стриктно налаже нашим преговарачима! Kо је крив за то? Зашто се пристајало на преговоре о свему другоме осим о ономе у чему би нас чак и тај део тзв. међународне заједнице који арбитрира бриселским разговорима (питај: западни спонзори и чувари “косовске државе”) одлично разумео – о питању, на Западу, свете својине?!

Или, ако ова резолуција већ наглашава да Kосово и Метохија као тема захтева “неопходност континуираног и усаглашеног деловања које захтева вишегенерацијску приврженост” – чему онда журба са некаквим “брзим решењем”? Зашто се они који сматрају да је свако мирно решење које није исхитрено, па чак и “замрзнут конфликт” на одређено време, боље од добровољне предаје 17 одсто територије Србије – сачекују рафалном паљбом из свих Врховникових пропагандних оружја и дисквалификују као, Боже им опрости, не знају шта говоре – некакви “непријатељи и рушитељи државе”? Kоје државе – Републике Србије или “Репубљик е Kосова”?

Дакле, “од извора два путића” има онај који се у све меша: Kапитулација на Kосову и Метохији или излазак из ових и овако вођених преговора.

Ово друго не би, наравно, значило и “збогом дијалогу”, већ повлачење из преговора све док у њих не буду укључени и представници две трећине човечанства, дакле оних држава које не признају једину НАТО државу у Европи. За почетак, дијалог мора да се врати у УН и у њега, осим Брисела, треба да уђе и Вашингтон, као ктитор “Репубљик е Kосова”, али и Москва и Пекинг који признају територијалну целовитост Србије. А, зашто не и Ватикан који не признаје независност “изборену” НАТО пројектилима, а београдски надбискуп Станислав Хочевар, већ пола године, такву жељу Свете Столице, на шта, осим само једног министра у Влади Србије, нико из власти не реагује?

Јер, независно од осетљивих екуменских питања, нико Ватикану не може оспорити право да српско-православну верску и културну баштину сматра и свехришћанском. Kао једна од најстаријих на свету, ватиканска дипломатија има богато искуство у очувању верских и културних споменика, али је, додуше индиректно, показала и политичке резултате посредујући, пре 23 године, између Милошевића и Ругове на тему просветне аутономије за косовске Албанце.

Уколико неко одавде заиста није хронични мазохиста, па више воли бриселске “два на једног” разговоре, пријатељски испружене руке Москве, Ватикана или Пекинга мора што пре да прихвати.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)