Изостанак адекватне реакције Европске уније (ЕУ) поводом прошлонедељних “потеза Приштине”, наш Врховник, СТУДЕНТ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ, исправно је оценио као “КРАЈ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА”: “Не очекујем више ништа. Ако они нису реаговали на то што је човек (Хашим Тачи) рекао да се предомислио и да неће да испуњава Бриселски споразум (по питању Заједнице српских општина) који је сам потписао, јер су се промениле околности – то је крај међународног права. Више МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ УГОВОРИ не значе ништа”.Да ли ово значи да је садашњи председник Републике Србије, заправо, као прљаву крпу, искористио, па бацио у корпу за смеће, “сестре кармелићанке” из Уставног суда Србије?
Да ли ова Врховникова изјава значи да Бриселски споразум и дефинитивно јесте међународно-правни документ?
Да подсетимо:
Половином децембра 2014. године, Уставни суд је одбацио захтев Демократске странке Србије (ДСС) за оцену уставности Бриселског споразума, тако што је, већином гласова, ОЦЕНИО ДА ЈЕ РЕЧ О ПОЛИТИЧКОМ, А НЕ ПРАВНОМ ПИТАЊУ и целу ту сумаболну тезу образложио на чак 40 страница текста!
Не лези враже, онодањи министар правде, а данашњи Врховников генсек, Никола Селаковић претходно је, који месец раније, ЗАТРАЖИО да се (независни!) Уставни суд Србије ПРОГЛАСИ НЕНАДЛЕЖНИМ за утврђивање уставности Бриселског споразума између Београда и Приштине, јер је, он као АСИСТЕНТ Правног факултета, одлучио да је РЕЧ О ПОЛИТИЧКОМ АКТУ!?
Мр Селаковић, познат и као претходник Кубуровићеве која је, са места СУДИЈСКОГ ПОМОЋНИКА, ускочила на чело Министарства правде (!), све је то, евентуалним “неверним Томама” из Уставног, потанко “разјаснио”. Елем, “Уставни суд није надлежан да оцењује политички акт (Бриселски споразум), јер ће тиме преузети улогу Владе Србије за утврђивање и вођење политике”, упозорио је мр Селаковић, пошто је, пре тога, Његова екс-екселенција, иначе МАГИСТАР МЕНАЏМЕНТА и ВЕЧИТИ БРУЦОШ НА ПРАВУ, захтевао да “Уставни суд застане са оценом уставности”?!
Бадава је, поткрај те 2014, шокирана “пресудом” Уставног, завапила тадашња шефица ДСС-а Санда Рашковић – Ивић: Ако Бриселски споразум није правни акт, на основу чега наши држављани на Косову и Метохији више не могу добити ни личну карту ни пасош Републике Србије и на основу чега је уведена царина на робу која се из остатка Србије преноси на КиМ?!
У (по)јавној Србији већ седам година је на делу папагајско заклињање Имагинарном Некоме да напредна Србија НИКАДА ВИШЕ НЕЋЕ РАТОВАТИ (какве будалаштине, јесте ли чули бар једну државу, а више од 120 их има некакве војске, да тако нешто саопштава?). Као и, паралелно, брутално распиривање дефетизма и хушкање на свакога ко се јавно побуни против ДЕФЕТИЗМА, уз невероватне инсинуације да су ти и такви ЗА РАТ…
На једној страни, утеривања страха у кости грађанима, ОД ИЗВЕСНОГ РАТА, АКО НЕ ПРИХВАТА ВРХОВНИКОВ “НЕВИЂЕНИ ПЛАН”, а на другој страни – општа национална и грађанска летаргија. Толика да ме све подсећа на ону последејтонску Србију, с краја новембра 1995, коју сам, под насловом “Делиријум”, описао у колумни објављеној у тадашњем (недељном) “Блицу”:
“Нема више рата ни санкција. Нема, додуше, ни Срба у Далмацији, Лици, на Банији и Кордуну; и Сремско-барањска област остаће на хрватској страни Дунава. Република Српска је само ентитет у оквиру државе Босне и Херцеговине; мапе територијалне поделе су само делимично договорене… Али, то је ваљда цена. Рата је, наиме, свима доста. Слободарски Ниш је зато нашег председника предложио за Нобела; народ диљем Србије, 15 грађана на сурчинском аеродрому, те сви левичари Републике Српске су у делиријуму; а Срби у Оџаку (босанска Посавина) изашли су на улице да прославе мир – тврди један београдски дневни лист. Фарса је у томе да тај Оџак, по дејтонском споразуму, треба да буде враћен Хрватима?!… Све то, пре него што нам у Паризу, Лондону или Москви отворе питање Косова. Пошто је и почело од Газиместана. Шесто година после Лазареве клетве.”
Најновији тренд у Врховниковој Србији је развејавање страха код грађанства Србије од евентуалног проглашења Косова и Метохије привремено окупираном територијом Србије, што предлаже део критичке јавности. Ни мање ни више него је некадашњи Де-ес-есов “анфан терибл”, данас опуномоћени викар напредњака (“Ацо, Србине!”), иначе, такође, ПРАВНИК ПАРЕКСЕЛАНС, Миленко Јованов лично, српски пук морао да УПОЗОРИ како би проглашење КиМ делом Србије под привременом страном окупацијом било – ОБЈАВА РАТА, опет, тамо некоме Имагинарноме!?
Џаба веселим напредњацима вербално заклињање у “оба антифашистичка покрета” у Србији 1941 – 1945, кад се, у познавању историје којом се самохвалишу, нису одмакли даље од почетка. Да јесу, знали би да је управо Комунистичка партија Југославије, већ половином априла 1941, саопштила да “НЕ ПРИЗНАЈЕ КОМАДАЊЕ И ОКУПАЦИЈУ ЈУГОСЛАВИЈЕ”, а да је, већ на Марковдан, 8.маја 1941, пуковник Драгољуб Михаиловић, ПОЗВАО НА ОРУЖАНИ ОТПОР ОКУПАТОРУ, први у поробљеној Евопи.
А као контратежу, у српској историји имамо и чињеницу да је ОКУПИРАНА СРБИЈА, на пример, 16. маја 1941, добила ОКУПАЦИОНИ државни апарат, ОКУПАЦИОНУ (српску) администрацију, па и “Савет комесара” (комесарску владу) коју је, као ПОМОЋНИ “ИЗВРШНИ ОРГАН” НЕМАЧКОГ ВОЈНОГ КОМАНДАНТА СРБИЈЕ, формирао предратни шеф београдске полиције Милан Аћимовић.
Што ће рећи да је и онда, као и данас, било могућности избора: НЕМИРЕЊЕ С ОКУПАЦИЈОМ или КВИСЛИНШТВО!
Да ли је радикалске дефетистичке преумљенике потребно подсетити да су, рецимо, чак и Уједињене нације, за Западну обалу и Појас Газе, све до 2013. године користиле термин “Палестинске ОКУПИРАНЕ територије”? Па, ипак нико Уједињене нације није због тога оптужио за некакву “објаву рата” некоме…
На крају, чему страх, некоћ хушкачких делија из деведесетих година, да 2019. ствари на Косову и Метохији назову правим, али и МЕЂУНАРОДНОПРАВНИМ ИМЕНОМ?
Хашки правилник из 1907 (анекс Хашке конвенције) дефинише ратну окупацију (а то је и данас неспорна дефиниција у теорији и пракси) тако што наглашава да се “ТЕРИТОРИЈА СМАТРА ОКУПИРАНОМ КАДА СЕ СТВАРНО НАЛАЗИ ПОД ВЛАШЋУ НЕПРИЈАТЕЉСКЕ АРМИЈЕ”. Дакле, ратна окупација је само ФАКТ који се НИКАКО НЕ СМЕ ИЗЈЕДНАЧАВАТИ СА СУВЕРЕНОШЋУ НА ОДРЕЂЕНОЈ ТЕРИТОРИЈИ!
Та врста богобојажљивог односа према, Србији непријатељском, делу Запада, у коме се а приори полази од тезе да Србија, по правилу, НЕ ТРАЖИ БИЛО ШТА ШТО СЕ ТОМ ДЕЛУ ЗАПАДА НЕ БИ ДОПАЛО, то улизичко антиципирање могућег негативног одговора од стране тог дела Запада, своди се на то да Србије НЕ СМЕ ДА ТРАЖИ ни оно, за шта су међународноправни аргументи евидентно на њеној страни. Узмимо пример са могућим повратком 999 униформисаних лица (српских војника и полицајаца) што допушта Резолуција 1244 Савета безбедности.
Зато – Боже поштеди ме грешних мисли – кад Врховник најави како ће Србија “реаговати на озбиљан, одговоран и одлучан начин ако дође до референдума о уједињењу Косова са Албанијом, што најављује Хашим Тачи” – ја то разумем као да, највероватније, СРБИЈА НЕ БИ ОДЛУЧНО РЕАГОВАЛА, једнако као што није ни на формирање Војске Косова, ни на увођење царина од 100 одсто, ни на улазак РОСУ у српске средине на КиМ, ни на, де факто, укидање граница између Албаније и Косова, ни на шеткање војника Републике Албаније по северу КиМ, ни на приштинску декларацију о “српском геноциду на Косову” и томе слично.
Јер, ако Врховнику и његовом “преговарачком тиму” светиња није оно што Запад најбоље разуме, а то је ИМОВИНА државе Србије, српских предузећа, српских грађана и Српске православне цркве и других верских заједница на КиМ која је у процесу узурпације – а за ових седам година, показало се да им је то ЗАДЊА РУПА НА СВИРАЛИ – зашто би онда реаговали на било шта друго.
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
