Јутро ми је улепшао омиљени Српски Зет фром Ју-Ес-Еј, нашему Врховнику познатији као заменик помоћниковог помоћника америчког државног секретара, дакле, мој фаворит Шишко Менчетић, ексклузивним интервјуом илегалној (што ће рећи, формалноправно, непостојећој) Телеграфској агенцији Нове Југославије у коме је подржао нашег Разграниченог Врховника, преводећи са америчког енглеског на српски Врховников термин “компромис” као “међусобно признање две државе, Косова и Србије”!
Мило ми је и што се Наше Врховно Климоглавство, не рачунајући наложеног редова-гуштера Вулина, нешто пуно не љутка, да не речем, не трти зато што нисмо позвани на обележавање осам деценија немачке фашистичке агресије на Пољску, тамо где су најдражи гости били и представници таквих антифашистичких гиганата из Другога рата какви су, рецимо, (НД) Хрватска или Албанија, а о представницима земље наследнице Трећег Рајха да и не говоримо. У ствари, јесте ми мало жао што нас није било, раме уз раме, са државницима из државе чији нас је доскорашњи велепосланик (екс-екселенција Дитман) великодушно частио епитетом „браће по крви“, тј. скоро па геноциду, пошто, јелте, Немци, за разлику од нас, не могу да буду геноцидан народ јер Нирнбершки процес није познавао правну категорију геноцида.
Али, унаточ свему томе, упркос Врховниковој четворострукој самономинацији за улогу Халила „Сиктер“ Ефендије у неком будућем препеву Драшковићевог филмског „Ножа“ („Сиктер, лопуже!“; „Сиктер, опозицијо!“, „Сиктер, странци!“, „Сиктер, Боки 13“!); унаточ томе што сам, прошлог тједна, бивао, не у Паралији него у Кану под „(Златном) Палмом“, баш у време одржавања „(Златног) Лава“ (не оног за мир, што га је, пре нашег Врховника, добио угледни тестениничар) – прво питање које ми се самопоставило јесте: Шта то тренутно снима Серж Трифо?
Откуд сад па то? Оно јесте да је онај комичар Володимир Зеленски, рецимо, пре него што га кандидовало, па и изабрало, за председника Јукрајине, у серији „Слуга народа“, бриљирао у улози наставника Василија коме је пукао прслук због неправде и корупције, па га ђаштво, радништво и поштена интелигенција номиновали за председника… И тако је све почело, а завршило се како се завршило – дебаклом „Лава“, пардон „Краља слаткиша“ Петра Порошенка на изистинским председничким изборима!
Да поставимо једну теоријскозавереничку тезу: дакле, чудно је, није да није, да је, таман у време када су оно, поткрај зиме, протести били у зениту, нашега Глумца збрзало као његову омиљену брзалицу и привело на скијање у амерички Аспен. На месечак дана, док се Врховник злопатио по Београду за Шорошем Јуниорем. Друго, на политичком небу Србије, осим Глумца анархисте, истовремено је засијала и политичка звезда Бошка „Фашисте“, али није њега већ само Глумца, поред свога Бога Ствараоца, наш Врховник идентификовао као једине из опорбе са којима би могао да разговара, јер су они „једини изнад цензуса“. И, да досолим: има томе једно пет-шест месеци, звао ме новинар једног утицајног медија из једне утицајне земље ЕУ са жељом да му компарирам Сержову улогу овде наспрам Володимирове роле тамо, у Јукрајини…
Је ли, стварно, наш Глумац, заправо – Глумац Пројекат? Неких са Запада или са Истока, можда са Севера или са Југа…? Лично мним (елем, и навијам за тако нешто!) да би то могло само да обогати нашу уочиизборну политичку понуду! Све под условом да заговорници бојкота избора под оваквим изборним условима стварно буду надгорњани од оних у опозицији који сматрају (а избегавају да то и аргументују) да су нормални избори могући и без ослобађања или привођења познанију права ружичасте ТВ тровачнице и јавне нам ТВ куће…
Јер, Боже мој, ако је један трећеразредни глумац (Реган) постао станар Беле куће, ако је то успело и једној естрадној мушкој старлети (Трамп) у једној Америци, зашто једном озбиљном глумцу (част покојном Бати Живојиновићу, јер је он у политици бирао улогу статисте климоглавца) у Србији не би пошло за руком да, макар, усталаса устајалу партијску жабокречину?
Рекох и спасих себи душу.
С вером у брзалицу „Около дођох, вођо, потоком топовском рову“, за краља и отаџбину.
Догодине у Призрену!
Мада и ова седмовековна кнежевина Грималдијевих коју је, на Монако стени, створио Франческо Злобни (Препредени) може да буде нека идеја за разраду: аутономна полиција, француска војска као одбрана, а све то без пореза и намета грађанима…
Па, сада, нека ови „АБ од АВ“ думају шта се воистину из опозиције смера.
Јер, „Глумац је глумац је глумац је глумац“ – хвала Зијаху Соколовићу…
