Чак ме и моји највернији читаоци, па и “мој народ” (што би рекла фолкерка Вера Матовић, “све што имам, то ме је мој народ позлатио, а публика ме и данас држи”) – питају докле, бре, више о Косову, зашто толико Косова и томе слично у овим колумнама?
Данас чудом не можете да се начудите, све верујући да наш доскорашњи, а и будући Канцелар, због тренутка деконцентрације, није свестан погубности сопствених речи које изговара у функцији Мандатора: “Заједница српских општина на Косову тешко да ће бити формирана, али свеједно, мора да се настави разговор са Албанцима, то је добро за будућност Србије”?! Вели то човек који је, у априлу 2013, прихватио Бриселски споразум у коме се ни на једном месту не помиње термин “Србија” и где је једина “шарена лажа” за грађане Србије била управо та ЗСО!? А више од три године касније, Мандатар ни речи о томе да сада Приштина, као услов за формирање ЗСО, испоставља пристанак Срба на формирање косовске армије, све по реду, процедури и закону.
Зато толико Косова у мојим колумнама. Јер, не може се више “побеђивати” на косовским темама, а потписивати капитулација до капитулације као што то овај (онај бивши и онај бивши бивши) режим чини од 2012. наовамо! Тј. може, али онда неко коначно мора да каже да је Устав Србије, на територији Србије, суспендован. Да, између Великог Илузионисте, и његовог “драгог народа више нема посредника”…
А зашто, све време, алудирам на то да овај режим у своме грађанству потпирује “спиралу тишине”, у којој грађани “избегавају” да кажу свој мањински став, због страха од освете самозване већине? Па, ето, кад га неки куражнији новинар, уз сва претходна извињења, замоли да прокоментарише факат да су у компанији једног страног инвеститора који је, од ове државе добио милионе и милионе “подстицајних” евра, шефови тражили од радника да носе пелене, а не да траће време у тоалету – Мандатор то, без пардона, назове хајком против страних инвеститора, захтевајући да “избацимо ту социјалистичку самоуправну свест из себе”!? Као у време када су клерикални суботички листови “Невен” и “Сабадкаи хирлап”, почетком 20 века, грмећи против штрајкова радника и надничара, тврдили да “жетелац треба да буде весео и уз песму да ради”, а не да води класну борбу, јер је “радникова снага, без земље и новца (тј. велепоседника и банкара) бесплодна”, те да је прави лек против незадовољног радништва вера, јер је “религиозан радник скроман, не поставља никакве захтеве и не поводи се ни за каквим револуционарним учењима”…
У међувремену, Његова екселенција, у морнарском сендвичу, између колега по титули, Колинде, Бакира и Хашима, провео се као бос по трњу (ма, као његов кроки крокија платформе о Косову) на екс-ЈУ теферичу у Сарајеву. Али и, кренуо, пак (пак? Пак?), у офанзиву на Мандатора не би ли се овај, ипак, смиловао да га подржи на пролеће. Јесам ли то добро чуо да Њ.Е. рече како “државу не сме да води један човек”?
Цвијетин Миливојевић, Данас
