Д. Илић: О књизи „Служба“ или дело које вреди прочитати

Издавачка кућа Лагуна ових дана објавила је друго издање књиге Служба Горана Живаљевића, једног од најпознатијих српских обавештајаца у последње три деценије. Аутор је тридесет година радио као припадник Ресора државе безбедности, касније Безбедносно-информативне агенције, у којој је једно време (2003-2004) обављао функцију заменика директора. Богато професионално искуство стицао је и у региону, као представник БИА у Хрватској (2005-2006) и БЈР Македонији (2009-2017).

Ово изузетно интересaнтно штиво доноси нам низ информација о бројним контроверзним догађајима наше ближе прошлости и то, пре свега, из угла једног професионалног припадника обавештајне службе. Чини се да је основни циљ Живаљевићеве књиге својеврстан покушај демистификације улоге домаће обавештајне службе у креирању наше судбине. За једне, који су дословно схватали крилатицу „ОЗНА све дозна“, представљала је оличење недодирљивог, свемоћног и верног чувара државе и народа, док је за друге, представљала срце мрачне, антицивилизацијске, антидемократске, криминалне хоботнице, а за поједине извор свег антисрпског зла, продужену руку антисрпских центара моћи. У сваком случају, како аутор наводи, за све ове констатације и сама Служба је понекад давала повода. Стога је ово покушај објективнијег сагледавања њене улоге, али кроз призму једног од њених најистакнутијих припадника.

Анализирајући однос Службе према домаћим и страним политичким и обавештајним актерима, аутор нам доноси краће, али изузетно интересантне приче о позадини смене Јовице Станишића, везама Југословенске левице и британских структура, о познатој операцији Паук, догађајима који су се десили непосредно уочи и непосредно након 5. октобра, мотивима реформи безбедносних структура након промена, атентату на Зорана Ђинђића, затим Ратку Младићу, озбиљности хрватског обавештајног апарата, те нарочито исцрпно о промени власти у садашњој Северној Македонији, чији је један од најважнијих очевидаца и сам био.

Упркос владајућем наративу по коме су САД синоним за Запад, који је преовладао још од времена Хладног рата, Живаљевић је један од ретких аутора који, као директни учесник и очевидац многих догађаја, износи чињенице у прилог озбиљног присуства и утицаја британских структура на нашем простору. „Не постоји страна служба која је студиозније, дугорочније, и ефективније имала утицаја на безбедносни сектор, политичке странке и државне институције, па самим тим и на српске политичке токове у последњим деценијама – од британске обавештајне службе“, истиче Живаљевић. С тим у вези, аутор нам доноси потпуно нове податке о везама британских тајних структура и Југословенске левице, али и црногорским ДБ, за којег наглашава да од 1996. године представља главног подизвођача радова англосаксонских планова за разбијање српског народа. Иначе, као исте такве подизвођаче у ранијем периоду растурања СФРЈ, Живаљевић наводи хрватску, бошњачку, албанску и македонску службу, које су своје позиције градиле на антисрпству.

Говорећи о петооктобарским променама, развејава многе заблуде. Пре свега поново истиче енглески допринос смени Милошевића, затим још гору политизацију Службе оличене у реченици: „ко освоји изборе, освојио је и Службу“, као и сав бесмисао потоњих реформи које су слабећи Службу у ствари слабиле српску позицију у новом светском поретку. Премијеру Зорану Ђинђићу посвећује посебан део. Два детаља која ће нарочито уздрмати јавност тичу се Ђинђићеве спремности да први призна Косово као независну државу ако заузврат добије њен северни део, као и чињеница да је наш војни аташе у Скопљу дан раније сазнао да ће бити извршен атентат на српског премијера.

Што се тиче Хрватске, у којој је службовао неко време, аутор истиче нарочиту озбиљност у раду њене службе, посебно када је реч о праћењу „српског питања на Балкану“. Свето тројство на коме почива ова држава, Римокатоличка црква – бранитељи – ХДЗ, утемељује ову земљу на антисрпском вектору деловања, те тако сазнајемо информацију да „не постоји Србин повратник који није прошао филтер хрватске службе“, након чега добија или третман сарадника службе или третман потенцијалног „четничког зликовца“.

Ипак, највећи део књиге посвећен је Живаљевићевом службовању у Скопљу. Пружа можда и најадекватнији опис ове земље, означавајући је као тројанског коња у балканском православном свету. Поред приче о конкретним догађајима који су потресали северномакедонску државу у протеклих неколико година (Шарена револуција, упад у Собрање, промена власти, промена имена државе), аутор, за разлику од енглеског утицаја у Србији, наглашава амерички утицај у Северној Македонији. Ову силу таргетира као главог кривца за пропаст Нишког споразума о решењу црквеног спора, за „пуштање Груевског низ воду“, те за довођење на власт Зорана Заева. Такође, види је и као главног кочничара било каквог православног савеза или формирања потенцијалне антиалбанске осовине на Балкану која би била стварана ван НАТО агенде.

Без обзира што се ради о књизи у којој се износи субјективни суд једног обавештајца, она је свакако драгоцена јер представља сведочанство о времену које ће своју кулминацију највероватније имати у наредним годинама. Зато га ваља јако пажљиво ишчитати и проанализирати.

Душан Илић је сарадник Института за Европске студије

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

Извор Нови Стандард