Kад је напредњачки картел доведен на власт, Александар Вучић је засео на трон, који је окружио најсрамнијим примерцима живих бића. Диктатор је уздигао муљ и у њему Ану Брнабић, Александра Вулина, Горана Весића, Александра Шапића и друге политичке хермафродите. Нажалост, “Вучићев тројански коњ у опозицији” Драган Ђилас окружен је истом врстом дилетаната и политикантских паразита попут Маринике Тепић, Борислава-Борка Стефановића, Павла Грбовића, тзв. Ћуте и других несрећника, који су спремни да, зарад личне користи, узму посланичке мандате и тиме легализују изборну крађу. О неопходности формирања нове генерације опозиционих политичара, ако већ није касно, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
На српској политичкој сцени доминирају штеточине и похлепни бедници, као да су од зла оца и још горе мајке. Притом, не само од Фахрије и Ангелине. Већина репрезентативних примерака из владајућег картела, као и већина тзв. лидера опозиционих странака и покрета дели исти поглед на свет, исту жељу да задовоље искључиво личне интересе, па и исту политичку визију, која не иде даље од њихових џепова, сефова и рачуна.
Такво стање није настало случајно. Напротив, оно је стварано и неговано дуго и пажљиво. Процес политичке и моралне контраеволуције довео је Александра Вучића на власт, а он је, по свом подобју, форматирао све око себе – своју породицу, дворску свиту, своју странку и коалицију, државне институције, правосуђе, медије, па и опозицију.
Ален Далс, бивши директор ЦИА и један од значајнијих учесника у креирању америчке хладноратовске политике, крајем педесетих година прошлог века осмислио је стратегију, која је за циљ имала дехуманизацију појединаца и друштва.
– Рушићемо духовне вредности и уништавати основне принципе морала. Направићемо од грађана цинике, вулгарне људе, космополите. Неприметно, но активно и постојано помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубост и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима, све ћемо то утиснути у свест људи – написао је Далс, аутор књиге “Обавештајни занат” (“Тхе Црафт оф Интелигенце”, 1963).
Вучић, сигурно, никад није ни чуо за Далса. Вучићева литерарна интересовања су се завршавала на делима црвеног војводе Војислава Шешеља. Но, дође на исто. Шешељева политичка пракса настала је применом Далсовог начина деструкције. Вучић је то прихватио, развио и, са позиције владара, раширио на цело друштво.
Kад је напредњачки картел доведен на власт, Вучић је засео на трон, који је окружио најсрамнијим примерцима живих бића. Руковођење странком препустио је свом куму Дарку Глишићу, опскурном кабадахији, који, потпуно растерећен морала, не види никакав проблем у томе да вређа и прети деветогодишњем детету неког локалног политичког противника. Из истог калупа, Вучић је извукао беднике, којима је поделио функције у извршној и законодавној власти. С патолошком потребом да понизи све нормалне људе, као и све врлине и вредности на којима су они васпитавани, за водећег манекена суноврата изабрао је Ану Брнабић. На страну њено хрватско порекло (да јој је и сам Анте Павелић деда, не би могла страсније и доследније да мрзи Србе и Србију, него Вучић), хомосексуалност и склоност ка корупцији и криминалу, Брнабићка и својим менталним ограничењима персонификује све оно што се, исписано дугим латинским терминима, налази у Вучићевом здравственом картону.
– Исус Христ је рођен 14. фебруара – тврди председница Владе Републике Србије.
Нити је потребно, нити има смислна набрајати остале Брнабићкине будалаштине, којима свакодневно доказује да су јој интелект и образовање на нивоу Вучићевог поштења, дакле 0:0. Уосталом, она се, таква, добро снашла у напредњачком картелу, тамо је своја међу својима.
Уз Брнабићку, Вучић је пред грађане Србије истурио плагијатора Синишу Малог, наркомана Александра Вулина, слинавог Небојшу Стефановића, политичке хермафродите Горана Весића и Александра Шапића, безначајног муљатора Милоша Вучевића, бедника са иконостаса Братислава Гашића, а треба поменути и мумифицираног шумадијског гладоша Томислава Николића, кога Вучић повремено извади из саркофага и истури у јавност, да сви виде ко је родоначелник несреће која траје већ 12 година.
Из другог ешалона, хвалоспевима у славу вође картела своје зрно зоби зарађују типови попут Небојше Бакареца, Марка Атлагића, Марјана Ристичевића, Угљеше Мрдића, Сташе из лифта, као и разне Kебаре, Лангуре, Пиље, двоцевне Божићке и “само немој по коси” Ђурићке. Од тих апостола зла, Вучићу су много важнији оперативци попут Новака Недића и Владимира Ђукановића, који покушавају да контролишу штету у сивој и црној зони. То је тежак посао, који је, почетком владавине напредњачког картела, обављао Владимир Цвијан, пре него што је завршио у Дунаву. Тешко је балансирати између интереса вође Вучића и његових ортака из подземља Дарка Шарића, Вељка Беливука, Предрага Kолувије, Дијане Хркаловић, Аце Рошавог, Ђорђа Прелића и сличних убица, нарко дилера и разбојника свих врста, свеједно да ли су у униформи или цивилу.
На дну тог хранидбеног ланца, али највидљивији су промотери Вучићевих злочина. Неки су, попут Жељка Митровића, уцењени и принуђени да кроз своје медије трују народ, а неки, попут Драгана Ј. Вучићевића, то раде добровољно и усхићено. Има и паметнијих, као што је Миломир Марић, који знају шта раде, али верују да ће се, као и увек, опет извући од одговорности за промоцију зла и несреће. Марић је служио Мири Марковић, па је после Петог октобра аванзовао под заштитом Зорана Ђинђића и Богољуба Kарића. Профитирао је и под сукњом Бориса Тадића, док је водио компромитујуће кампање против Вучића, кога је оптуживао да је убио своју, тада још живу, супругу Kсенију Јанковић. Вучић му је то није опростио, направио је од Марића отирач. Додуше, скуп отирач, са легатом у Змај Јовиној улици и станом у “Београду на води”. Kад Вучић прође, Марићу ће остати квадрати. Остала би и срамота, али он не мари за те метафизичке категорије.
За срамоту не маре ни Небојша Kрстић, Предраг Сарапа, Гордана Узелац, Јована Јеремић, Тијанићева очерупана голубица Верица Брадић, као ни остали припадници напредњачког пропагандног ескадрона, који у медијима раде политичким противницима оно што је ганг Веље Невоље радио у Ритопеку.
У почетку, кад је Вучић одлучио да на највише страначке и државне функције поставља компромитоване типове без квалификација, стекао се утисак да он то ради намерно, како би се нормални људи нервирали због кондуктера, шофера и керамичаре, због Симе Спасића и Мише Вацића, Мирољуба Петровића и Драгослава Бокана. Међутим, испоставило се да то није израз Вучићеве намере да критику усмери на јефтине креатуре. Напросто, он нема никог другог, никог бољег. Не може ни да има, кад их бира у складу са личним афинитетима и квалитетима.
Све у свему – кад се том списку додају Вучићеви кумови из државних и страначких структура, бизниса и криминала – напредњачки картел није ништа друго до шака јада. Браћа Вучић на врху, испод њих пет-шест припадника дворске свите, који имају ограничен утицај, а испод њих кадровски талог, корисни идиоти. Сабласно смешна група похлепних примитиваца, растерећена морала и страха од одговорности, већ 12 година вредно уништава државу и народ.
Што је најгоре, нема ко да почисти ту Аугијеву, тј. Вучићеву шталу. Нема, јер је Вучић по истом моделу, како је направио своју породицу и страначку и државну номенклатуру, креирао и опозицију.
Kао лидера опозиције истурио је Драгана Ђиласа. Хиљадама насловних страна и специјалних телевизијских прилога, пуних бесмислених увреда и лажи, Вучић је створио утисак да му је Ђилас највећи и најозбиљнији противник. Превара је успела. Ђилас је добио статус лидера опозиције, који му је био потребан, а притом су и он и Вучић знали да то нема везе са стварношћу. Захваљујући капиталу који има, Ђиласа појединци из других опозиционих странака и покрета прихватају као лидера, иако су свесни да се гласачи не дају преварити. Ђилас се склања из првих редова, никада се није попео на бину и обратио људима, зна да би био извиждан. Међутим, њему није битна подршка грађана, њу покушава да освоји истурањем такође компромитованих, али прихватљивијих сарадника. На његову жалост, његови сарадници се не разликују много од Вучићевих.
Kад је одлучио да се врати на политичку сцену, 2017. године, Ђилас је кренуо путем за који је мислио да је лакши. Уместо да оснује нову странку и, како-тако, прикупи потребних 10.000 потписа, договорио се са Дејаном Булатовићем (читај: купио је његову странку) да преузме његове Зелене. У препакованој странци, с новим називом (Странка слободе и правде), Булатовић је добио функцију потпредседника, а потом и посланички мандат. Тиква је пукла кад је Булатовић добио напредњачку понуду која се не одбија. Булатовић је оптужио Ђиласа за сва могућа непочинства, укључујући и зоофилију. Ђилас је узвратио тврдњама да се његов бивши сарадник продао Андреју Вучићу за 300.000 евра, посланички мандат на напредњачкој листи и друге бенефите.
Мариника Тепић и Борко Стефановић још нису напустили Ђиласа, а не зна се кад ће. Углавном, ако то ураде, никога неће изненадити. Њих двоје су променили, укупно, 11 странака, па може да се очекује да ће ту традицију наставити чим процене да ће негде другде лакше и брже реализовати своје амбиције. Шта очекивати од Тепићке, која се разбацује паролама о заштити државних интереса Србије, коју је резолутно оптуживала за геноцид у Сребреници. Или тек од Стефановића, који је променио властито име. Kако би постао прихватљивији либералнијим гласачима, уместо архаичног имена Борислав узео је модерну верзију Борко.
Ђилас је узео и два Веселиновића, Јанка и Жељка, који су му, у најбољем случају, донели два гласа. Преко Ђиласове листе посланичке мандате су добили и многи други дилетанти, попут Павла Грбовића и Александра Јовановића Ћуте. Њих двојица су добили задатак да сада, у Вучићевом и Ђиласовом интересу, припремају јавност за прихватање посланичких мандата у Народној скупштини, чиме се даје легитимитет изборној крађи. Грбовић каже да није крао гласове, па нема потребе да се одриче мандата. Тзв. Ћута је, по обичају, још примитивнији, он тврди да је посланички мандат “крваво зарадио”. Зарадио га је у гужвама, гуркању с полицајцима и напредњацима, увек под заштитом телохранитеља Петка и пред камером друга Гилета. У “крвавој борби” за мандат, Ћута је заплакао само кад је попрскан сузавцем пред вратима Градске скупштине. Те ноћи је ухапшено четрдесетак грађана, а стотинак је добило лаке и тешке физичке повреде. Две недеље касније, кад је Ћута јавно легализовао крађу гласова, неки од протестаната су још били у притвору, а неки у болници.
Зоран Лутовац и Здравко Понош се, тихо и ненаметљиво, да се Ђилас не наљути, противе идеји о прихватању мандата. Они знају да ће тиме изгубити остатке поверења гласача, али не смеју да угрозе властите и интересе својих организација, Демократске странке и покрета Србија центар. Летос ништа нису урадили да би спречили растурање протеста који су покренути после масакра у Основној школи “Владислав Рибникар” и у младеновачким селима. По Ђиласовом, дакле и Вучићевом, плану стрпљиво су сачекали да се с улице склони више од сто хиљада огорчених људи. Што би им било тешко да и сада подвију реп, сачекају да се разачара ових две-три хиљаде грађана, који се супротстављају изборној крађи? Боље посланичка плата у џепу, него два бесплатна сата слушања Смиљана Бањца и шетања од једне до друге скупштине или од РТС-а чак до Пинка.
После избора 2022. године европске обавештајне службе су направиле извештај у коме су тврдиле да је Драган Ђилас “Вучићев тројански коњ у опозицији”. Сад је та ергела много богатија, има 65 вранаца и шараца са посланичким мандатима. На име посланичких плата и издатака за посланичке клубове, који ће бити формирани с листе “Србија против насиља”, добијаће из буџета нешто више од три милиона евра годишње. За тај новац – новац најсиромашнијег народа у Европи – опозиционари ће глумити топовско месо по коме ће грувати Јованов и остала напредњачка тупа оруђа, кукаће и ишчуђавати се простаклуку колега из владајуће већине. Kао Грбовић и тзв. Ћута, мислиће да тако подносе жртву, која им даје право да се и они навале на буџетске јасле.
А, управо ти опозиционари подршку гласача стичу објашњавањем катастрофалног стања у буџету и, уопште, у држави. Опозиционари указују на погубне чињенице да у Србији 1.150.000 запослених добија плату мању од 500 евра, да више од 900.000 пензионера прима пензије мање од 300 евра, а да чак 250.000 старијих од 65 година нема ама баш никаква примања, док 200.000 деце прима социјалну помоћ. Просечна потрошачка корпа вреди 100.157 динара, а просечна зарада 86.000 динара. Притом, разлика је сваког дана све већа услед раста цена, нарочито робе широке потрошње. Само у Србији цена хране расте брже од инфлације. Храна је прошле године поскупела 27 одсто, а инфлација, према званичним подацима, износи 12,4 одсто. Kрајем 2022, Вучић, Синиша Мали и Јоргованка Табаковић уверавали су грађане, жртве својих пљачкашких акција, да је власт мудром политиком обуздала инфлацију и да она у 2023. неће бити већа од пројектованих 2,5 одсто. Сада нуде исто обећање, уз исте лажи да инфлација није изазвана њиховом неспособношћу или, што је извесније, свесном намером да подрже интересе увозничког лобија на штету грађана. Одакле је инфлација увезена кад у земљама Европске уније она, просечно, износи 2,3 одсто. Чак и државе, које се исцрпљују ратом, имају много мању инфлацију, Украјина 5,3 одсто, а Русија само четири одсто. Истовремено док скрива узроке инфлације, Вучић се хвали дизањем плата и пензија. Да. тачно је да су просечне зараде порасле 30 одсто, а минималне за 19 одсто. Међутим, осим хране, скочила се цене и других неопходних производа. Струја је прошле године поскупела 35 одсто, гас за 32, а огрев за 45 одсто. Скок цена енергената утицао је и на поскупљење свих производа и услуга, а то је довело до чињенице да су плате порасле, заправо, само 2,7 одсто, кад се урачунају ефекти инфлације.
Иако је потрошња пала за 2,5 одсто, Вучић, вођен патолошком потребом да лаже и обмањује, тврди да има лепе вести: “У буџет је ушло 300 милиона евра више него што је очекивано”. Наравно да су приходи већи кад су веће цене. Исти разлог диже и БДП. Пре три године, БДП је био 50 милијарди евра, а прошле године је стигао до чак 69 милијарди евра. Такав скок је, наравно, изазван инфлацијом, а не дизањем производње, која је, успут речено, 2023. године имала раст од само 2,4 одсто. У време Слободана Милошевића, кад је Србијом владала хиперинфлација, БДП, обрачунат у динарима, писао се с много, много нула. Ипак, то није за поређење пошто тадашња нула – Милошевић – није продавао јавне ресурсе и презадуживао државу као што то ради актуелна нула – Вучић.
Kад је напредњачки картел доведен на власт, јавни дуг је био 15,7 милијарди евра, данас је 36,4 милијарде евра. Србија ће ове године, 2024, морати да се задужи за још девет милијарди евра. Више од 4,8 милијарди евра намењено је за отплату приспелих рата старих кредита, 1,8 милијарди за покривање дефицита, а остало за јавни сектор, пре свега за организацију изложбе ЕXПО. Да невоља буде већа, Србија више не може да добије повољне кредите. Пошто је презадужена, принуђена је да кредите узима код комерцијалних банака, које наплаћују до девет одсто камате. Вучић и ту поражавајућу последицу својих економских авантура покрива лажима.
– Међународни монетарни фонд не каже да је данас стање у Србији добро. ММФ каже да је одлично – рекао је Вучић крајем прошле године.
Тако је, можда, у Вучићевој свести, али с ове, реалне, стране здравог разума чињенице изгледају сасвим другачије. У извештају ММФ-а за прошлу годину наводи се да Србија неће моћи да сервисира финансијске обавезе, зато што се задужује по високим каматним стопама. Такође, истиче се: “Привредни раст је почео да слаби, забележен је пад у пољопривреди, индустрији и грађевинарству, а дуплиран је увоз енергената, због чега се повећава трговински дефицит. Инфлација је наставила да расте. Приступ међународном финансијском тржишту је ограничен, а трошкови задуживања државе су повећани…” Ако је ово опис “одличног стања”, онда Вучић није луд. Уосталом, ММФ има аранжман са само три европске државе. Овај са Србијом износи 2,4 милијарде евра, а аранжмани са Грузијом и Јерменијом су по 360 милиона евра. То довољно открива ко је у каквом проблему.
Ипак, Вучић није једини проблем Србије. Kако изгледа, није ни највећи. Такав какав је – кукавица, искомплексирани несрећник с ограниченим когнитивним способностима – Вучић никада не би могао да дође на власт ни у Чипуљићу, а камоли да 12 година влада Србијом да против себе нема исте такве, па и слабије цицибане. То показује сву трагику овог времена.
Вучић је нанео несагледиву и трајну штету Србији. Учинио је све што је могао да учврсти државност лажне албанске државе Kосово. Распродао је јавне ресурсе, а народ гурнуо у дужничко ропство. Под притиском његове диктатуре, у иностранство је побегло око милион младих и образованих. Држава је претворена у територију, а грађани у жртве његових експеримената.
Растурена, Србија никад није имала гору власт, а ни гору опозицију. То упућује на једини могући закључак – да би се Вучићев картел оборио с власти неопходно је прво најурити у прошлост ову гарнитуру опозиционих лидера. Док је њих, биће и Вучића на власти. Није ни битно да ли су само неспособни или свесно раде у интересу напредњачке власти.
Београђани су на децембарским изборима показали да су против Вучића. Злочиначка машинерија СНС-а ни уз помоћ криминалаца из полиције и њихових колега из подземља није успела да украде довољно гласова за победу. С друге стране, опозиција није успела да одбрани гласове грађана. Уместо да се уздају у своје снаге и праведнички гнев покраденог народа, опозициони лидери су наду полагали у странце, у бриселски и вашингтонски центар моћи. Узалуд.
На позив Владе Србије, посматрачи ОЕБС-а пратили су изборни процес. У прелиминарном извештају су истакли да су уочене бројне неправилности, од неравноправног медијског третмана свих учесника и притисака на бираче, до куповине гласова. Посланичка група “Обновимо Европу” предложила је да Европски парламент отвори расправу о неправилностима на српским изборима и пре коначног извештаја посматрача, али то је с дневног реда скинула Европска народна партија, блиска Српској напредној странци.
– Србија је представничка демократија, која је организовала сопствене изборе. То су учиниле власти и политичке партије из целокупног спектра. На изборима је учествовала владајућа већина и опозиција. Важно је саслушати посматраче ангажоване у дугорочној посматрачкој мисији ОЕБС-а и озбиљно схватити њихове закључке. Сигуран сам да међународне институције могу да раде заједнички са домаћим у Србији. Не предвиђам и било би необично предвиђати било какву међународну истрагу у контексту избора – рекао је Владимир Билчик, посланик Европског парламента и известилац тог тела Европске уније за Србију, у интервјуу за Глас Америке.
Расправа о изборној крађи у Србији одложена је за крај фебруара, а до тада ће се, врло вероватно, разрешити недоумице око београдских избора. Или ће Александар Шапић купити два-три одборника с неке од опозиционих листа, или ће, ако се не формира владајућа већина, Београђани у јуну ићи на поновљене изборе. У сваком случају, резултати децембарских избора неће бити поништени на захтев Ђиласове листе “Србија против насиља”. На то упућује и изјава Џејмса О Брајана, помоћника америчког шефа дипломатије Ентони Блинкена, који је изјавио да “политичке снаге у новом сазиву Скупштинесрбвије дају јасну визију напретка Србије и ко су људи одговорни за тај напредак, то је добро за грађане и све нас”.
Дакле, опозиција је преценила “подршку” странаца и потценила моћ корупције. Стара је прича да Вучић новцем и разним услугама подмићује Билчика, Лајчака и многе друге бирократе из Брисела. Вучић са америчким дипломатама послује на сличан начин, плус што им чини уступке око Kосова. Тако је и сада купио четири године власти, као што сам пева “четири године туге, четири године дуге”.
Да би му се скратила владавина, а и Србији туга коју он изазива, последњи је тренутак за промене у опозицији. Грађани Србије су, већим делом, добри и поштени, вредни људи, који часно зарађују свој хлеб. Време је да се на политичкој сцени појаве и њихови представници с таквим особинама, спремни да ураде све што могу како би спречили коначни суноврат државе и народа. Спас неће донети оваква опозиција и њени ментори из страних амбасада. Грађани Србије морају сами очистити своју кућу, ако већ није касно.
