Да је било лустрације не би се враћали кадрови из режима Слободана Милошевића – оцена је која се све чешће понавља у делу јавности. Да ли се, ипак, само тиме може објаснити повратак некадашњих перјаница Милошевићевог режима на разне положаје, од Владе преко медија, па све до болница?, пише Радио Слободна Европа.
– Ако је 5. октобар био неуспешан покушај револуције, ово је очито врло успешан покушај рестаурације – каже новинар и професор Динко Грухоњић.
Некадашњи функционер ЈУЛ-а Милован Бојић остаће упамћен као министар здравља у време Милошевићевог режима који је 2000. године по здравственим установама, пред телевизијским камерама, постројавао лекаре и медицинско особље. Недавно је именован на предлог Министарства здравља за директора Института за кардиоваскуларне болести Дедиње, чији је директор био и током деведесетих година.
Милорад Вучелић, који је био генерални директор Радио-телевизије Србије (РТС) у периоду у коме је тај медиј остао упамћен по хушкању грађана на рат, и обмањивању јавности, дакле у деведесетим, именован је за вршиоца дужности главног и одговорног уредника дневног листа “Вечерње новости”.
Премијерка Ана Брнабић, која је на то место дошла као експертски а не страначки кадар, крајем јуна је предлажући састав свог кабинета у Владу увела и једно од лица Милошевићеве Социјалистичке партије Србије, Горана Тривана, поставивши га за министра за заштиту животне средине.
Но, можда најдрастичнији пример стиже ових дана када министар одбране Александар Вулин, такође некада један од најближих сарадника Мирјане Марковић, најављује да ће генерал осуђен пред Хашким трибуналом Владимир Лазаревић предавати, тј. преносити своја искуства на Војној академији.
– Спрам главних протагониста на политичкој сцени Вучелић и Бојић су потпуно логичан наставак такве политике, ту не треба имати никаквих илузија – каже Грухоњић објашњавајући да није ништа друго ни очекивао након избора 2012. године и повратка на власт некадашњих радикала Војислава Шешеља – Александра Вучића и Томислава Николића, а Милошевићевих социјалиста Ивице Дачића још одраније.
Стампедо Милошевићевих кадрова
Код оваквих и сличних именовања изнова се у делу јавности јави жал за лустрацијом која, за разлику од источноевропских земаља након пада комунизма, у Србији после петооктобарске промене режима није спроведена.
Тако рецимо, лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак, сматра да је “било лустрације, Александар Вучић не би био данас председник и не би био уопште у политици, не би био ни Томислав Николић, нико од њих”.
– Лустрација може бити успешна кад постоји воља за њено спровођење и то показује пример из Источне Немачке где је ова мера најдоследније спроведена. Али то је тамо било могуће због тога што су они могли да замене доста велики део, рецимо, судијског кадра, значи не само уско политичког, чак и наставника у школама и на универзитетима јер се ту говори истим језиком. Имали су неку врсту ‘резервоара’ у западном делу Немачке – каже професорка Ракић Водинелић.
У међувремену, не само да се у Србији кадрови бившег режима враћају, него долази и до превредновања тековина петооктобарских промена. Тако се све чешће кривци из редова власти 90-их за суноврат земље проглашавају жртвама, демократски потенцијал промена назива насилном сменом власти и слично.
Да ли зато што није било лустрације, тек на кључним позицијама у држави су управо људи који су водили државну политику и у режиму Слободана Милошевића. Данас су они репрезенти другачије политике, али и изложени, у мало преосталих независних медија, проверавању колико су се удаљили од својих некадашњих позиција.
Радио Слободна Европа
