18. септембра у Шкотској ће бити одржан референдум по питању независности од Велике Британије. Лондон се категорички противи, прети Единбургу свим могућим ограничењима. Премијер Дејвид Камерон заиста има чега да се плаши. Ако Шкоти буду гласали за независност, пет милиона поданика Њеног Величанства и британска база нуклеарних подморница поред Глазгова ће се наћи на страној територији.

Европа је на прагу читавог низа референдума о самоопредељењу територија које се сада налазе у саставу кључних земаља ЕУ, као што је Велика Британија, Шпанија и Италија. Никакво посебно узбуђење то не изазива. ЕУ и САД не уводе санкције и не прете Риму, Лондону и Мадриду, као у случају русије, која је подржала израз воље већине становника Крима и потписала споразум о уласку полуострва у састав руске државе.

Одвајање Шкотске од Уједињеног Краљевства је мало вероватно. Зато и спорови око референдума скоро да се не воде, сматра вршилац дужности директора Европског института Алексеј Громико:

Тамо нема закона који би забрањивао једном од региона да спроводи референдуме. И ако већина становништва гласа за одвајање, Лондон не може легално то да спречи. Али сви знају да ће шкотски националисти на овом референдуму претрпети пораз. Њих подржава око 35% становништва. Сепаратистичка расположења, наравно, у Шкотској постоје, али она ће остати у саставу Велике Британије.

Ипак влада Шкотске је одлучна. Она је објавила Белу књигу у којој је детаљно описан план изласка из састава Велике Британије. Још прошле године шкотски премијер Алекс Салмонд изјавио је да ће суверенитет омогућити да реализује колосални потенцијал актуалне аутономије. Гаранција процвата ће бити нафта Северног мора која, како кажу борци за независност, географски припада Шкотској. Уз огромне туристичке токове. На рачун ових ресурса власти ће моћи да повећају социјалне доприносе. Независна земља ће створити сопствени порески систем и армију. У случају реализације ових планова у ЕУ ће бити створен опасан преседан који у перспективи може да доведе до неуспеха најамбициознијег пројекта друге половине 20. века.

Чак узимајући у обзир релативно ниска сепаратистичка расположења, резултат референдума за сада није предодређен. Социологија понекад греши. Шкоти имају још времена да се сете своје борбе за суверенитет, која има давнашњу историју. Још у 14. веку, после многобројних покушаја Еглеске да придружи Шкотску, десила се битка код Банкоберна, после које је Лондон признао независност суседа. Затим је Шкотска добила соспствене органе управе и парламент под окриљем краља Јакова Шестог. Ипак четири века касније Актом о унији формиран је јединствени парламент и централна влада, а шкотски предтавнички орган су укинули. Од тог тренутка започела је историја Шкотске као дела Уједињеног Краљевства, а такође летопис њеног „хладног рата“ за независност.

Шпански професор, политиколог Манел Пара сматра:

Свака држава чланица ЕУ има право самостално да доноси одлуку да ли је спремна да пружи независност свом делу или не. То је прописано у Споразуму о ЕУ. Шкотска је управо такав случај. Узима се у обзир да одржавање референдума Лондон није забранио, вероватноћа стицања независности постоји. Друго је птиање што је Шкотска изгубити чланство у ЕУ као део Велике Британије. А да ли ће хтети да је приме назад, велико је питање. Пре би се рекло да неће.

Политиколог Игор Коваљов је скренуо пажњу на важан детаљ који подиже завесу свеопштег мира:

Референдум у Шкотској је резултат договора њеног сепаратистичког дела са владом Велике Британије. Она је дала референдуму легитимност. Ако се Шкотска одвоји и постане самостална држава, она ће имати озбиљне проблеме. Томе се неће одбрадовати други чланови ЕУ који имају сепаратисте, иста та Шпанија. И овде су могућа дејства у циљу да се не дозволи ширење ове тенденције на друге земље континента.

Пасијанс још није сложен. Лондон је наравно забринут центрифугалним тенденцијама које представљају претњу по националну безбедност земље. Али енглеско разумно уверење да ће Шкотска остати део Уједињеног Краљевства не даје повод запанику. Ускоро ће свет видети колико је добро развијена интуиција политичког естаблишмента у британској престоници.

Илија Харламов, интернет редакција

Глас Русије