На годишњицу потонућа легендарног Титаника, 15. априла ове године, полудели капетан напредњачке лађе, Александар Вучић, тврдио је да „свет подржава“ његове реформе, а на вапаје незапослених радника у Параћину и Ћуприји, добацио је са говорнице: „…Добро сам вас разумео, знам шта ми је чинити!“. После четири године ужасне диктатуре, чини се да више не постоји човек који не разуме да је Вучић зло које мора бити уклоњено, јер је од закона и институција направио спрдњу, а од парламента дневни боравак за своје страначке букаче. Време му је истекло, а период који је добио да састави владу, велике силе ће искористити да фомирају „санитарни коридор“ око њега, како би демонтажу његовог режима извели ефикасно и без великих потреса. Да ли је то могуће? Хоће ли се диктатор повиновати овом сценарију?
Мада би у свакој озбиљној држави то био повод за масовне протесте, у Србији је потпуно незапажено прошла вест да је у априлу месецу ове године дошло до драстичног поскупљења хране и пића, одеће и обуће, транспорта, телекомуникација, дувана, намештаја, покућства, комуналних услуга, струје, па чак и услуга рекреације и културе!
Како то у пракси изгледа, одмах је осетила и редакција Магазина Таблоид, чији рачун за струју је са прошломесечних 2.800 динара, нагло увећан на 5.200 динара, мада је потрошња остала апсолутно на истом нивоу као и раније, јер редакција користи само пет сијаличних места и неколико компјутера, чија је потрошња минимална.
Оваквим порастом трошкова живота, аутоматски је произведено и нових 30 одсто екстремно сиромашних грађана, који више неће бити у могућности да биолошки преживе, него ће бити принуђени на бекство из пакла, самоубиство или у криминал. Истовремено, подивљала градска власт у Београду већ одавно врши незакониту наплату разних еколошких такси на свим могућим рачунима (мада је реч о еколошки најугроженијој престоници овог региона), а феномен наплате „приобаља“, вероватно је јединствен у свету, где криминална власт отима грађанима новац, наводно због „привилегије“ што живе близу двеју река, Дунава и Саве (мада тај харач плаћају чак и они који живе и по неколико километара далеко од било каквих река).
Докле ова дивљачка пљачка иде, говори и невероватан податак, да власници аутомобила у Београду, приликом плаћања регистрације возила, морају да плате и посебну таксу на вожњу главним градом, којом, ето цинизма, стиче „ексклузивно“ право да на возилу стави ознаку БГ! Као да је у питању таблица са ознаком Лос Анђелеса, која је, примера ради, тамо вишеструко јефтинија него у главном граду Србије.
Био је довољан један непуни мандат да Вучић почне да третира Србе као сопствене непријатеље, са којима мора свугде и на сваком месту да се обрачунава. Тако је, 10. маја ове године, приликом отварања новог погона дуванске компаније „Бритиш тобако“ у Врању, обавестио јавност о „сензацији“, да ће 27 радника бити запослено! Па их је пре него су и добили посао, понижавао речима: „…Радујем се што тих двадесет седморо неће више седети по кафићима и џабалебарити!“. И то је све изговорио пред страним окупаторима, израбљивачима и профитерима, баш онако како су то радили окупаторски сарадници за време Другог светског рата у Србији. Тачније, онако како то иначе раде марионетске владе које тероришу властити народ док гланцају чизме своме поробљивачу.
И нико да каже како је дуванска индустрија из Ниша и Врања пунила буџет са три пута више пара него што је то данас случај и да је преко 15 хиљада коопераната из целог региона јужне Србије остало без посла због криминалне продаје ових гиганата. Мало је Вучићу и то било, па је дрско казао: „Ко год запосли тројицу радника нека дође код мене у Владу и добиће паре из буџета“!
Шта, заиста треба још да се деси, па да овај диктатор испровоцира општу побуну и масовну грађанску непослушност? Месецима већ, овај лудак крв пије свакоме ко се усуди да укључи телевизор, отвори новине или укључи радио, а све због некаквих фантомских 2 одсто бруто друштвеног производа који ће, наводно, за толико да порасте кад барем два милиона људи умре од глади. А, истина је, тако каже и ММФ, да је такозвани БДП порастао за 1,8 одсто, тачно онолико колико је одузео пензионерима, најсиромашнијима и пољопривредницима. Поређења ради, треба рећи да је годину дана пре његовог доласка на власт, чак и у време демократске пљачке 2011. године, бруто друштвени производ био већи за пола милијарде евра.
Списак разних такси и намета којима Вучићеви вукови деру кожу са леђа већ опљачканог народа, сваким даном је све дужу, а ћутање милиона гладних све гласније. Тишина је толика да се чује само Александар Вучић. Од раног јутра до касних ноћних сати, посредством свих телевизија, овај полудели диктатор „гостује“ у свачијој кући. Вучић је уредник свих државних и највећег дела приватних медија, он је и шеф дипломатије и министар одбране, шеф свих безбедносних служби, први човек српске културе, енергетике, привреде, пољопривреде, економије…Он одређује који је докторат лажни а који не, он пресуђује пре суда, тужи пре тужиоца, истражује пре полиције, он доноси коначне одлуке и потписује смртне или ослобађајуће пресуде…
Четири године Србија трпи отворену диктатуру овог лудака, политичког (и не само политичког!) травестита, за кога је својевремено општински одбор Демократске странке у Чачку констатовао да није обичан лопов, јер је апсолутну власт преузео тако што је присвојио програм својих политичких противника. Али, то је био само један ситан криминал и само једно од његових „пресвлачења“. Данас се учинак његове велеиздајничке пљачке мери десетинама милијарди евра, а у међувремену је Србију довео у положај најгоре колоније на европском континенту, стављањем потписа на Бриселски споразум и гурајући грађане ове земље, жртве НАТО пакта, у раље ове злочиначке алијансе. Краће речено, Вучићева намера је да учини све, само да свој криминални посао доведе до краја. Ипак, проблем са којим се његова диктатура суочава, много је већи од његовог бандитског плана…
Склапањем пријатељстава до расклапања странке
У дипломатским круговима у Београду (како оним западним тако и оним источним, окренутим велесилама Русији и Кини), већ дуже времена влада мишљење да је даљи опстанак Александра Вучића на власти немогућ, те да је пре његовог смакнућа са трона, преко потребно створити „санитарни коридор“ око њега, како не би више био у могућности да сваки, па и минимални получасовни сусрет, чак и са представником страних службеника нижег нивоа, представљао као „трајно пријатељство“, на које се без основа позива кад год му затреба. Вучића се отворено гаде, али, како би његов пад био спремно дочекан и како би сва политичка и административна инфраструктура што лакше била узета из руку његове партијске војске, потребан је и краћи прелазни период.
Још пре две године, швајцарски „Ноје Цирхер цајтунг“ коментарисао је понашање Вучића и његових напредњака: „…Одједном завијају сирене и бука продире до костију. У ретровизору трепере плава ротациона светла и ускоро су бесне лимузине претекле нормалног возача на српском ауто-путу. Какав се то високи функционер запутио овуда, кроз српску дивљину, између Тополе и Винче? Другом приликом, током касне суботње вечери у Београду, питамо се због каквог су то хитног државно посла политичари принуђени на тако вратоломну вожњу?“
У сређеној Швајцарској не знају за ту „стваралачку“ хистерију српског диктатора: на брзину да узме паре, да опљачка што више за што краће времена и да све то представи као велике победе његових реформи. Да би то постигао, возни парк мора да је у сталном погону. Време је новац. А, новац је и власт и моћ. Нема једног без другог. Вучићев брод тоне, а вожња је све бржа…
Чак је и његов политички отац“, Томислав Николић, почео да показује озбиљне знаке удаљавања од те страшне олупине. На Дан победе, 9. маја, намерно је изабрао руску интернет телевизију „Спутњик“, да проговори о игноранцији Вучићевих медија према њему: „…Неко је одлучио да у медијима представи Владу, а не мене“, рекао је Николић и додао да је на тај начин он остао по страни, „као да баш ништа није урадио“.
У истом интервјуу, Николић је очигледно одлучио да направи велики отклон од Вучићеве политике, рекавиши између осталог: „…Ја не формирам Владу, ја не водим Владу, ја не водим ни унутрашњу ни спољну политику…Ја дајем свој печат својим ауторитетом у представљању Србије у томе да никада неће моћи да буде формирана Влада која би радила мимо принципа које сам ја установио у СНС-у“.
Овај Николићев интервју из „Спутњика“, цитирали су и други руски медији где се чује да би он са својих 30 одсто напредњачких посланика у парламенту, у околностима страначког раскола, дефинитивно бацио Вучића на политичко ђубриште. Посебно су у руским медијима истакли Николићеву тврдњу да Вучићева влада не жели да искористи његова пријатељства створена у Русији и Кини, али да се са друге стране, ствара утисак да је сусрет „некога из Владе“ са представницима страних држава, током само једног дана или једног сата, раван „безмало склопљеном пријатељству“.
Нема сумње да ће осим опозиције у парламенту Вучић имати и опозицију у Српској напредној странци, где се већ створио круг „дисидената“ који су дубоко незадовољни распоредом функција, привилегија и уопште хијерархијом коју је Вучић наново скројио уочи формирања владе. Многи оснивачи странке ће остати кратких рукава, а међу њима се већ ствара круг нових предводника „Томине фракције“. Чека се само сигнал из Москве, Лондона, Вашингтона и Брисела. Кад се силе усагласе, пашће и мали балкански диктатор који више никоме не треба.
Новца за велике игре више нема. Вучић већ јавно сажаљева себе што није продао „Телеком“ и што му је измакло барем милијарду евра које би потрошио угађајући лажним арапским инвеститорима. До краја лета 2016. године, више неће бити никакве могућности да се блокада рада парламента и грађански немири избегну, јер другог излаза из Вучићевог пакла нема.
Он се нада да ће другачије проћи, али су му наде узалудне јер га је Запад лако и брутално добацио, што се види и по односу страних дипломата према њему а пре свега, по односу Мајкла Девенпорта, шефа мисије ЕУ у Србији, који га потпуно игнорише већ месецима.
У канцеларијама ОЕБС-а налазе се детаљни подаци о читавом низу тајних уговора и споразума које је Вучић током претходног мандата потписао, а који су дубоко уперени против интереса Европске уније и њене политике на Балкану.
Вучић је овај проблем покушао да реши пристанком на споразум са НАТО пактом (ИПАП) којим се гарантује овој војној алијанси, да њени војници могу слободно да крстаре Србијом, да неће одговарати пред нашим законом и да неће плаћати порез у овој земљи, него Србија из свог буџета. Али, тиме није купио никога, него је дао Србију на поклон окупатору који је овде истресао више од пет стотина тона бомби са осиромашеним уранијумом и од чега је, након канцерогених болести, само за последњих десет година, умрло више од 300 хиљада људи.
Презире га и избегава чак и немачка канцеларка Ангела Меркел, којој се клео на лојалност, па јој се чак извињавао и када су наши кошаркаши победили репрезентацију Немачке!
Још смо дужни, ти одужи
Најважније оруђе стране окупације, као и увек, представља дужничко ропство. За само четири године на власти Вучић је Србију у иностранству додатно задужио за више од 10 милијарди евра. Новац је потрошен да би се подмирили и он, његова фамилија, све преторијанске гарде и страначка пешадија, а наредне генерације ће морати од уста да одвајају да би се вратили и главница и огромне камате.
Зајмодавци, на првом месту Међународни монетарни фонд, Светска банка и Европска банка за обнову и развој, не траже само да им се врате позајмљене паре, већ да буквално владају Србијом. Те банке, а не српска Влада (још мање српски бирачи), одлучују са ким ће и на који начин Србија да тргује.
Када је Европска Унија увела санкције Русији из Берлина је у Београд стигло обавештење да Србија мора да им се придружи и да ни по коју цену не сме да користи ситуацију да повећа свој извоз. Вучић је послушао без поговора и од тада српски извоз у Русију опада.
Почетком маја, из Москве је стигло јасно обавештење: може „Фијат“ из Крагујевца у Русију без царине, али за сваки такав извоз, на бази реципроцитета, Русија ће без царине да извезе у Србију исти број возила марке „Лада“ најновије генерације. Опет је Вучић пао у очај, јер је у приватни посао италијанског произвођача Маркионеа, убацио пола милијарде државних евра. А, од профита ништа! Напротив, Маркионе је лично из државне касе добио најмање 300 милиона евра, а Вучићу оставио склопљен модел неуспешног пројекта „Фијата 500“, да покуша да га прода Русима и тако надомести пљачку буџета.
Споразумом са ЕУ Србија се обавезала да без царине и осталих намета одатле увози високо субвенционисане прехрамбене производе, а ММФ је истовремено захтевао да се скоро укину субвенције које је држава давала овдашњим пољопривредницима. Српско село је скоро потпуно уништено, а некадашњи велики извозник хране сада је завистан од увоза из земаља које су до пре неколико деценија увозиле прехрамбене производе.
Иако земље Запада које се најуспешније боре против светске економске кризе то постижу повећањем државних инвестиција у привреду, за нас, као и за остале колоније, предвиђен је рестриктивни буџет који ништа не даје грађанима од којих кроз повећање пореза и акциза узима све више пара. Главни протагониста ове наопаке политике је министар финансија Душан Вујовић, некадашњи ситни чиновник Светске банке.
Уместо да се хвали повећањем отплате кредита и смањењем задужености, Вучићева влада прославља свако ново задуживање у иностранству као посебан економски успех.
Задатак Вучића и његових напредњака јесте да омогуће да Србија финансијски буде потпуно поробљена и искључиво зависна од добре воље западних зајмодаваца. Када Запад процени да од њега нема шта више да очекује, пустиће Вучића низ воду исто онако мирно као што су Хабзбурговци гледали рушење краља Милана. Јер, садашња Српска напредна странка у потпуности наставља традицији Српске напредне странке из 19. века, која је такође ушла у Скупштину Србије на туђој листи, а затим се отцепила. И онда, као и сада, СНС се залагала да Србија изгуби суверенитет и да постане туђа колонија, а једини услов који су и ондашња, исто као и садашњи владари постављали било је да они остану на власти.
Подсећања ради на ову историјску паралелу, кнез Милан је уз помоћ Чедомиља Мијатовића, министра спољних послова и једног од оснивача ондашње СНС, 28. јуна 1881. потписао Тајну конвенцију са Аустро-Угарском, којом се обавезао на безусловну лојалност. За узврат је бечки двор кнезу омогућио да се следеће године крунише за краља и гарантовао да ће му увек помагати да остане на власти.
Србија се овом Конвенцијом и каснијим споразумима привредно потпуно окренула Аустро-Угарској, са којом је остваривала 90 одсто извоза и 70 одсто увоза. Прве кредите које је независна Србија узела, добила је од банака из Беча. Упркос томе, Хабзбурговци се нису држали својих обавеза и дозволили су да и краљ Милан, као и Чедомиљ Мијатовић буду отерани са власти и прогнани.
Данас, 2016. године, после свих „тајних конвенција“ које је потписао, ни Вучића не чека ништа боље. Мијатовић је касније скончао гладан у Лондону, а Вучићу не би требало дати да тамо липсава, него овде, на месту злочина!
Никола Влаховић, Таблоид
4S !