Концепт реформи који је великим делом, директно или индиректно СР Југославији, односно Србији споља наметнут, имао је озбиљну конструкциону грешку, да је он био концепт „спржене земље“ и да је морао довести до економске пропасти (Извод из рада професора Млађена Ковачевића, члана Научног друштва економиста и Академије економских наука, спремљен за научни скуп “Националне економије у условима савремене глобализације” који се 22. и 23. маја одржава у Андрићграду, у организацији Универзитета у Источном Сарајеву)

Глобални процеси су се крајем прошлог века убрзали далеко више од очекивања, а са њом су расла и оптимистичка очекивања. Међутим, уместо просперитета десила се глобална криза која уништава појединце, предузећа и државе. На научном скупу “Националне економије у условима савремене глобализације” који се 22. и 23. маја одржава у организацији Универзитета у Источном Сарајеву у Андрићграду, своје ставове о глобализацији, неолиберализму као њеном главном промотеру и могућности да се мала земља развије уз помоћ неких других вредности изнео је и професор Млађен Ковачевић, члан Научног друштва економиста и Академије економских наука Србије.

Он је приметио да је крајем прошлог века објављена англоамеричка доктрина тзв. новог либералног империјализма којим се дозвољавају тзв. хуманитарне војне интервенције у неуспешним, слабим државама (фаилед статес). По тој теорији у неуспешним земљама влада трајни хаос који прети да се прелије у „модерне“ и „пост модерне земље“ и да угрози безбедност и стабилност и у „модерним“ и „постмодерним земљама“. Због тога се у циљу завођења уредног поредка и безбедности „модерних“ и „постмодерних“ држава дозвољава сузбијање тог хаоса чак и војном интервенцијом и доказује се да је то у интересу свих земаља, па чак и оних које су подвргнуте ваздушној агресији.

Међутим, супротно логици тог „Новог светског поретка“, постоји двадесетак малих или релативно малих земаља које су оствариле и још увек остварују импресивне привредне и друштвене перформансе. Неке од њих су по завршетку Другог светског рата, или касније биле у групи „неуспешних“ екстремно сиромашних земаља, али су нашле начин да остваре импресивна достигнућа. Неке од њих су то успеле током последњих десетак година Новог века.

Србији, као и огромном броју малих или релативно малих, неразвијених земаља и огромној већини земаља у транзицији је, на разне начине, наметнута идеологија неолиберализма преко које се конкретно испољава процес глобализације и то је имало за последицу њихово упадање у тешку економску и друштвену кризу. И садашња Влада форсира идеологију неолиберализма и наивно верује да ће Споразум са ММФ и будуће учлањење у ЕУ – довести до трајног прогреса.

Како су мале земље оствариле високе привредне перформансе

Професор Ковачевић је указао на изузетно повољна привредна и друштвена остварења шест малих земаља – Швајцарске, Норвешке, Финске, Исланда, Сингапура и Уругваја који је од 2005.г. постигао завидне привредне и социјалне перформансе.

– Швајцарска је мала земља јер њена површина износи само 41.288 км2, а број становника, само 8 милиона. Њу чине три нације: Немци, Французи и Италијани и врло велики број странаца. Природни услови за пољопривреду нису повољни, а сиромашна је када су у питању сировине. И поред тога, у последње четири године, по критеријумима Светског економског форума, Швајцарска се налази на првом месту ранг листе земаља по конкурентности која одржава здравствено стање држава, њене привреде и становништва.

Након тридесетогодишњег рата (од 1618. до 1648.г.) Швајцарска је 1648.г. стекла независност. Током 18. века и почетком XИX века она је изгубила независност, али ју је поново стекла после Наполеоновог пада, тј. 1814.г. На Бечком конгресу проглашена је „вечна неутралност“ Швајцарске и она је са више или мање успеха ту неутралност и независност од блокова задржала и до данас.

У другој половини XИX века у Швајцарској долази до снажног развоја индустрије. Посебно се интезивно развијла индустрија сатова, машинска, фармацеутска, електротехничка, хемијска, прехрамбена, црна и обојена металургија, текстилна, дрвна (намештаја), целулоза и хартија, кожа и обућа, индустрија дувана, керамика, индустрија грађевинског материјала, научних инструмената, медицинске опреме и тд. На бази домаћег угља и солидне хидрографије интензивно се развија и енергетика. С о бзиром да Швајцарска сиромашна са рудама и да је мала земља, њена индустрија је увек била и остала високоувозно зависна, а при продаји својих производа – високо извозно оријентисана.

Захваљујући „вечној неутралности“ и све већем поверењу штедиша из многих земаља у швајцарске банке, сектор банкарство се врло динамично развијао. За време Другог светског рата и одмах после њега у швајцарске банке се слио велики новац и личне и опљачкане имовине немачких и италијанских функционера и грађана нацистичке оријентације. Обавезе швајцарских банака по том приливу биле су врло мале, али су оне њега користиле и остваривале високе каматне износе.

Швајцарска је од 1960. године била и остала пуноправна чланица Европског удружења слободне трговине (ЕФТА) и оно је њој омогућило знатно повећање извоза, поготову док су чланице тог удружења биле В. Британија, Шведска, Данска и Финска (придружени члан) јер су царинске и ванцаринске баријере између чланица знатно смањене. Швајцарска је 1972. год. закључила специјални уговор са Европском економском заједницом који и данас важи и он је омогућио динамичан рат и развој њених економско-финансијских доноса са свим чланицама ЕУ.

Захваљујући неутралности, у Швајцарској су лоциране бројне међународне институције, што доприноси запослености и њених становника и раст дохотка. Захваљујући природним лепотама и врло високом квалитету услуга, и приход и извоз туристичких услуга је врло динамично растао и достигао је врло висок ниво. Иако природни услови нису повољни, јер је 25,6% земљишта непродуктивно, захваљујући агротехничким и агрохемијским мерама и високој продуктивности продукције ратарских производа је сразмерно велика, а нарочито су високо разавијени сточарство и виноградарство. Наравно да је и саобраћај на врло високом нивоу, а посебно авионски.

Када се анализирају конкретнији фактори конкурентности (којих је укупно 119) Швајцарска је на чак 18 на првом месту или га дели са неком другом земљом и то је апсолутни рекорд. Међу њима се истичу: квалитет инфраструктуре, квалитет снабдевености електричном енергијом, квалитет образовног система, степен и квалитет обуке запослених лица, сарадња запослених и руководства, капацитет земље да привуче и задржи талентована лица, расположивост финансијских средстава, расположивост интернет опремом, софистицираност процеса производње, капацитети за иновације, квалитет научноистраживачких институција и издаци компанија за научноистраживачки рад.

Није све у нафти

Поред Швајцарске, импресивна привредна и друштвена достигнућа остварила је и такође мала Норвешка. Њена површина није тако мала 324.219 км2, али је обрадиво само 2,6% површине, а број становника је само 5,1 милион. Богата је природним ресурсама, а посебно у нафти, хидроенергији, рудама и шумом. Развијена је индустрија нафте, бродоградња, хемијска и електроиндустрија, производња алуминијума, гвоздене руде, челика, феролегура, цинка, олова, титана,никла, бакра, магнезијума, ванадијума, молибдена, природног гаса. Развијена је и електрохемијска индустрија, машиноградња, производња транспортних средстава, електроиндустрија, дрвна, производна намештаја, целулозе, хартије, прехрамбена индустрија, и индустрија прецизних инструмента, оптичких производа, стакла, керамике, цемента, текстила, коже, обуће, гуме, графичка индустрија и тд.

Морски риболов је врло важна делатност и по укупном улову је прва у Европи. За развој Норвешке у целини, њене привреде и раст животног стандарда становништва од врло великог значаја је откриће и производња нафте (од 1971. г.) и природног гаса (од 1977.г.) из Северног мора.

Од почетка производње нафте и природног гаса, економска и финансијска и девизна ситуација Норвешке знатно се поправило, а пер цапита доходак је знатно повећан. Норвешка је постала трећи највећи извозник природног гаса и седми највећи извозник нафте.

Битно је нагласити да од свих развијених земаља, она има највећи број, преко 30 великих компанија у којима држава има 100% или већинско власништво, а посебно је значајно њено потпуно власништво у три фирме које се баве производњом и извозом нафте и природног гаса. Захваљујући томе, држава штеди огромне приходе остварене извозом ова два производа и усмерава их у пензијске фондове чији износ је у децембру 2014.г. достигао фантастичних 870 милијарди долара, а годишње исплате свим пензионерима су износиле само 4% тог фонда. Из тог фонда је формирана и фирма из сектора телекомуникација „Теленор“ која успешно послује, што важи и за њену филијалу у Србији.

У Норвешкој никада није била прихваћена идеологија неолиберализма. Њени становници су се на референдуму 1994. г. изјаснили против уласка у ЕУ, јер су проценили да би уласком знатно више изгубили него што би добили.

Захваљујући врло високом стандарду који се испољава преко чињенице да је у 2013.г. пер цапита доходак прешао 100.000 долара и прихваћеном оригиналном социјалдемократском систему, улагања у заштиту природе су врло висока. Здравствени систем је на врло високом нивоу, а здравствени радници у просеку зарађују 60% више него у САД. Финансијска и друга помоћ незапосленим и болесним лицима је врло висока, а новопечене мајке добијају плаћено осуство од чак 480 дана (Политика, 22.02.2015.с.2). Порези на приходе су врло високи, али се средства добијена по том основу крајње рационално и паметно користе, а свеукупно социјалне бенефиције су незамисливе у земљама највећим поборницима неолиберализма, а посебно у В. Британији и САД. И што је важно нагласити јесте чињеница да Норвешка, и поред високог прихода од извоза нафте и гаса наставља да форсира високософистицирану индустрију, односно производе високе и највише фазе прераде, као и услуге које доносе профит.

Заговорници идеологије неолиберализма претерују у величину улоге прихода од нафте и природног гаса на привредне, друштвене и финансијске перформансе Норвешке. Прво, постоји низ земаља које имају веће учешће ових производа у формирању укупног БДП, извоза и прихода, али су далеко иза Норвешке по низу битних перформанси. Уз то, требало би истаћи да тек сваки девети становник Норвешке ради у сектору нафте и гаса. И што је посебно потребно истаћи јесте чињеница да држава форсира развој више сектора индустрије, па та земља по квалитету структуре извоза заузима врло повољно 18 место (од 144 земље).

Због свега наведеног јасно је да ће драстичан пад цене нафте до чега је дошло у 2014. год. сигурно озбиљно погодити Норвешку, али не у некој драматичној мери и она ће и даље остати као једна узорна мала земља.

Развој на бази образовања

Финска је изузетно занимљива земља, како због своје узбудљиве дуге прошлости, политике, привредног развоја, високих достигнућа у друштвеном систему, врло високих места на ранг листама земаља по конкурентности и њених елемената, економске и социјалне политике итд.

До средине XИX века Финска је била неразвијена земља у којој је пољопривреда била најважније привредна грана. Од средине тог века јача значај индустријског сектора. Индустријализација је настављена и у првим деценијама XX века, али су грађански рат (из 1918.г.), ратови са СССР и светска економска криза и тешка друштвена криза драматично су погодили привреду, а нарочито индустрију Финске.

Током периода интензивне индустријализације Финска је имала високу царинску и ванцаринску заштиту. Она је већ 30-тих година прошлог века увела жестоку заштиту када је била у питању висина учешћа страних фирми у капиталу предузећа на њеном подручју. Чувени кореански професор на Кембриџу Ха-Џун Чанг у својој књизи Лоши Самарићани: Мит о слободној трговини и тајна историја капитализма , истиче да су политичари и економисти из Финске тридесетих година прошлог века сматрали да тзв. стране директне инвестиције нису неопходне, да су предузећа са страним власништвом већим од 20% – „опасна“ и у складу са тим је донет низ закона којим се дозвољава да оно може достићи само тај максимум. Он истиче да је тек 1987. г. законом дозвољен проценат страног власништва до само 40%. И захваљујући свему наведеном, Финска је постојала све значајнија веома диверзификована индустријска земља. Најважније гране индустрије су: дрвна, целулоза, индустрија хартије, неметали, текстилна, прехрамбена, машинска, индустрија коже и обуће, електротехничка, црна и обојена металургија, бродоградња, рударство, производња бакра, цинка, титанијума, олова и гвоздене руде и ванадијума и тд.

Финска је искористила богате хидропотенцијале и остварила је врло висок степен електрофикације.

Иако су природни услови неповољни Финска има развијену пољопривреду, а нарочито је развијено сточарство и гајење житарица. Веома је развијена и саобраћајна инфраструктура.

На бази посебног уговора, Финска је 1961. године постала придружени члан Европског удружења слободне трговине а 1995. и члан Европске уније.

Финска је мала земља, јер њена површина износи само 338.145 км2, а број становника је око 5,5 милиона. Климатски услови нису повољни јер су зиме дуге и врло хладне, а лета врло кратка и врло топла. Обрадива земља чини само 9%, али је богата шумама и у Европи по површини под шумама испред ње су само Русија и Шведска.

Што се тиче либерализације увоза и тзв. страних директних инвестиција, Финска је извршила значајну либерализацију тек почетком 90-тих година прошлог века, тј. непосредно пред улазак у ЕУ, јер је то био предуслов за чланство, а она, је у периоду од завршетка Другог светског рата заиста постала врло јака привреда, па је та либерализација није погодила. С друге стране светска економска криза, а нарочито криза земаља ЕУ и земаља еврозоне морала се неповољно одразити на привредну активност, па је БДП реално често смањиван, а и у периоду од 2011.г., па закључно са 2014.г. он је из године у годину био истина врло мало, али ипак смањиван. И поред тога, места Финске на глобалној ранг листи конкурентности земаља и фактора конкурентности су још увек врло повољна, па и импресивна. Наведимо налазе Светског економског форума који ће то илустровати.

На глобалној ранг листи земаља по конкурентности, која у суштини изражава здравствено стање, друштва, државе као институције и привреде, Финска у последње четири године заузима заиста импресивно треће или четврто место, а на последњој публикованој у септембру 2014.г. била је на четвртом мету, а испред ње су само Швајцарска, Сингапур и САД. На ранг листама иновативности, примарног образовања, нивоа здравства и обуке, ниске инфлације, заштити власничких права, заштити интелектуалне својине, доступности најсавременије технологије, по расположивости научноистраживачких радника и инжењера, сарадњи научноистраживачких институција и привреде, заштити мањинских акционара, ефикасности решавања спорова у легалним институцијама, по ефикасности – антимонополних институција, поузданости и ефикасности полиције – она је на првом или дели прво место (од 144 земље).

Оригинални азијски тигар

Историја Сингапура је кратка али врло занимљива и бурна. Његова економска историја је фасцинантна и готова невероватна. И друштвени систем ове екстремно мале земље (само 716 км2) је такође изузетно вредан сваког поштовања.

Због веома повољног географског положаја, Сингапур се 1919. г. нашао под британском влашћу, а као њена крунска колонија од 1867. године. За време Другог светског рата био је под окупацијом Јапана, а по његовом завршетку, поново је постао колонија В. Британије. Од септембра 1963. г. после крвавих сукоба између Малајаца и Кинеза, нашао се у саставу Малезијске федерације из које је, иступио августа 1965.г. када постаје самостална држава али је задржао чланство у Комонвелту и све до 1976. г. представљао је једну од најважнијих британских поморских база у иностранству, а она је коначно евакуисана почетком те године.

У моменту стицања независности Сингапур је био сиромашна земља (град) без сировина, па чак и без довољно воде за пиће. У циљу повећања површине, чак се увозио и песак из Индонезије и сипао у приобално море. Остаци искрчених тропских шума покривали су само око 5% површине. Становништво кој је изосило мање од два милиона живело је од трговине, поморског саобраћаја, туризма, угоститељства и услуга везаних за јавни сектор, као што су школство, здравство, државна управа и сл. Доходак по једном становнику у време осамостаљења је износио само испод 500 долара, а у 1960. г. само 428 долара. Стицајем срећних околности, на чело владе Сингапура се већ 1959.г. нашао правник са дипломом чувеног Кембриџа који је, без сумње био генијалац и далековиди визионар друштвеног и привредног система коју је реализовао оставши на тој функцији све до 1990.г., што је светски рекорд. У предговору књиге коју је овај чудотворац написао чији наслов у преводу гласи “Из трећег света у први: Сингапурска прича1965-2000.” Хенри Кисинџер је написао „Лишен било каквих привредних ресурса, изгледало је да је Сингапур осуђен да зависи од јачих суседа, уколико уопште успе да сачува своју независност. Ли Куан Ју је мислио другачије. Свако веће достигнуће пре него што се оствари – јесте машта. А он је машстао о држави, која неће само опстати, него ће и престићи и друге. Недостатак ресурса мора бити компензован преимућством интелекта, дисциплине и креативности. Ли Куан Ју је позвао грађане да учине оно, што они пре тога нису сматрали својом обавезом: прво учинити свој град чистим, а затим превазићи исконску нетрпељивост према суседима и међусобне етичке несугласице и свима показати преимућство рада. Данашњи Сингапур је остварење те маште“. Сам овај чудотворац и вероватно највећи визионар у другој половини XX века Ли Куан Ју је рекао „Написао сам ову књигу за младе становнике Сингапура који прихватају друштвену стабилност, привредни раст и процват као нешто што се само по себи подразумева. Желео бих да они знају како друштвени мир, лична безбедност, привредни и друштвени прогрес и процват не долазе сами по себи него су резултат непрекидних напора и сталног интересовања од стране часне и ефикасне владе изабране од народа“.

Сама чињеница да је БДП Сингапура реално, од 1965. па до 2014. г. повећан за невероватних 37,9 пута да је пер цапита доходак (на бази куповне моћи националне валуте) у 2014. г. достигао невероватних 81.300 долара, да је број становника достигао 5,5 милиона, да је национална стопа штедње у 2014. г. износила чак 46,8% БДП и да је он у последње три године стално на другом месту ранг листе земаља по конкурентности (која одсликава укупно здравствено стање државе и привреде) – указују да се његовим искуствима и достигнућима може да се напише читава књига, или да се бар преведе књига тог генијалца. Указаћу на најважније што је Сингапур, боље рећи лично више деценијски премијер Ли Куан Ју, владе и сингапурске институције чиниле и шта је остварено, а заслужује само дивљење.

Сингапур, њен премијер и њене државне институције, као у случају Републике Кореје, Тајвана, Хонг-Конга максимално је користио искуства Јапана која је до почетка последње деценије XX века остварио право, велико привредно чудо, али су предузимали и низ мера које су биле оригиналне и прилагођене његовим специфичностима. У једном интервјуу (2007.г.) Ли је рекао „Знали смо да ћемо нестати уколико будемо само попут наших суседа, јер нисмо имали ништа да понудимо у односу на оно што они нуде. Морали смо да произведемо нешто што се разликује и што је боље од онога што они имају“. И у Сингапуру је схваћено да је услов за успешан раст и развој – квалитет људског капитала, квалитет чланова влада и радне снаге уопште, па се, на бази државних одлука, улажу огромна средства у циљу остварења високих стандарда образовног система. Постављен је циљ који је систематски оствариван да образовни ниво становништва, па и његово знање енглеског језика буде боље од становништва у суседним земљама. Енглески је проглашен првим језиком. Владе су обезбеђивале субвенције за школовање сиромашних. Петогодишњим плановима држава максимално форсира индустријализацију и то извозно оријентисану и већ почетком 80-тих година прошлог века Сингапур постаје једна од индустријски најразвијених земаља Азије. У циљу развоја индустрије, па и других привредних делатности, Сингапур чини све што је у његовој моћи да привуче стране директне инвестиције и у томе потпуно успева, па транснационалне компаније из САД, Јапана, В. Британије и Немачке формирају своје филијале како у сектору индустрије, тако и бројним секторима услуга. На бази петогодишњих планова остварује се импресиван развој инфраструктуре, посебно из сектора поморског и ваздушног саобраћаја. Држава улаже знатна средства и у развој туризма, а то чине и стране компаније из овог сектора. Захваљујући све већем поверењу у банке и расту пер цапита дохотка који је већ 1989. г. достигао 10.000 долара, државним, врло стимулативним мерама штедње у циљу стамбене изградње, национална стопа штедње је достигла врло високе стопе и та карактеристика је остала све до данас тако да је она у све три последње године износила преко 46% БДП.

На крају, наведимо да је чувени Дејвид Харви закључио да је Сингапур комбиновао у тржишним условима са драконском насилном и ауторитарном државном моћи, истовремено призивајући моралну солидарност засновану на националистичким идеалима острвске државе (након избацивања из Малезијске Федерације), конфучијанске вредности и, у новије време, истакнуту форму космополитске етике саобразној његовој актуелној позицији у свету међународне трговине“.

Скромни председник и привредни развој

Као и у случају Чилеа, Бразила и Аргентине, и у Уругвају је, поново под огромним утицајем САД и њених транснационалних компанија, почетком 70-тих година прошлог века извршен војни пуч и одмах је почела примена тзв. „шок терапија“, односно идеологије неолиберализма. Пошто Уругвај није имао своје „чикашке момке“, тј. стручњаке школоване у Фридмановој економској школи у Чикагу, нова власт, односно генерали су ангажовали два професора са те школе и неколико економиста из Бразила, Аргентине и Чилеа који су завршили ту школу и они су се нашли на врло важним местима где су се креирала системска решења и мере економске политике, али су резултати били катастрофални, а посебно се драстично смањила запосленост, зараде су драстично смањене, а сиромаштво је добило огромне размере. И та неолиберална идеологија је примењивана све до почетка новог века.

Током 80-тих година прошлог века ММФ је осмислио тзв. програм структурног прилагођавања за земље Латинске Америке и Африке, али је он у свим тим земљама, па и у Уругвају донео само хаос и тешку друштвену и економску и дужничку кризу. Чиле је већ крајем 80-тих и почетком 90-тих година прошлог века, уместо суровог неолиберализма, прихватио оригиналан социјално-демократски систем и остварио је врло солидне привредне и друштвене перформансе, о чему убедљиво говори Наоми Клајн у књизи “Доктрина шока”.

До почетка овог века било је незамисливо да би САД и стране, моћне транснационалне компаније дозволиле да у малом Уругвају, који има само 3,4 милиона становника, председник постане неки бивши тупомарос, герилац који се борио против фашистичке војне хунте и који је због тога провео 10 година на робији – постане председник (2005.г.) и да на тој функцији остане два мандата тј. све до априла ове године када је, уз стотине хиљада, спонтано окупљених људи, одушевљено, уз огромну захвалност за све што је урадио за Уругвај и народ те земље, срдачно поздрављен . Реч је, наравно о екстремно скромном човеку и великом патриоти Хосе Мухики.

За време два мандата Хосе Мухике, чак и у условима светске економске кризе, Уругвај је остварио импресивне економске и социјалне перформансе. Наведимо само најважније:

►Од 2002. године, пер цапита доходак (на бази паритета куповне моћи националне валуте) врло динамично је растао, па је од око 7.000 достигао у 2013.г. 16.609 долара и по том показатељу он је био испред свих земаља Латинске Америке.

►Од 2005.г. па закључно са крајем 2014.г. број незапослених је смањен за чак 47%, а стопа незапослености је пала на историјски минимум од 6,7%.

►Пре појаве светске финансијске кризе која се касно трансформисала у светску економску кризу, тј. је у периоду 2004-2008.г. просечна стопа раста БДП је износила чак осам одсто.

►Након смањења БДП (од 2,6%) у 2009. год. и врло високог раста у 2010. г. (од чак 8,9%), у периоду у последње три године остварена је просечна стопа раста од преко 3,5%.

►Уругвај форсира широко прихваћену социјалну политику која се испољава и у максималној помоћи основном школовању деце из сиромашних породица, па је чак 99,5% деце обухваћено примарним образовањем и по том показатељу у 2014. години испред њега било је само 7 земаља, а иза њега се налазе чак и Шведска, Норвешка, Финска, Белгија, Холандија, Аустрија, Француска, Нови Зеланд, и посебно САД, које су биле тек на 90 месту. По коришћењу интернета у школама, Уругвај се налази на врло завидном 17 месту, а по обухватности омладине у високом образовању (од чак 63,2%), такође на завидном 33 месту (од 144 земље).

И на крају, требало би напоменути да Уругвај штити своју привреду са још увек високим царинским стопама, па је просечна стопа у 2013. години износила 7,9%, док је 89 земаља имало ниже просечне царинске стопе, а међу њима је била и Србија која је имала просечну царинску стопу од 5,0%. С друге стране, Уругвај максимално стимулише прилив савремене технологије преко страних директних инвестиција и по успешности у том домену испред њега је у 2013.г. било само 19 земаља. Додајмо, на крају, да је буџетски дефицит у 2013. г. износио 2,3%, а јавни дуг 59,4% БДП, што је знатно повољније него што је случај са огромном већином најразвијенијих земаља, као што су Јапан, САД, Италија, Немачка, В. Британија, Француска, Шпанија, итд.

Прва жртва кризе и опоравак

За тему овог рада занимљив је случај екстремно мале острвске земље – Исланда. Он је 1944. године постао независна земља. Његова површина износи само 102.819 км2, а насељено је само 42.085 км2. Половина острва је без вегетације. Реке су богате водом, а клима је у јужном и југозападном приморју влажна, атлантска (са свежим летима и влагим зимама, а у унутрашњости и севереном делу субполарна.

Привредни развој Исланда се заснивао пре свега на риболову и преради рибе, а у знатно мањој мери на алуминијумској индустрији, пољопривреди и енергетици. С обзиром на чињеницу да на Исланду живи врло мали број становника (средином 80-тих година прошлог века око 236.000, а у 2014.г. око 320.000), пер цапита доходак је већ средином 80-тих година прошлог века прешао 11.000 долара, а у 2013. г. 41.700, док се за 2014.г. процењује да је достигао 42.600 долара. Због разних ограничења које подразумева чланство у ЕУ, нарочито када је у питању риболов, Исланд није показивао интерес за чланство. Битно је нагласити да је Исланд у последњој деценији прошлог века и у првих неколико година новог био у групи богатих и стабилних земаља која је имало релативно високу стопу раста привреде, а стопа незапослености је износила само 1%, а по индексу хуманог развоја УН, са Норвешком, је делила прво место. Све до 2003. године банке на Исланду су биле у државном власништву, а у тој години, у складу са идеологијом неолиберализма која је захватила огроман број земаља, оне су приватизоване. У складу са догмама неолиберализма, приватне банке лоциране на Исланду су агресивно кренуле да високом каматама привлаче депозите клијената из иностранства, а том циљу су формирале своје филијале у низу земаља ЕУ. Тако је Ландсбанка стекла само у Великој Британији више од 300.000 клијената, а збир њихов депозита је достигао око пет милијарди евра. Та банка је у Холандији стекла око 12.500 клијената, а њихов збирни улог је достигао око 1,7 милијарди евра. Дакле, само та банка је у те две земље имала већи број клијената од укупног броја становника Исланда, али то је било у складу са глобализацијом и идеологијом неолиберализма. Добијена средства ове банке су улагале, не у развој Исланда и његове привреде, већ у ризичне берзанске „производе“ и „токсичне“ хартије од вредности. Светска финансијска криза тешко је погодила и берзу хартија од вредности на исландској берзи, а тиме је драстично смањена вредност акција тих банака. У врло кратком времену вредност исландске круне је,у односу на евро, смањена за чак 85%. Економска ситуација у земљи је због свега тога, али и због економске кризе у земљама Западне Европе, постала екстремно тешка и држава је била суочена са могућношћу потпуне пропасти. Влада је покушала да, у циљу спашавања банака и обезбеђења исплата њихових обавеза, обезбеди вишемилионске кредите у иностранству, али се народ жестоко побунио, па је она била присиљена да почетком 2009. г. поднесе оставку. Нова левооријентисана Влада је осудила дотадашњу примену идеологије неолиберализма, посебно у банкарству, али је под притиском међународних финансијских институција, ЕУ и развијених земаља, пре свих В. Британије и Холандије, наставила преговоре о узимању страних кредита којима би се покриле огромне обавезе и губици банака. Чак је и Парламент те земље, почетком 2010.г., усвојио Закон којим држава преузима обавезу да измири све финансијске обавезе пропалих приватних банака. Због тога је незадовољство становника Исланда достигло огромне размере, па је председник државе, на бази уставних одредби, одбио да потпише тај закон и донео је одлуку да се грађани на референдуму изјасне да ли ће прихватити обавезу да сервисирају финансијске обавезе приватних банака, што би значило да сваки становник у просеку за те сврхе мора на неки начин исплатити око 18.000 евра. У то време се појавила идеја у неким земљама ЕУ да се Исланд, по кратком поступку прими у чланство Уније, али под условом да прихвати обавезу да сервисира дуг тих банака према клијентима из земаља ЕУ, пре свих В. Британије и Холандије. Пре референдума ММФ је Исланду припретио да ће, у случају да не прихвати сервисирање дугова тих банака, њега лишити било какве помоћи. Британски званичници, а посебно министри су упозоравали званичнике Исланда да ће у случају неприхватања тог Закона та држава „јавно показати да не жели да буде део међународног финансијског система, да има приступ међународним и националним фондовима других земаља, па да није сигуран бизнис партнер“. Председник Исланда који је уважавао грађане своје земље је нашао храбрости да пре референдума изјави: „Нема говора да, уколико не прихватимо услове међународне заједнице, да ћемо постати нека Куба. Но, уколико се ми са тиме сагласимо – постаћемо Хаити“. И на референдуму (који је одржан марта 2012.г., преко 90% грађана се изјаснило против тог закона. Средином те године Врховни суд Исланда је закључио да су уговори о кредитима које су закључиле банке са грађанима у којима су биле наметнуте девизне клаузуле – биле незаконите. Новим решењима ти уговори су замењеним новим и тиме су битно смањене обавезе грађана према тим банкама, а најзадуженијим је отписан део дуга и тиме је показано да је за председника и Владу интерес грађана стављен испред похлепних приватних банака, које су до 2008.г. давали кредите уз нефер услове. Након тога, Исланд је извршио национализацију банака, формирао нова, а дозволио да старе банке су потпуно пропале. Уз све то, Исланд је увео рестрикције на тржишту капитала, нарочито када је у питању његов прилив из иностранства, па чак када су у питању тзв. стране директне инвестиције. И што је најбитније нагласити јесте чињеница да се Исланд после 2010.г. остваривао сваке године привредни раст: у 2013. год. он је износио 3,3%, а процењује се да је у 2014.г. био око 3,0%. Стопа незапослености се свела на око или мање од 5%, држава је у време економске кризе примењивале систем заштите најугроженијих слојева становништва. И на крају, наведимо да је Исланд прошле године донео одлуку да не предузима даље мере у циљу евентуалног учлањења у ЕУ, јер је оцењено да би евентуалним уласком он и његово становништво – више изгубило него добило.

А шта је са Србијом

Када се слушају излагања и обећања премијера Вучића везана за драматично стање у привреди и друштву, стиче се утисак да је кроз Србију прошао страшан цунами, а да ће ефикасним отклањањем тешких последица које је оставио – привреда оживети и остваривати све више стопе раста. Он, ни други званичници не постављају питање суштинског узрока драматичне друштвене и економске кризе. Ја од 2001. год. доказујем да је концепт реформи који је великим делом, директно или индиректно СР Југославији, односно Србији споља наметнут, имао озбиљну конструкциону грешку, или како пре неколико година нобеловац Стиглиц рече „системску грешку“, да је он био концепт „спржене земље“ и да је морао довести до економске пропасти. Тај концепт био је заснован на тзв. „Вашингтонском консензусу“, боље рећи на идеологији неолиберализма. И што је трагично ова Влада и њен премијер или, због екстерних диктата, или из убеђења немају намеру да га напусте.

Не спорим солидна побољшања у сфери јавних финансија и смањења буџетског дефицита. Међутим, велики минус тога остварења је што то није настало због оживљавања привредне активности, већ због, са становишта уставних решења проблематичног смањења пензија и плата у здравству, образовању и научноистраживачком раду, што ће имати врло непријатне…

приредио М. Обрадовић

Балкан магазин