Да ли је Црна Гора држава?

Црна Гора је пасивни неоколонијални протекторат гдје страни центри моћи врше пенетрацију и експлотацију, а за сервилност домаћим најамницима је допуштена улога апсолутистичке клептократије

Држава је организација која се заснива на монополу физичке и правне силе, чији су елементи: територија (дефинисана), становништво и суверена власт која самостално доноси одлуке на највишем нивоу у земљи у циљу интереса свих. Подјела власти се врши на законодавну, извршну, судску и на монетарну власт. Суверена држава, република Црна Гора није суверена, нити је држава, па ни република.

У економском смислу, одустајањем од монетарних власти, Црна Гора је одустала од банкарског система, а валута €нема антрополошку функцију новца (од образовања, запошљавања, социјализације), нити има економску функцију (њу имају стране банке гдје се повећава цијена новца, а смањује цијена рада). Централна банка нема контролу над емисијом новца, а абнормално високом референтном каматном стопом доказује да она није народна банка, нити носилац монетарне суверености. Неолибералном еутаназијом се штите увозни лоби и економске убице фокусирани да збришу средњу класу која је мотор развоја друштва. Економски систем који се у дигиталном добу базира на измишљеним радним мјестима у администрацији уз помоћ рибара људских душа, води ка дужничком ропству на туђој моћи.

Запослени у администрацији за свој нерад добија плату од радника који ради у реалном сектору. Стимулише се нерад који се финансира прерасподјелом од радника који ствара нове вриједности ка партијском паразиту. Због тога опада општа куповна моћ становништва, а живот на дуг значи дугорочну парализу појединца и друштва. Слом би одмах настао када би половина пензионера одустала од плаћања рачуна бар један мјесец.

У политичком смислу, Црна Гора има заставу, химну, грб, призната је од стране УН, “преговара са ЕУ”, постоји јединствена власт на територији. Ипак, нема своју валуту иза које стоји држава. Крхка војска “брани” нашу земљу у централној Азији, а са полицијом не води много рачуна о безбједности грађана од криминалних група. Политичка класа не заступа свој народ, а лидери власти су тумачи захтјева страних центара моћи.

Директиве ЕУ не траже преговараче, него извођаче политика. Држава није суверена зато јер је политички призната, она је призната и суверена онолико колико је партнер у међународним економским односима. Тежња бесконачном увозу није одлика партнера. Стратешке привредне гране су тајкунски приватизоване или предате странцима, а рад је роб капитала. Циљ је интеграција у ЕУ, која доноси мање суверености, а више диктирања.

У правном смислу, не постоји владавина права, закони се селективно примјењују, држава је правна само на папиру. Безконцепцијском приватизацијом, створена је ултрабогата класа која користи силу као право. Насиље не даје развој, него труљење и пропадање. Универзалне људске вриједности као што су част, истина, поштење, достојанство, морал истиснуте су из правног оквира, а полтронство и отимање за рачун елите су пожељни облик понашања.

Друштво се понаша као тешко обољели наркоман, који жели да се излијечи додатним иглањем. Право не може да санкционише оно што сви виде: да су радници искључени из економије, а народ из политике. МУП и АНБ као да су у талу са криминалцима, јер су вишеструки прекршиоци кривичних дијела често на слободи. Посљедица тога је страдање недужних. Правни поредак је суспендован, будући да судске институције не раде свој посао, јер представљају вољу политичке елите.

У културном смислу, није се развила грађанска класа која је одлика модерних националних држава и секуларног друштва. Културна борба за јавно дјеловање између грађанских групација и цркве у Црној Гори се заправо никада није ни догодила. Грађани немају критичку свијест, нити имају сувереност мишљења над властитом стварношћу будући да највише повјерења имају у цркву чији темељи почивају на догми.

Апсурд је бити грађанин, а највише вјеровати цркви. Тај дефицит свијести је историјска посљедица служења другом. Грађани највише новца троше на кладионицу, мобилне телефоне, улагања у обућу и одјећу како би побјегли од себе и замаскирали своју огољену стварност. “Целебритy култура” (коју упражњавају сви) заснована на кичу, шунду и несуздрживом конзумеризму је одлика примитивне заједнице.

Дакле, Црна Гора није држава, јер јој је економски и политички суверенитет крајње ограничен. Црна Гора није ни република, јер парламентарци представљају, али не заступају свој народ. Заправо, Црна Гора је пасивни неоколонијални протекторат гдје страни центри моћи врше пенетрацију и експлотацију, а за сервилност домаћим најамницима је допуштена улога апсолутистичке клептократије.

Извор : Вијести