СВЕ нас је Доналд Трамп помало разочарао, зар не?
Он је бомбардовао војни аеродром у Сирији, бацио је америчку „мајку свих бомби“ на Авганистан, примакао је једну групу носача авиона обалама Корејског полуострва. Чини се: ево га – Трећи светски рат…
Зар нас нису на то упозоравали либерали који су тврдили да је „непредвидиви“ Трамп исто што и брзи колапс светског поретка чија последица ће бити нуклеарна апокалипса?
Шта оно беше говорила госпођа Хилари Клинтон: „Не смем ни да помислим да ће се нуклеарне шифре и читава моћ наших Оружаних снага наћи у рукама тог човека“?
Јел’ она то озбиљно? Да ли би можда требало подсетити клинтоноиде да су управо они – где год су се налазили – предлагали увођење забране летења изнад Сирије када је тамо већ била размештена група руских Ваздушно-космичких снага? Зар нису они захтевали да се Руси „истерају“ са Донбаса „свим доступним средствима“? Зар нису захтевали да се Пекингу са његовим претензијама у Јужном Кинеском мору „покаже где му је место“?
Трамп је, у међувремену, предлагао доста реалистичнији спољнополитички концепт. Већ пре годину дана постало је јасно да ће он деловати самостално, а, понекад и неочекивано. А јасно је и да он није „проруски кандидат“ већ проамерички.
Шта смо, на крају крајева, очекивали од овог председника САД-а? Да ће се моментално бацити у наручје Владимира Путина (као што су то „предвиђали“ CNN и The New York Times)? Да ће одмах након инаугурације распустити NATO и стати на нашу страну у Донбасу? Или, да ће можда прогласити Башара Асада за свог пријатеља… заједно са Ким Џонг Уном?
Да ли је, према нашем мишљењу, управо тако требало да поступа лидер прекоокеанске суперсиле, чија је парола била „Америка на првом месту“?
У марту прошле године сам написао чланак са насловом „Русија није спремна за промену власти у САД“. Нажалост, био сам у праву. Наш дипломатски кор, наша експертократија нема искуство у сарадњи са америчким лидерима новог кова. Најгоре је то што смо „предосећали“ да ће све кренути по старом. Пропустили смо тренутак, када је све неочекивано кренуло по новом.
Чим су Томохавци полетели са два војна брода у Средоземном мору, сви су одједном осетили – све је пропало…
Највише ме запањују чланци и постови који озбиљно разматрају питање: колико је још дана остало до „судњега дана“ када ће Трамп и Путин (и наравно друг Си Ђинпинг, да не буде досадно) притиснути чувено црвено дугме и довести човечанство до погибије – нису ваљда холивудски редитељи узалуд снимили толико филмова о постапокалипси…
Уочи јубилеја „великог вође“ Ким Ил Сунга сви су очекивали нову нуклеарну пробу у Северној Кореји или нова лансирања балистичких ракета, што би довело до неодложног „одлучног одговора Трампа“ и онда – или нуклеарни рат, или „срамна предаја“ како Пекинга тако и Москве … па, не знам… можда „новом супер јастребу који се пре тога облачио у хаљине пријатеља Москве“…
Мада, не може а да се не призна да је „безумна“ – спољна политика Доналда Трампа у некој мери имала ефекта. Само, не, не треба да потхрањујемо нашу машту и наше фобије!
Наша машта нам је говорила да ће бирачи Дакоте и Мичигена поздравити пријатељство међу Путином и Трампом.
Наше фобије нам данас шапућу да ће сваки амерички лидер бити наш непријатељ. Да никада нећемо моћи да се договоримо. Да никада нећемо бити савезници, „браћа по оружју“, пријатељи и цивилизовани партнери.
Можда је и тако. А да нама не промичу много битније проблеми у билатералним односима, који су – пошто су Русија и Америка суперсиле – директно повезани са проблемима у горућим тачкама наше планете који су се нагомилали у току 20. века?
Корејски проблем изгледа као „поздрав“ из 1950-их година. И управо због њега данашњи свет се узнемирио. Нуклеарно-ракетни програм Пјонгјанга никог не весели…
Можда су изузетак они који сматрају да је нуклеарни рат у непосредној близини нашег Далеког Истока оно што нам треба. Или – што је још горе – они који сматрају да балистичке ракете из Северне Кореје могу да стигну до територије САД-а (и онда ће Јенкији да плате!). Или они који озбиљно мисле да ће Кина започети нуклеарни рат да би заштитила Ким Џон Уна.
Треба да обратимо пажњу на једну важну чињеницу.
Протеклог викенда био је јубилеј Ким Ил Сунга. За тај славни датум руководство Северне Кореје најављивало је „велико изненађење“. Сви су помислили да ће то бити нова нуклеарна проба или ново лансирање балистичких ракета…
Али, не! Све се ограничило демонстрацијом на војној паради у Пјонгјангу неких „најновијих“ корејских „модела“ (које ће свакако проучавати обавештајне службе свих озбиљних светских држава) а које су наводно способне да долете до територије САД.
Затим се догодило „неуспешно“ лансирање севернокорејске ракете… Тада је Трамп пожурио да убеди међународну заједницу да „Вашингтон и Пекинг раде на решавању северно-корејског проблема“.
Да ли ракете Ким Џонг Уна са нуклеарним бојевим главама могу да добаце до Америке – велико је питање. Ово питање међународна јавност ће морати да реши.
Очигледно је да су се Пекинг и Вашингтон договорили да неће бити никаквих озбиљних провокација уочи јубилеја првог лидера Северне Кореје. Кина је обуставила набавку угља из Северне Кореје а у супротном смеру испоруке нафте (која саму Кину поприлично кошта) за бамбадава.
Од стране главног покровитеља династије Ким, то су мере без преседана.
Трамп је у току предизборне кампање не једном и не два пута говорио да руководство Кине може да заустави Пјонгјанг и да управо на Пекинг треба вршити притисак. Речено – урађено.
Штавише, Кина је – док је штитила (и у исто време уразумљивала) свог „клијента“ – пропустила да уложи вето на другу резолуцију уперену против Сирије у Савету Безбедности УН, па је Русија тако остала сама.
Овде се не ради о томе да је Доналд „сломио“ друга Сија. Већ о томе да га је натерао да се усредсреди на судбину Пјонгјанга.
Кина је у блискоисточној партији шаха имала и има своје интересе. Тако је, у току много година – чак и када се Русија придружила антииранским санкцијама – управо Пекинг снабдевао Техеран најновијим војним технологијама (које су биле на располагању кинеским инжењерима), куповао преко различитих шема иранску нафту, заобилазећи санкције и инвестирао у економију ове блискоисточне земље.
Узгред, како се испоставља, у веома диверсификовану економију, која је опстала захваљујући разумевају локалног бизниса – под притиском западних санкција које су трајале деценијама.
Да ли ће руководство Кине у актуелној ситуацији пожелети да настави у истом правцу у односу на Техеран? Велико је питање…
Исламска Република Иран је главни и, можемо да кажемо, једини признати центар шиизма. Док се бори за утицај у региону, она већ одавно игра стратешки шах са Саудијском Арабијом и другим краљевствима у Заливу, међутим, њен главни проблем није у свађи са нафтним шеицима.
Главни његов проблем је – свађа са Израелом. То није обична свађа. Обе државе – Иран и Израел – не сматрају једна другу легитимном.
Иран штити права шиита у Ираку и на све начине помаже режиму Асада, зато што тај режим како-тако штити исте те шиите, као и хришћане и представнике других конфесија на територији Сирије. Међутим, то није једини разлог великог пријатељства ајатолаха и Дамаска.
Преко територије Сирије у Либан иду испоруке оружја и муниције за шиитску групацију Хезболах коју САД и Израел сматрају терористичком.
Техеран не може да престане са подржава Хезболах – какав је то онда центар шиизма?
Турска не може да не гуши аутономије Курда на својој територији, као и на територијама Сирије и Ирака. А Саудијска Арабија – јер какав је то она онда центар вехабизма? – не може да не подржава радикалне сунитске формације на територији Ирака, као и (што још увек није доказано) оружане групе повезане са Исламском државом у Сирији.
У идеалном свету Путин и Трамп би разрадили заједнички план борбе против Исламске државе и веома би га брзо реализовали, а Израелци и Персијанци би се помирили да би се супротставили вехабијама. А Русија и САД би могле да наступе као гаранти коегзистенције и поделе зоне утицаја између два регионална лидера.
Али, у реалности постоји много кандидата за лидерску позицију у региону.
Блискоисточни чвор, чак и уз најдобронамерније односе између Москве и Вашингтона, одмотаваће се деценијама.
Трамп нема толико времена. Зато је, у складу са класичном пословном логиком, сложени задатак био подељен на делове. Москви је, у суштини, „дат у надлежност“ проблем на релацији Техеран-Дамаск-Хезболах. У стилу: одлучите сами ко ће тамо да влада, али сада сте ви одговорни за сва дешавања.
Управо у том контексту треба тумачити опречне поруке из Вашингтона: о другостепеној важности уклањања Асада с власти, са једне, и бесперспективности режима у Дамаску и Техерану, са друге стране. У суштини, обећање да се почне сарадња са Москвом у вези Сирије, већ је испуњено, притом тако да Москва то готово није ни приметила.
Успут је Трамп решио и најоштрије унутрашње политичко питање.
Кинески партнери на Далеком Истоку добили су једноставнији задатак – да некако смире Пјонгјанг – али и овде је Вашингтон применио исти захват: руководство Кине је добило „у аманет“ да се позабави проблемом Северне Кореје. И нико неће да одлучно преузима на себе решавање тог проблема све док то успешно ради Пекинг.
Мора се признати да је Трампова „безумна“ и „хаотична“ администрација успела да вешто пребаци лоптице на терене Москве и Пекинга.
Пекинг је већ прихватио своју лоптицу и почео игру.
И ево питања за билион долара: да ли треба прихватити таква правила игре?
Ако не, како онда остати једини велики центар моћи који то није урадио? Конкретно, како избећи неразумевање са кинеским друговима, који су, по свему судећи, спремни да се потпишу под тим правилима?
Онако, људски, потпуно разумем експерте којима већ недостаје председниковање Барака Обаме…
Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ
Факти
