Да ли је мафија јача од државе Србије?

Србија ће се обрачунати с криминалцима само под притиском Европске уније, пише Томислав Марковић за Ал Џазиру Балканс.

Пре неколико дана Иво Вајгл, известилац Европског парламента за Србију, најавио је током расправе о нацрту извештаја за Србију да ће бити упућен велики број амандмана на основни текст. Том приликом Вајгл је напоменуо: “Српске власти морају да знају да их ми не позивамо на бесплатан ручак, већ да морају да се ускладе са стандардима и вредностима ЕУ”.

Он је посебно издвојио три области у којима Србија није постигла усклађивање са стандардима и вредностима ЕУ, а то су медији, правосуђе и борба против организованог криминала. Кад је последња тачка у питању, Вајгл је навео један конкретан, крајње забрињавајући податак: од 2012. године у Србији је почињено 81 мафијашко убиство, од којих је само шест расветљено.

Није прошао ни читав дан након Вајгловог упозорења, а у београдском насељу Жарково извршено је још једно мафијашко убиство. На мушкарца је пуцано из возила у покрету, испаљено је седам метака, а полиција сумња да је мотив убиства трговина дрогом. Као и у претходних 75 случајева, истрага је у току.

Од почетка ове године, за само шест месеци, извршено је 18 мафијашких убистава. Док су раније криминалци убијали у просеку на сваке три недеље, сад се ритам злочина убрзао, па се убиства дешавају на сваких десетак дана. Београд све више личи на Чикаго тридесетих, или на себе из деведесетих година прошлог века.

Стручњаци кажу да ова убиства најчешће врше професионалци, плаћене убице, али неретко се дешава да страдају или буду повређени и обични грађани, који су се затекли на погрешном месту у погрешно време. И површном посматрачу је јасно да се у Београду одвија прави рат између криминалних кланова, а да полиција и тужилаштво не предузимају готово ништа да га спрече.

Министар полиције Небојша Стефановић се не оглашава баш често по питању мафијашких убистава и организованог криминала, а и кад то учини, углавном све остаје на уопштеним обећањима и празној реторици.

Тек када Запад притисне…

Након што је у октобру 2016. године убијен један од вођа навијача Партизана Александар Станковић, познат као Сале Мутави, Стефановић је одржао конференцију за новинаре на којој је најавио оштар одговор државе и објавио рат мафији. Резултат? Након више од годину дана убиство Станковића није расветљено, а број мафијашких ликвидација несметано расте.

Неки чланови Станковићеве екипе ових дана су поново доспели у жижу јавности. У јавности се појавила фотографија из руског града Самара, са фудбалске утакмице Србија – Костарика, на којој се виде Александар Видојевић, Борис Карапанџић, Немања Срећковић и Милан Красић.

Они су фотографисани док навијају за српску репрезентацију на стадиону у Самари, а фотографија је изазвала велику пажњу зато што се међу њима нашао и Данило Вучић, син председника Србије Александра Вучића. Због тога је фотографија изазвала велику пажњу јавности, а тим поводом огласио се и председник Вучић.

Он је сасвим очекивано читаву причу свео на лични ниво, успут користећи прилику за још један обрачун с Албанцима, уместо да се позабави суштином проблема. Нека се његов син случајно затекао међу особама из криминалног миљеа, али зар не би онда било природно да покаже забринутост због тога? Поготово ако имамо на уму како изгледају досијеа поменутих навијача.

Пошто грађани Србије не могу очекивати да их од мафијашких обрачуна заштите државни органи које плаћају за тај посао, остаје им једино да се поуздају у Европску унију. У том смислу, изјаве Иве Вајгла звуче охрабрујуће. Најављени амандмани на извештај о Србији наговештавају да ће европска администрација извршити притисак на српске власти да почну са решавањем мафијашких убистава и да истински крену у обрачун са организованим криминалом.

Као и у многим другим областима, и у овом случају се показује зашто је кључни услов за напредак држава попут Србије – мањак суверенитета. Пракса је показала да српске власти чине нешто добро за своје грађане и своју земљу тек под притиском са Запада.

Ал Џазира