Тешке одлуке су пале и саопштене јавности – Србија је одлучила да по сваку цену очува свој интегртет и суверенитет
Никоме у Србији није изненађење да стране обавештајне службе вршљају нашим простором. Да то више неће бити тако, јесте изненађење. Премијер лично на конференцији за новинаре изнео је чврст и дефинитиван став Владе Србије да неће бити толеранције нити зазора ни према највећим светским силама када је суверенитет Србије у питању. Шпијунажа у Србији јесте и биће тешко кривично дело за које се одговара по законо, ма ко да је у питању. То уједно значи да се у врху државе схватило колико нас обавештајне службе угрожавају, јер није у питању само прикупљање података него обавештајна дејстава усмерена на фундаменталне стубове наше државности и независности.
Одлука је пала на ванредно сазваној седници Бироа за координацију служби безбедности. Из изјаве премијера може се закључити да је било другачијих мишљења, али је он одлучио да о свему проговори јавно. Очито да је комплетна ситуација погодила, па и изненадила премијера, јер ни он до сада није био свестан размера обавештајне офанзиве према Србији. Једноставно речено, премијера је увредио потцењивачки став неких великих сила према Србији којe су се понашале као да их није брига шта ће се догодити ако буду откривене. Јер ко то на Балкану њима сме нешто да приговори. Забринутост Владе Србије не треба да чуди, јер такав обавештајни наступ, где се не бирају средства, карактеристичан је за период припреме војне агресије или насилне промене власти у некој држави.
Иако је премијер поменуо и источне и западне обавештајне службе, конкретан пример који је подигао температуру и произвео обавештајну аферу односи се на незаконито деловање оперативаца CIA маскираних у дипломате Амбасаде САД у Београду. Poмиње се више личности на важним функцијама, па и у службама безбедности Србије којe су редовно и тајно предавалe најповерљивије податке најмоћнијој обавештајној агенцији на свету.
„Ви ћете видети, без обзира на цену коју ћу ја да платим, а и људи који су радили на тим случајевима, да нећемо дозволити предају оперативних досiјеа страним службама“, рекао је Вучић. Ова реченица ће сигурно променити амбијент у коме ће деловати стране службе у Србији. А да ли ће стварно бити последица по њега и људе који раде на раскринкавању шпијуна CIA, видећемо.
ПРИТИСЦИ НЕМАЈУ КРАЈ
Нема горих услова за рад оперативаца тајне службе од оних када се не могу потпуно ослонити на своје колеге и ако се међу њима појави неповерење и сумња. Зато што данас све контраобавештајне акције подразумевају тимски рад. По томе треба разумети и ценити тешку одлуку ових часних људи који су, како је рекао и Вучић, понудили своје главе на тацни како би нешто урадили за своју земљу. Они морају имати пуну подршку, помоћ и заштиту сваког часног човека у овој земљи. Није у питању само могућност њихове физичке ликвидације, него опасност да нечијом моћном руком буду уклоњени и маргинализовани. То се не сме дозволити. Требало би знати да нам као хлеб требају стручни, храбри и одлучни људи зато што их је мало. Премало у односу на але и вране које су се устремиле на Србију извана и изнутра.
„Неки људи не могу да поштују мале слободарске народе“, рекао је Вучић, свестан да такав став великих директно угрожава политику његове владе. Ипак, још већа опасност од тога јесте да прихватимо став који нам се упорно намеће да су наша војна неутралност, независност, суверенитет и интегритет немогући, па стога нису вредни тешке борбе, која очито предстоји. Каква ће то борба бити, да ли ће подразумевати само неоружане облике како се засад чини, да ли оружане, или нешто комбиновано, то знају само они који притискају и покушавају да сломе Србију. Од нас који смо нападнути не зависи ништа сем да ли ћемо се супроставити.
Уместо да се наша мирољубива добросуседска политика вреднује и цени, она се исмева и омаловажава у смислу – ко смо ми да уопште водимо политику. То би требало да раде други уместо нас као што то раде за неке друге земље на Балкану. Уосталом, наша политика њима и није важна сем у три сегмента:
• Признање независности Косова;
• Приступање НАТО; и
• Увођење санкција Русији.
Провокације и притисци Запада на Србију, што директно што преко неких суседних земаља, немају крај. Најновији облик јесте одржавање семинара Парламентарне скупштине НАТО пакта у Приштини са основном поруком да ће безбедносне снаге Косова постати војска Косова. Ова порука не би заслуживала пажњу да је није изнео такозвани амерички амбасадор такозване државе Косово Грег Делави. У исто време, ни речи није било о угрожености Срба на Косову и Метохији, о повратку избеглица и заштити њихове имовине. О угрожености српских верских објеката и споменика културе. Констатација је да мањине на Косову КФОР ефикасно штити и да ће тако наставити да функционише до оснивања војске Косова, која ће од њих преузети такву улогу.
Шта очекивати добро из САД и са Запада ако праве војску Косова, а нас разоружавају и ограничавају у војној ефикасности, док нас подривају и дестабилизују обавештајним дејствима CIA и других моћних служби. Како и на основу чега уопште поверовати у њихове добре намере према Србији и српском народу.
ПРЕКРЕТНИЦА У РАДУ СЛУЖБИ БЕЗБЕДНОСТИ
Већ деценијама наше службе безбедности нису имале прави амбијент за нормалан рад. Политичке одлуке су их ограничавале или гурале на погрешан колосек. Нова Влада Србије својим одлукама створила је услове да се ствари рашчисте и да се крене у нормалан контраобавештајни и сваки други безбедносни посао. Сада руководиоци и оперативци служби имају само једну дилему – или ће радити или отићи.
Та дилема и није баш тако једноставна, јер за оне који су се заглибили у блато издаје и корупције више нема места у службама. То је прва ствар која се мора урадити, уједно и најтежа – чишћење сопствених редова. То није ништа друго него обрачун са колегом из властите или суседне канцеларије, где ће бити питање да ли је у блату само до колена или до појаса и да ли би му требало пружити руку да изађе из блата или га гурнути да сасвим потоне тамо где је свесно ушао.
Давно је неко рекао да не постоји ништа горе од корумпираног полицајца, и то је сасвим тачно. Надајмо се да је таквих мало и да ће обрачун с њима бити брз и ефикасан. Најбоље би било и за њих и за службе безбедности да сами оду, али им никако не би требало дозволити да са собом понесу материјалну корист коју су стекли издајом својих колега, службе, у коју су примљени грешком, и Србије, о чијој безбедности је требало да брину. Поступак према њима мора бити поучан и они морају сносити последице за издају основних принципа рада службе у интересу будућности.
Успеси БИА су тим већи јер су оперативци CIA, свесни да раде незаконито, предузимали мере безбедности приликом састанака са својим обавештајцима, припадницима наших сужби безбедности. Како је изјавио премијер, било је ту опреза према евентуалној пратњи, скривања, па и прерушавања. Ко зна који пут су потценили српске службе и наше оперативце и поново се опекли, јер је о њиховим недозвољеним активностима прикупљена и фото и фоно документација, чврсти материјални докази, као и изјаве сведока. На основу тога добијена су признања њихових обавештајаца. Тако је успех БИА потпун, а пораз CIA толико сраман да га премијер упоређује са познатим филмом о Шпегељу.
ЗАШТО ЈЕ CIA ТРАЖИЛА БАШ ДОСИЈЕЕ?
Веома је интересантно шта је то интересовало агенте CIA у Србији. Интересовали су их – и то су им њихови шпијуни уредно предали – досијеи обраде појединих лица којима се службе баве. Иако су траљаво организовали контакте са шпијунима, итекако су им резонски поставили захтеве и дали задатке. То што су им шпијуни омогућили је малтене као да су их пустили у своје службене просторије и дали им кључеве од најповерљивијих каса. Ни за једну службу не постоји ништа поверљивије од досијеа сарадника и досијеа која се воде за одређена лица или групу лица.
Досијее сарадника премијер није помињао, али пажљивим проучавањем досијеа интересантних лица може се поздано закључити и ко су сарадници. На основу места где су се појављивали и до којих су података дошли, може се закључити ко су они иако су заштићени кодним називом. А не постоји већа издаја службе од одавања њених сарадника, јер они представљају основу њене продорности и ефикасности.
Није то једини разлог зашто су тражени баш досијеи. Преко њих CIA може да зна колико су мерама службе обухваћени њихови људи – шпијуни и да ли би биле потребне додатне мере заштите. Тако могу сазнати која су им од обрађиваних лица наклоњена, на које могу рачунати и са којима треба успоставити контакт. Помоћу досијеа могу их врбовати и уцењивати. Не смета им ако су у питању криминалци – још боље јер су већ компромитовани и не морају они да их компромитују како би их касније уцењивали. Проучавањем досијеа имаће јасну слику шта поједина лица могу да ураде и да ли би им у томе требало помоћи. Да ли би таква лица требало повезати у јачу компактну дестабилизујућу групу и сл. Варијанте и могућности су бројне.
Из досијеа се може јасно видети још штошта. Например: начин рада неке службе; на шта се највише ослања, да ли је то техника или сарадник; како се користе средстава, а како сарадник и како се комбинују да би се подаци проверили; како се техника уграђује и где; ко је колико стручан да то уради итд. А то су највеће тајне. Затим колико је успешан који оперативац, што ће бити основа за напредовање. Колико су квалитетни руководиоци службе, што се види на основу добијених инструкција. Све то мора да се налази у досијеима. Колико се случајеви успешно реализују и којом брзином. Шта је тежиште у раду службе и чему се посвећује највећа пажња итд. Тако досијеи, ако се детаљно проуче, постају неисцрпан извор информација и дају комплетну слику рада једне службе. Зато се премијер са пуним правом на конференцији за штампу љути и пита има ли нешто горе од тога. Значи да је итекако схватио све ово о чему је реч иако му то није струка.
Овде се не може говорити о наивности наших људи који су из незнања и неопрезности улетели у канџе страних обавештајних служби јер су у питању професионалци, који одлично познају њихове методе наступа и врбовања. Код наивних је важно добити први податак који одмах након тога служи као уцена а сваки следећи ту уцену учвршћује. Овде је издаја смишљена и планска из материјалне или неке друге користи и за њу не постоје прихватљива објашњења.
Из успешних акција БИА јасно је да се стране обавештајне службе у Србији не задовољавају ситним рибама, него у избору шпијуна иду у сам врх државног и политичког система. Циљају тамо где је суштина свега – досијеи. Да ли су неке врсте досијеа већ узели – досијеи сарадника, досијеи оперативаца, досијеи специјалних објеката исл. Такве амбиције створила им је вишедеценијска неефикасност контраобавештајне заштите. Зато ће бити веома тешко да се ствари брзо рашчисте. Наравно, прво би требало очиститити од шпијуна саме службе и ланац контроле и руковођења са њима.
КАКВЕ СУ НАМ ШАНСЕ
Они који су морално посрнули и ушли у отворену издају службе и државе увек имају некакво оправдање – да то није издаја, него размена података са другим службама безбедности; да они нису шпијуни који су радили за шаку долара, него патриоте које су биле убеђене да чине добро за Србију; да су мислили да је боље да се Србија окрене Западу него Истоку итд. Нешто о томе говорио је и сам премијер. Њихови разлози су траљави и одвратни, као и сама издаја, јер они су само шпијуни који су радили против сопственог народа и државе и ништа друго. Они су починили једно од најтежих кривичних дела из личних интереса, и ту је крај приче.
У Србији није мали број оних који ће подржати издају. Оних који ће гласно или тише протестовати што се Србија опет дели на патриоте и издајнике. Да су то рецидиви прошлости који служе само за политичке међустраначке обрачуне. Да се не сме гурати прст у око великим силама и да се по сваку цену са њима морају одржати добри односи, па и по цену ћутања и понижења – јер, побогу, сила бога не моли. Да ми немамо баш никакве шансе у обавештајном обрачуну са обавештајним службама великих сила и сл.
Имамо ли шансе у дирекном сучељавању? Итекако. Имају они своје велике предности у складу са својом величином, напредном технологијом и финансијском базом. Имамо и ми своје. Јер та утакмица се одржава на нашем терену који ми далеко боље познајемо. Знамо сваку травку и неравнину и можемо увежбати шут са сваке тачке игралишта. Публика је наша, а добро се зна да је публика дванаести играч у фудбалу, па тако и у овој утакмици. Публика је та која ће нам дати крила да победимо и јачег од себе у том обавештајном рату.
Иако је и „публика“ у Србији посебна прича у односу на друге земље, и ту се ствари морају радикално мењати. Само у Србији и нигде више срамота је радити за своје безбедносне службе, а није срамота радити за стране. Наравно да је неко намеррно и смишљено наметнуо такво стање ствари. Време је да наш народ схвати подвалу и постави моралне вредности на право место, у чему медији имају важну улогу. Морамо навијати за свој тим.
Какве су нам шансе јасно говоре и последњи успеси БИА. Страни агенти маскирани у статус страних дипломата потпуно су раскринкани иако су припадници најаче и најмоћније обавештајне службе на свету – CIA. Ако је то могуће урадити против CIA, онда је итекако могуће успешно дејствовати против сваке друге, била она са Запада или са Истока. Никоме и баш никоме не би требало дозволити да обавештајно вршља по Србији, без обзира да ли нам је пријатељ или оно друго.
Шансе за победу у обавештајном рату на територији Србије повећава нам и клима која је створена, јер страни шпијуни морају брзо да мењају своје навике и траже нови безбеднији начин рада. Док мењају начин рада и уходавају се, док су у страху и паници, итекако су рањиви јер ће засигурно чинити грешке које ће их раскринкати. Само се ниуједној ситуацији не сме дозволити да шпијун који ради против свог народа и државе изађе као победник над онима који су га открили и раскринкали. За очекивати је да ће многи од откривених имати јака леђа и овде и у иностранству. За очекивати је да притисци на органе власти и судство буду јаки до неподношљивости, али, ако се попусти, тада се поново враћамо у претходни вишедецениски амбијент.
Зашто је важно да победимо у тој обавештајној утакмици? Зато што се у данашње време обавештајним дејствима веких обавештајних служби постижу ратни циљеви. Оно што се некада постизало војном агресијом, то данас успешно реализују моћне обавештајне машинерије. Јер одавно се оне не задовољавају пуким прикупљањем података. Прикупљање података је само почетна фаза да би се проучило и констатовало стварно стање ствари у тој држави, а затим наступају обавештајна дејства, којима се такво стање перфидним деловањем мења у своју корист. Та дејства подразумевају корупцију, тајни утицај на кадровску политику, политичке притиске, подршку одређеној политичкој структури, дестабилизација земље преко вештачког изазивања политичке кризе, демонстрација, нереда, сукоба и сл. Могуће је и подстицање криминала сваке врсте, регрутација криминалаца за новац у циљу дестабилизације и многе друге ствари које је тешко побројати. Суштина је у протежирање својих присталица и уклањању противника. У крајњој линији, у недостатку других могућности, уклањање може бити и физичко – атентатом или ликвидацијом. Не би требало заборавити да америчке, а и неке друге обавештајне службе имају законско одобрење да ликвидирају оне који угрожавају САД и америчке интересе, ма где се они налазили.
Зато је онима који нам не мисле добро најважнија ствар да нам ослабе и пасивизују службе безбедности. То је исто тако важно колико и да нам ослабе и разоружају војску, и учине је неефикасном и неспособном. Тако смо у ситуацији да због евентуалне неефикасности безбедносних служби без рата изгубимо оне вредности које се бране по сваку цену, па и по цену рата. Најновија одлука Владе Србије улива поверење да се то неће догодити.
КАКВЕ БИ МОГЛЕ БИТИ ПОСЛЕДИЦЕ
Тешке последице овако тешке и судбоносне одлуке најављује и премијер лично. Он их не прецизира, али не крије да ће бити тешке и по њега и по људе у службама безбедности који „дају своју главу на тацни“ да би одрадили оно што им је посао. Да ће притисци на њих ескалирати у наредна 2-3 месеца. Вероватно је у праву, јер не би било први пут у Србији да се смењују људи који су открили страног шпијуна. По некима, тако је смењен и бивши шеф војне службе безбедности генерал Ацо Томић, јер је разоткрио да је генерал Момчило Перишић обавештајац CIA и да га на вези држи шеф CIA за Балкан Џон Нејбор, маскиран у функцију првог секретара Амбасаде САД у Београду.
Неки у Србији ће рећи да непристајањем да будемо банана-држава директно провоцирамо агресију и рат. Можда су они и у праву, али нисмо ваљда дотле догурали да се такви питају шта ће бити са Србијом. Јер они немају у виду другу ствар – да они који су кренули ђоном на нас ни у једној варијанти за нас не планирају добро. Њихов план је – и то се јасно види – да се са својим полтронима на Балкану кусурају преко наших леђа. Да им широкогрудо и од срца поклањају наша богатства и наше територије. Никаква наша полтронска и поданаичка политика то не би променила.
Зашто је Запад или – хајде да отворено кажемо – САД, толико наклоњен неким нашим суседима, а не нама и зашто нам неће бити наклоњен ни уз сва наша попуштања? То је питање поверења и неповерења. Поверење се стиче дугорочном поданичком сарадњом и резултатима таквог односа по интересе САД. То не може преко ноћи. Хрвати, Бошњаци и Албанци у томе имају вишедеценијску праксу и стекли су статус поузданог „партнера“. Ако би сада и погнули главу, ми то можемо бити тек кроз неколико деценија, а нико нема времена толико да чека. Наш избор је или да се бранимо или да нас рапарчају и разделе. Тако одлука шта и како даље и није тако тешка како на први поглед изгледа.
ЉУБАН КАРАН, Стандард.рс
